БОРИС БУЛАТОВИЋ: За распад Jугославије српски песници криви – НАТО невин (2. део)

Заузимајући априорни став да првостепену одговорност за крвави распад социјалистичке Југославије сносе истакнути српски писци и њихова књижевна остварења настала током 1970-их и 1980-их година – како то експлицитно сугеришу Вахтел, Лауер и Сабрина Рамет – идеолошки интерпретатори с краја 20. и почетка 21. века третирају српску књижевност као својеврстан непосредан идејни и културно-политички предложак за наступајућа политичка збивања

Разговарао Владимир Димитријевић Фотографије Весна Антонић

Повод за разговор чији смо први део објавили у прошлом броју Печата је студија Оклеветана књижевност, у којој се наш саговорник бави вишедеценијским настојањима да се српска литература прогласи за кључни извор српског „антиевропејства“ и „национализма“: од Његоша, преко Андрића, до Милорада Павића…

Наравно, не можемо заобићи Његоша, трајно оптуженог „позивара на геноцид“. Схема гласи: Вук Караџић је Његош је Илија Гарашанин. Какве су последице коришћења мртвачког језика политкоректних јавки и одзива кад је песник Вијенца у питању?

Крајности у просуђивању и идеолошко вулгаризовање Горског вијенца су у иностраној академској рецепцији заступљени у заиста забрињавајућим размерама, пре свега у литератури која се бави различитим истраживањима (историографским, културолошким, социолошким) везаним за распад Југославије. Доминантно књижевна природа интересовања у проучавањима Његошевог дела која је готово у целости пребивала у склопу славистичке науке, средином 1990-их је уступила место сасвим опречно усмереном рецепцијском обрасцу посредством којег се Горски вијенац ретроспективно одмерава из угла потпуно идеологизоване и ревидиране представе о природи југословенских међунационалних односа. У том смислу, у утицајној и цитираној литератури – као када је реч о студијама Ноела Малколма, Нормана Сигара, Мајкла Селса, Холма Зундхаусена, Сабрине Рамер, Бранимира Анзуловића, Тима Џуде или Кристофера Кларка – која се неретко користи у универзитетској настави, Његошев драмски еп се подвргава једном парцијалном и униформном виду тумачења које има за циљ да оцрта линију непрекинутог континуитета српске националистичке идеологије. У генези тако перципираног континуитета – дијахроним упућивањем на појаве настале у различитим пресецима у временском распону од средине 19. века до данас – указује се на разнородне егземпларе политичке, етнолошке, филолошке, књижевно-уметничке и антрополошке природе који творе својеврсну хронологију ’великосрпских’ и других национално и верски искључивих пројеката. У поменуте ’пројекте’ се, у литератури оваквог типа, осим докумената политичке провенијенције – Гарашаниновог Начертанија, меморандума Васа Чубриловића о исељавању Албанаца, списа Хомогена Србија Стевана Мољевића, те Меморандума САНУ – по правилу сврставају косовски мит, Вуков чланак Срби сви и свуда и Његошев Горски вијенац. Могли бисмо, уз то, запазити да у покушају дискредитовања овог књижевног дела, осим идеолошких оцена по којима се Горски вијенац обзнањује као ’позив на геноцид’, ’трајна схема етничког чишћења’ а песникова визија митског Милоша Обилића упоређује са представом о преобликованом, ’геноцидном Христосу’, значајну улогу има и неадекватна и инструментализована примена идеологије мултикултурализма као методолошког оквира за процењивање подобности једне романтичарске књижевне творевине из средине 19. века. Говорити о Горском вијенцу са становишта супротстављања пишчевом ’политички некоректном’ неприхватању начела ’верског плурализма’ је и апсурдно и злонамерно. Најзад, чини се да овакав недопустив приступ једном од најмаркантијих дела јужнословенске књижевности – који са предумишљајем преобраћа књижевни текст у пропагандистички политички памфлет са националистичком садржином – у својој основној замисли има тежњу да оснажи оптужбу о култури која даје обрасце за чињење насиља и етничку искључивост, и припише јој идејно инспирисање и саучесништво у догађајима са самог краја 20. века (онако како се они представљају и оцењују у западној политичкој јавности).

[restrict]

У својој књизи бавили сте и тврдњом да су српски књижевници главни рушиоци Југославије, коју су сви, од Триглава до Ђевђелије, волели, осим злих Срба. Рајнхард Лауер је уочио континуитет од Марка Краљевића до Васка Попе. Када ће се наша књижевност и култура ослободити окова идеолошке пристрасности неоколонијалног ока са Запада?

Заузимајући априорни став да првостепену одговорност за крвави распад социјалистичке Југославије сносе истакнути српски писци и њихова књижевна остварења настала током 1970-их и 1980-их година – како то експлицитно сугеришу Вахтел, Лауер и Сабрина Рамет – идеолошки интерпретатори с краја 20. и почетка 21. века третирају српску књижевност као својеврстан непосредан идејни и културно-политички предложак за наступајућа политичка збивања. На основу чега поезија Васка Попе, романи Војислава Лубарде, Ћосићево Време смрти, Радуловићева Голубњача, Павићеви Хазарски речник и Унутрашња страна ветра или Селенићев Timor mortis завређују квалификације по којима тобоже представљају књижевни израз великосрпског национализма и антијугословенства, односно књижевни инструмент у разбијању Југославије? Овакво криминогено обличје какво се насловљеним делима придаје представља последицу санкционисања сваке књижевне тематизације српског страдања (пре свега на простору НДХ), угрожености или негативних искустава у југословенским заједницама као неприхватљиве, шовинистичке и ратнохушкачке. Штавише, чак и тематске назнаке, реминисценције или претпостављене алузије на српско страдање се по устаљеној клишираној матрици малициозно сагледавају искључиво у контексту могућих последица инструментализације овакве књижевне теме или њеног давања замишљеног легитимитета, аутовиктимолошке основе и моралног оправдања агресивној политици. Ради се о пракси вишеструког кривотворења (у анализи природе и генезе југословенских сукоба, као и у интерпретацији самих књижевних дела) која у потпуности произлази из политичке сфере, где су оптужбе о ’великосрпској хегемонији’ у југословенској монархији континуирано понављане и афирмисане и у времену након извршеног геноцида, док је једновремено националистички епитет придаван свим српским притужбама на рачун властитог положаја, чак и када су оне изрицане у тренутку у којем је српска неравноправност била актуелна (нарочито после уставних промена из 1974) и претходила било каквим ратним сукобима. У складу с тим, у настојању да перцепцију сукоба експлицира из перспективе западних интереса и идеолошких поставки, немачки слависта и српски академик Рајнхард Лауер 1993. године пројектује традицијски лук српског експанзивног национализма од косовског мита и народне епске поезије до Попе и Павића, а збирку Вучја со из 1975. предочава као неку врсту поетско-идеолошке увертире у српске ’осветничке’ ратове.

Посебно је, чини се, занимљиво и пажње вредно дело, односно ангажман уваженог теоретичара и слависте Ендру Вахтела! Са немалом страшћу на оптуженичку клупу смештен је, и његовим залагањем, Хазарски речник Милорада Павића, дело које је најпре и на Западу било дочекано са неподељеним интересовањем и признањима?

Ендру Вахтел, вероватно најутицајнији амерички слависта међу онима који се баве јужнословенским темама, окривљује Павићев Хазарски речник да је по иницијалној замисли самог писца (дакле не у домену негативних рецепцијских учинака насталих као последица евентуалне ратне злоупотребе овог романа са српске стране) имао улогу у охрабривању Срба „да пуцају на своје суседе“. Интересантно је и то да Вахтел не изводи овакав закључак из описа територијално-административног устројства хазарског царства у роману (као могућне алегорије за југословенско друштво), што за полазиште у својим идеолошким егзекуцијама Хазарског речника узимају Лауер или амерички компаратиста Дејвид Дамрош, већ своје тумачење Павићевог делегитимизовања југословенске идеје он заснива на одсуству свезнајућег приповедача у роману, чиме српски писац наводно упућује на немогућност превазилажења неспоразума и супротстављених тачака гледишта између различитих конфесија и народа. Занемарујући сазнање о томе да Вахтел не изводи закључке који се чине обавезујућим из угла његове властите интерпретације и да компаративни аспект његове анализе остаје недоречен (јер, уколико је и по његовим увидима укупна државна културна политика водила ка разградњи државе, уколико је драстични отклон од југословенства и антисрпску реторику приметио међу интелектуалцима у западним југословенским републикама у времену које хронолошки претходи истоврсном процесу код Срба, те ако је Крлежа својим романом Заставе засновао ’књижевни образац’ који су тек доцније прихватили српски писци, заиста крајње неуверљиво и злонамерно делује његова теза о наглашеној улози српске књижевности у рушењу идеала југословенства), могли бисмо се запитати да ли је страдање за време Другог светског рата легитимна књижевна тема (будући да књижевно обликовање српског страдања у НДХ Вахтел приписује Селенићевом и Лубардином национализму), и указати на тематске преокупације (бављење Холокаустом) у романима Данила Киша (писца којег амерички истраживач највише цени) као и на његове експлицитне назнаке у есејима Између наде и безнађа и Теме и варијације. Ако је у другом случају ова тема легитимна, а у првом третирана као одраз националне фобичности и виолентности, не значи ли то да постоји повлашћени тип жртве, и да се на тај начин креира представа о томе да неки народ по дефиницији не може бити објекат насиља? Понека од ових питања упутио сам и Вахтелу 2008. године на једној славистичкој конференцији у Филаделфији. На крају, могли бисмо лако да уочимо парадоксалну подударност вредносних критеријума које примењују Вахтел на самом крају 20. века (у тумачењу новије српске прозе) и мерила Шукрије Куртовића при његовом инсистирању да Андрићеви романи представљају антијугословенску политичку претњу. Највећа разлика се огледа у томе што је Куртовић добронамерни књижевни аматер, док је Вахтел најугледнији амерички истраживач југословенске културне политике. Разуме се, не би могло бити речи о Вахтеловом незнању, већ о идеолошком претексту који на најбољи начин сведочи о усаглашености научних ставова са западним политичким интересима – феномену у односу на који ’националистичка спрега’ српске културе и политике делује неупоредиво бенигније.               

                Крај

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *