БАУК КОМУНИЗМА КРУЖИ СВЕТОМ

НОВО ЧИТАЊЕ КАРЛА МАРКСА И ИДЕОЛОГИЈЕ ЗА XXI СТОЛЕЋЕ

Свет је коначно спреман за Маркса и марксизам, тврди Индипендент, „пошто је сам капитализам доспео до тачке преокрета“: „Овај филозоф је превидео да ће централизација довести до револуције и створити посткапиталистичко друштво – глобализација нас је довела до тога.“ Чак и либерални Њујорк тајмс признаје да су његове дијагнозе капитализма као система који носи урођену тенденцију ка самоуништењу суштински тачне

Године 2015. реч „социјализам“ била је највише претраживан појам на популарном Merriam Webster’s online речнику. Свега 16 одсто Немаца, показују прошлогодишње анкете, сматра да је капитализам као систем прихватљив. Сасвим прецизно: „Свега три одсто испитаника има изузетно позитиван однос према капитализму … док га у негативном светлу види чак 52 одсто“. Према анкети института за истраживања јавног мњења Емнид, отприлике трећина Немаца верује да је капитализам узрок сиромаштва и глади, док 59 одсто Немаца, и то оних са истока земље, који су имали прилике да искусе „репресивни социјалистички систем“, мисли да су „социјалистичке идеје добре“.
Једно харвардско истраживање показује да нове генерације – рођене после 2000. године – нису нимало оптерећене пртљагом историје: већина младих одбацује капитализам, а чак трећина подржава социјализам. „То је оно што се може назвати осветом Карла Маркса; рехабилитацијом једног од најутицајнијих светских филозофа у историји.“

Предстојећа апокалипса: економски армагедон

Читав низ студија и књига, укључујући и оне са бестселер листа, данас најављује наступање епохе посткапитализма – јасан знак да се капитализам, и то у својој неолибералној фази, налази у агонији, или барем у дубокој кризи. „Најопаснији филозоф на свету Славој Жижек“, тврди магазин Њу рипаблик, „заправо је комуниста“: „Једно од његових последњих дела, Живот у последњим временима, призива апокалиптичко осећање скорашње смрти капитализма.“
За словеначког филозофа нема никакве сумње да се глобални капитализам убрзано приближава својој терминалној кризи – „економском армагедону“ – стварном „крају (капиталистичког) света“, којег најављују четири јахача капиталистичке апокалипсе.
Да ли је Маркс заиста на путу „да постане најутицајнији мислилац XXI века“, као што то очекује Франсис Вин, аутор још једне књиге о настанку и потоњем животу Капитала? Уместо да буде „покопан под рушевинама Берлинског зида“, Карл Маркс се, сматра Вин, „тек сада појављује у свој својој величини и значају“.
Позивање на Маркса данас је „шик међу младима, чији су идоли Жижек и Варуфакис“. Слично Жижеку, и руски мислилац Александар Дугин је већ проглашен за „најопаснијег филозофа на свету“. Дугин је творац „четврте политичке теорије“, која би требало да представља корак изнад либерализма – главне идеологије модерне – комунизма и фашизма. „Разматрајући Дугиново мишљење о марксизму, које описује у својој утицајној књизи Четврта политичка теорија“, пише Конор Линч у свом тексту посвећеном овом руском филозофу, „он га оцењује као ’релевантног у погледу његовог описа либерализма, у разоткривању контрадикција капитализма и у његовим критикама буржоаског система’“. „Марксисти тог непријатеља називају буржоазијом, али их Дугин назива једноставно ’либералима’…“ Марксизам је тачан када описује свог непријатеља, закључује руски мислилац: „Критички потенцијал марксизма је користан и применљив, и он може бити укључен у арсенал четврте политичке теорије.“
За либералне противнике марксизма, комунистичка идеја је можда „шик“, али је осуђена на јаловост унутар света хипертрофираног капитализма који чак и идеје и идеологије третира као робу: „У медијско-робној клими у којој пливамо, комунистичка хипотеза је попут атрактивног бренда, етикета која продаје и по којој се њени следбеници издвајају“, пише на страницама париског Филозофског магазина француски филозоф и историчар Марсел Гоше, иначе ватрени заговорник либералне демократије. Савремени капиталистички модел, како признаје и Гоше, налази се у кризи, али њега је дозвољено и могуће мењати само унутар постојећег либерално-демократског система. Управо ту могућност је категорички одбацивао Маркс: свет капитализма и буржоаских вредности неопозиво је осуђен на уништење, и то путем социјалне револуције. Капитализам је произвео дословно све, па чак и сопствене гробаре.

[restrict]

Отворена, безобразна, директна експлоатација

Шта је то што идеје немачког филозофа чини толико актуелним и релевантним и данас, равно два столећа после његовог рођења? Судећи по медијима, баук комунизма данас поново кружи Европом и светом. Памфлет под насловом Комунистички манифест (кога потписују Маркс и Енглес, иначе највише штампана књига на свету после Библије), први пут је објављен 14. фебруара револуционарне 1848. године у Лондону.
Читајући данас Комунистички манифест, тешко је порећи да су Марксове критике капитализма прецизне и разорне, а да немачки филозоф, како примећује Стјуарт Џефри, заправо описује свет у коме живимо: „Буржоазија не може да постоји a да непрекидно не револуционише оруђа за производњу, дакле односе производње, пa дакле и целокупне друштвене односе…“ За разлику од свих ранијих, „буржоаска епоха се одликује непрекидним превратима у производњи, непрекидним рушењем свих друштвених односа, вечном несигурношћу и кретањем. Она раствара све чврсте, зарђале односе са свима старинским представама и схватањима који их прате, сви нови односи застаревају пре но што могу да очврсну. Све што je сталешко и устајало испарава, све што je свето скрнави ce…“
У „заслуге“ буржоазије, сматра немачки филозоф, „спада и то што је са свих дотадашњих достојанствених професија, на које ce гледало са страхопоштовањем, скинула светитељски ореол. Она je лекара, правника, свештеника, песника и научника претворила у своје плаћене најамне раднике“, „растварајући лично достојанство у прометној вредности“ и „на место свих признатих и извојеваних слобода ставила једну бесавесну слободу трговине“.
Капиталистички систем непрекидно повећава друштвене неједнакости и закономерно води ка све неравномернијој расподели друштвеног богатства, тврдио је Маркс, предвиђајући „пауперизацију“ радника, која га, напоредо „с напретком индустрије“, „срозава све дубље испод услова своје сопствене класе“.
Другим речима, буржоазија је сваки друштвени однос претворила у „отворену, безобразну, директну, сувопарну експлоатацију“.

Буржоазија је способна да разара, а не да влада

У својој књизи о Марксу објављеној 1980. филозоф Питер Сингер наведена превиђања о пауперизацији радника, стагнацији радничких надница и непрекидном увећању прихода власника проглашава за „очигледно погрешна“ – „толико очигледно погрешна“ да их је немогуће бранити.
Сингерова књига објављена је 1980. године – на самом крају периода у коме је висока стопа раста у развијеним капиталистичким земљама Запада била праћена повећањем прихода. Он је трајао укупно три деценије, од 1945. до 1975. године.
Како примећује Томас Пикети у својој књизи Капитал у XXI веку, сада се испоставља да је Маркс био у праву: „Веома висок ниво приватног богатства који је стечен од 80-их до 90-их у добростојећим земљама Европе и у Јапану заправо директно следи Марксову логику.“ Ових тридесет година представљале су неку врсту аномалије, да бисмо се потом вратили у уобичајени поредак ствари. Отада до данас се до неслућених граница увећава разлика између дохотка радника и власника, наднице се враћају на ниво издржљивости, а стопе профита непрекидно опадају. Управо је то предвиђао Маркс, предсказујући колапс капитализма, капиталистичку апокалипсу о којој говори Жижек.
Ера свеопштег благостања коју су обећавали либерални економисти – епоха „у којој ће претежну већину становника чинити милијардери“ – није наступила и по свој прилици никад неће наступити. Да ли то значи да је Маркс био у праву и у погледу своје прогнозе о неминовности револуционарних преврата на планети? Буржоазија је способна да разара, тврди Маркс, али није способна да влада:
„Тиме јасно излази на видело да je буржоазија неспособна да још дуже остане владајућа класа друштва“, закључује немачки мислилац у Комунистичком манифесту, „и да животне услове своје класе наметне друштву као регулаторни закон. Она постаје неспособна да влада, јер je неспособна да свом робу осигура егзистенцију у самом његовом ропству, јер je присиљена да га сроза у положај у коме мора да га храни, уместо да он њу храни. A друштво не може више да живи под њом, то јест њен живот ce више не подноси са друштвом.“

Тријумф и колапс, успон и пад либерализма

Крајем 80-их, са колапсом комунизма, чинило се да је Маркс коначно дискредитован као филозоф. Историја се, судећи према тада помодном мислиоцу Френсису Фукујами, завршила, и то планетарном победом либералног капитализма.
Наступио је „крај историје“. Америчка империја, као предводник таквог, либералног и капиталистичког Запада, извојевала је највећу победу у својој историји. Комунизам је сишао са историјске сцене. Либерализам је постао практично једина светска идеологија. Маркс је могао да почива у миру „под рушевинама Берлинског зида“.
Пад Берлинског зида свакако је означио крај једне историјске епохе.
Међутим, према мислиоцу Имануелу Валерштајну, године 1989. није дошло само до пораза Совјетског Савеза, већ се тиме окончао и један много крупнији историјски циклус, једна политичка и културна ера: она који је започела 1789, са Француском револуцијом, а тај период од 1789. до 1989. заправо означава „период тријумфа и колапса, успона и пада либерализма као глобалне идеологије“.
Била је то „ера спектакуларних технолошких достигнућа – у којој је већина људи слогане Француске револуције доживела као рефлексију неизбежне историјске истине која се мора остварити сада, у блиској будућности“ (И. Валерштајн: Шта после либерализма?).
Пад источног, комунистичког блока, како примећује Слободан Рељић, „само је прикрио драматичне промене у капитализму које су неповратно промениле његов карактер“. Неке од њих заслужују посебну пажњу: предузетници су се претворили у „доколичарску класу“, а „капиталистичко предузеће је изгубило своју еластичну и прилагодљиву форму“ и хијерархизовало се у корпорације. Производњом управљају „менаџерске (бирократско-технократске) структуре које су фрустриране раздвојеношћу од власништва; највећи послодавац у капиталистичким друштвима је постала држава, то јест војни комплекс; иако се никад није више говорило о слободном тржишту, монопол никад није био непробојнији“ (С. Рељић: Сумрак либералне идеологије).

Врли нови свет постлиберализма

Постлиберално друштво које је тако настало строго је подељено на изразиту мањину богатих и супербогатих и огромну већину сиромашних: на малобројну елиту и на презрени плебс, који је Маркс називао радничком класом. Прошле године у Давосу, на највећем светском окупљању либералних елита, изнет је следећи податак: да свега осморо појединаца располаже са богатством од 426 милијарди долара, баш као и 3,6 милијарди најсиромашнијих на планети. Оваква неједнакост никад није била виђена у историји.
„Врхунац те геокултуре“ о којој говори Валерштајн, додаје Рељић, представљао је „период америчке доминације од 1945. до 1968. Тада је она све своје (анти)вредности извела до краја и показала их и у најогољенијем и најгламурознијем облику. Свет је као никад био ’јединствен’ у планетарном политичко-економском шоуу, империјална контрола је била и мека и тотална, средства ненасилна али ефикасна.“
У ствари, како примећује Дугин, тријумф либерализма довео је до једног парадоксалног и неочекиваног исхода. Либерализам није постао једина важећа политичка идеологија, већ је, елиминишући све своје конкуренте (конзервативизам, фашизам и комунизам), у самом тренутку победе „одмах мутирао у свакодневицу, трошаџијство, индивидуализам, постмодернистички стил фрагментисаног субполитичког битка. Политика је постала биополитика, прешла је на индивидуални и подиндивидуални ступањ. Испоставило се да су позорницу напустиле не само поражене политичке идеологије, него и политика као таква, укључујући и либералну“ (А. Дугин: Четврта политичка теорија). То је „врли нови свет“ постлиберализма у коме данас живимо: депримирајућа и огољена стварност постмодерне, лишене „великих наратива“.

Повратак Велике депресије

Пре десет година Запад и већи део света потресла је велика економска криза, која се по свом обиму и дубини може мерити једино с Великом депресијом из 1929. Овај потрес погодио је највећи део популације, произвео дубоке социјалне трауме, заувек уништио осећај сигурности и развејао мит о материјалном просперитету на Западу. Отада до данас, примећује Мартин Жак у свом осврту за британски Гардијан, „западна економија наставља да стагнира. Ускоро ће се навршити прва деценија изгубљеног раста, а стагнацији се не назире крај“ (М. Жак: Крај неолиберализма и криза западне политике). Од тог тренутка, либерални капитализам престао је да буде просперитетан и успешан. Криза је у међувремену постала и политичка, а њен важан симптом је „губитак вере у компетентност припадника политичке елите“. Непосредна последица тога је појава „популизма“, као још нејасног и недовољно артикулисаног „покрета за промену“ и „почетка нечег новог“. Кризи која је довела до експлозије 2008. још се не назире крај.
„Корени те кризе“, према овом аналитичару, „налазе се у самој сржи неолибералног пројекта започетог 70-их година успоном Роналда Регана и Маргарет Тачер и неолибералним идејама о глобалном тржишту“. Овај „срамни тачеристички неолиберализам“ (према изразу белгијског мислиоца Роберта Стојкерса), одговоран је за уклањање свих државних регулатива и за „огроман раст (друштвене) неједнакости“, а управо ту лежи и „главни извор политичког незадовољства које је преплавило Запад“.
Апологети капитализма тврде да се овај систем и до сада суочавао с кризама, али да их је он сваки пут, и то „неким чудом“, успевао да преживи (такозвана креативна деструкција капитализма). Теза да капитализам непрекидно продуцира нове кризе заправо припада Марксу, као и увид да их је капитализам до сада решавао сталном експанзијом и освајањем нових тржишта, дакле пљачком, „огњем и мачем“ – у чему нема ничег чудесног. Ова могућност му је данас затворена, пошто је експанзија стигла до свог краја.
Капиталистички систем је у међувремену постао глобалан.

Самртни хропац

Светски финансијски систем никад се није опоравио од колапса из 2008. У ствари, овај систем је и даље „претећи нестабилан“, тврди Вилијам Вајт, председник посматрачког комитета Организације за економску сарадњу и развој (OECD), а тренутна „ситуација је још гора него уочи светске економске кризе 2007. године“. Вајт упозорава да „дугови (приватни и државни) у последњих осам година настављају да расту“, досежући до сада „невиђене размере“, и да „свет чека лавина банкротстава, која ће представљати прави испит чврстине социјалне и политичке стабилности“. Према лондонском Телеграфу, Вајтова суморна предвиђања имају посебну тежину, „пошто је он један од малобројних представника ’централног банкарског братства’, који је у периоду 2005–2008. године јасно и гласно говорио о могућем краху западног финансијског система“.
Постоје, укратко, само два могућа сценарија за будућност: или нови колапс финансијског и економског система, или такозвана секуларна стагнација – дуготрајни период опадања, који подразумева осиромашење највећег дела популације на Западу, све до нивоа неподношљивости.
Да ли је (неолиберални) капитализам уопште ефикасан друштвени систем? Током 80-их, такав приговор је упућиван његовом главном конкуренту: социјализму, који је развијан у Совјетском Савезу и Источној Европи, у Кини, на Куби, у Југославији, у појединим земљама Блиског истока… Успон неолиберализма (било у форми тачеризма или „реганомике“) започео је обећањем свеопштег просперитета – „плиме која ће подићи све чамце“. То се никад није догодило. Статистички подаци су неумољиви. Епоха благостања на Западу, која почиње после Другог светског рата, праћена растом животног стандарда и реалног дохотка, окончава се приближно раних 70-их. Сасвим прецизно: од 1972. до 2013. године реални доходак непрекидно опада, док само 10 одсто најбогатијих остварује стални раст. На самом врху пирамиде стоји мањина која присваја све већи и већи део друштвеног богатства: „Средњи реални доходак запосленог мушкарца са пуним радним временом у САД данас је нижи него пре четири деценије, а доходак 90 одсто становништва стагнира већ 30 година“ (М. Жак). Према подацима које износи Њујорк тајмс, горњи један проценат становништва током мандата председника Клинтона присвајао је „само“ 45 одсто раста бруто друштвеног производа у САД, да би се 2010. овај удео попео на невероватних 93 одсто. Опстајање таквог система, другим речима, гарантује осиромашење највећем делу становништва.
Мартин Жак из тога извлачи недвосмислен закључак: „Неолиберална револуција вратила је Запад у свет бескрајне кризе, што је последњи пут виђено 30-их година прошлог века. Већина људи на Западу више не верује да ће њихова деца живети боље. С друге стране, они који су се у ери неолиберализма нашли на губитничкој страни, више нису спремни да се мире са судбином – њихов револт је све снажнији.“
Још јасније: „Сведоци смо краја либералне ере. Она још није мртва, али је њен самртни хропац већ почео“ (М. Жак).

Знаци краја једне епохе

Већ негде око 2008. године ера (нео)либералне хегемоније била је на свом измаку. У наредних десет година уследиће драматичне промене, не само у земљама Запада, већ и у међународним односима, на геополитичкој мапи света, на којој се неке силе уздижу, а друге неповратно тону. Свет будућности, то је сада очигледно, биће мултиполаран. Још 2007. године руски председник Путин одржао је свој чувени говор на Минхенској конференцији о безбедности, у коме је одбацио светски поредак под доминацијом „једног суверена и једног господара“. Нови центар света незадрживо се премешта у Азију, на Исток. Русија ће у тој драматичној и болној промени, како ће се убрзо показати, одиграти пресудну улогу. Путинов говор представљао је политички програм за наредну деценију.
Народна Република Кина је данас социјалистичка земља са либералном економијом чије се руководство позива на марксистичко наслеђе и у којој „видљива рука државе“ (и Партије) суверено влада „невидљивом руком тржишта“. Кинески и паневроазијски пројекат „Појас – пут“ је много више од мреже саобраћајних коридора трасираних широм евроазијског континента. Према руском синологу Владимиру Маљавину, овде је реч о стварању „новог глобалног лика Евроазије“ и о кључном догађају за столеће које ће почивати на мултиполарности.
Финансирајући инфраструктурни развој у Азији, Африци или Европи, примећује канадски професор Џереми Палтил, Кина се отворено супротставља неолибералном моделу и одлучно доприноси мултиполарности: „Може се рећи да се овде развија све већа конкуренција између ’Вашингтонског консензуса’ неолибералног развоја предвођеног приватним и корпоративним компанијама с једне стране, и кинеске визије развоја тржишта предвођеног државом… То је доследна и кохерентна визија, у којој кинески новац може да обезбеди стимуланс који спречава корозивни ефекат Запада, односно све врсте активизма цивилног друштва које су резултирале низом обојених револуција“.
Наредна етапа подједнaко је предвидљива и неминовна: крај епохе у којој је долар представљао светску валуту. На његово место ступају валуте попут јуана, подржане златном подлогом. Петродолар није само симбол западне, америчке хегемоније, већ и механизам финансијске, олигархијске владавине светом.
После пораза у Сирији, назире се крај епохе америчке и западне хегемоније на Блиском истоку. Доминантну улогу на Блиском истоку преузимају Русија, Иран и Кина. То је тектонска промена, суштински преокрет у равнотежи моћи на геополитичкој мапи света. И то спада у симптоме краја једне епохе.
Све у свему, једна епоха историје света неопозиво је завршена.
Биће потребно време да се то схвати и на Западу.

Унутрашњи распад Запада и „истернизација“

Како упозорава професор савремене историје на Оксфорду Дијего Рубио, „западне демократије суочавају се с новом претњом: песимизмом“. „Ово злокобно осећање пада не само да утиче на наше економије и индивидуално понашање … него доводи и до невиђених политичких последица“. Израз те дубоке кризе је и појава трампизма у САД, као и брегзит, који означава почетак очигледно дуготрајне дезинтеграције Европске уније.
На делу је „унутрашњи распад Запада“, кога убрзава Велика криза из 2008. Енглески политички мислилац Џон Греј изрекао је констатацију која би до пре само десетак година звучала као најцрња јерес: „Карл Маркс можда није био у праву у вези са комунизмом, али је био у праву у погледу капитализма… Као нежељени ефекат финансијске кризе, све више људи почиње да схвата да је Карл Маркс био у праву. Велики немачки филозоф из XIX века … веровао је да је капитализам суштински нестабилан“ и да у себи носи „урођену тенденцију ка самоуништењу“.
Маркс је капитализам схватао као „процес креативног уништења“, као „перманентну револуцију капитализма“, која трансформише и уништава све што дотакне. „Проблем је у томе“, тврди енглески мислилац, што је „перманентна револуција капитализма“ уништила и „начин живота од којег је капитализам у прошлости зависио“ – социјалну базу самог капитализма: начин живота средње класе. Као што је предвиђао немачки филозоф, грађански свет је коначно уништен. Али њега није убио комунизам, то је учинио сам капитализам.
Током XIX и XX столећа Запад је од „остатка света“ захтевао безусловну модернизацију, а између ње и ултимативне вестернизације (позападњачења) стајао је недвосмислен знак једнакости. Модернизовати се значило је преузети „западне вредности“, његове политичке, идеолошке, социјалне и економске моделе.
Пропаст капитализма и сумрак Запада су два очигледно дубоко повезана процеса. На сличан начин као и капитализам (у својој неолибералној фази), и Запад је починио самоубиство. Иронијом историје, крајем друге деценије XXI века модернизација више не значи вестернизацију, него „истернизацију“ – еasternisation, „поисточење“.

Један коментар

  1. Marko Obilić

    “Овај филозоф је ПРЕДВИДЕО (а не превидео, како грешком стоји у тексту) да ће централизација довести до револуције и створити посткапиталистичко друштво – глобализација нас је довела до тога”.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *