Почетна / Интервју / БОРИС БУЛАТОВИЋ: За распад Jугославије српски песници криви – НАТО невин (2. део)

БОРИС БУЛАТОВИЋ: За распад Jугославије српски песници криви – НАТО невин (2. део)

Заузимајући априорни став да првостепену одговорност за крвави распад социјалистичке Југославије сносе истакнути српски писци и њихова књижевна остварења настала током 1970-их и 1980-их година – како то експлицитно сугеришу Вахтел, Лауер и Сабрина Рамет – идеолошки интерпретатори с краја 20. и почетка 21. века третирају српску књижевност као својеврстан непосредан идејни и културно-политички предложак за наступајућа политичка збивања

Разговарао Владимир Димитријевић Фотографије Весна Антонић

Повод за разговор чији смо први део објавили у прошлом броју Печата је студија Оклеветана књижевност, у којој се наш саговорник бави вишедеценијским настојањима да се српска литература прогласи за кључни извор српског „антиевропејства“ и „национализма“: од Његоша, преко Андрића, до Милорада Павића…

Наравно, не можемо заобићи Његоша, трајно оптуженог „позивара на геноцид“. Схема гласи: Вук Караџић је Његош је Илија Гарашанин. Какве су последице коришћења мртвачког језика политкоректних јавки и одзива кад је песник Вијенца у питању?

Крајности у просуђивању и идеолошко вулгаризовање Горског вијенца су у иностраној академској рецепцији заступљени у заиста забрињавајућим размерама, пре свега у литератури која се бави различитим истраживањима (историографским, културолошким, социолошким) везаним за распад Југославије. Доминантно књижевна природа интересовања у проучавањима Његошевог дела која је готово у целости пребивала у склопу славистичке науке, средином 1990-их је уступила место сасвим опречно усмереном рецепцијском обрасцу посредством којег се Горски вијенац ретроспективно одмерава из угла потпуно идеологизоване и ревидиране представе о природи југословенских међунационалних односа. У том смислу, у утицајној и цитираној литератури – као када је реч о студијама Ноела Малколма, Нормана Сигара, Мајкла Селса, Холма Зундхаусена, Сабрине Рамер, Бранимира Анзуловића, Тима Џуде или Кристофера Кларка – која се неретко користи у универзитетској настави, Његошев драмски еп се подвргава једном парцијалном и униформном виду тумачења које има за циљ да оцрта линију непрекинутог континуитета српске националистичке идеологије. У генези тако перципираног континуитета – дијахроним упућивањем на појаве настале у различитим пресецима у временском распону од средине 19. века до данас – указује се на разнородне егземпларе политичке, етнолошке, филолошке, књижевно-уметничке и антрополошке природе који творе својеврсну хронологију ’великосрпских’ и других национално и верски искључивих пројеката. У поменуте ’пројекте’ се, у литератури оваквог типа, осим докумената политичке провенијенције – Гарашаниновог Начертанија, меморандума Васа Чубриловића о исељавању Албанаца, списа Хомогена Србија Стевана Мољевића, те Меморандума САНУ – по правилу сврставају косовски мит, Вуков чланак Срби сви и свуда и Његошев Горски вијенац. Могли бисмо, уз то, запазити да у покушају дискредитовања овог књижевног дела, осим идеолошких оцена по којима се Горски вијенац обзнањује као ’позив на геноцид’, ’трајна схема етничког чишћења’ а песникова визија митског Милоша Обилића упоређује са представом о преобликованом, ’геноцидном Христосу’, значајну улогу има и неадекватна и инструментализована примена идеологије мултикултурализма као методолошког оквира за процењивање подобности једне романтичарске књижевне творевине из средине 19. века. Говорити о Горском вијенцу са становишта супротстављања пишчевом ’политички некоректном’ неприхватању начела ’верског плурализма’ је и апсурдно и злонамерно. Најзад, чини се да овакав недопустив приступ једном од најмаркантијих дела јужнословенске књижевности – који са предумишљајем преобраћа књижевни текст у пропагандистички политички памфлет са националистичком садржином – у својој основној замисли има тежњу да оснажи оптужбу о култури која даје обрасце за чињење насиља и етничку искључивост, и припише јој идејно инспирисање и саучесништво у догађајима са самог краја 20. века (онако како се они представљају и оцењују у западној политичкој јавности).

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *