Почетна / Интервју / АЛЕКСАНДАР САША ГАЈИЋ – Ако је рокенрол мртав, ко ће преживети?

АЛЕКСАНДАР САША ГАЈИЋ – Ако је рокенрол мртав, ко ће преживети?

Покушај креативног подвига да се кроз музику превладају антиномије западне „фаустовске“ цивилизације, те оквири које задаје његов естаблишмент, у свом крајњем исходу доживео је очигледни неуспех. Ово се није десило случајно, јер је задатак био колосалан а слабости његових поборника многобројне

Др Александар Саша Гајић је виши научни сарадник Института за европске студије чија се истраживања крећу на простору друштвене и правно-политичке теорије, међународних односа и студија културе. Своје радове, анализе и огледе објављује у стручној периодици и бројним писаним медијима. Аутор је књига Нова велика игра, Корпоративна носталгија, Духовне основе светске кризе, Идеја светске државе, Огледало владара: Константин Михаиловић и Макијавели, У вртлогу транзиције, Хероји и антихероји, Нови феудализам. Његова најновија књига Звук и заједница („Катена мунди“, 2017) бави се духовном контекстуализацијом рок музике и рок културе, у доба када рокенрол као поглед на свет и начин живота све брже нестаје са нашег обзорја.

Од стања музике у једном друштву зависи стање тог друштва, знали су и Платон и Конфучије. Зашто је тако?

У својој основи музика је однос, израз тежње ка повезивању живота. Бетовен је рекао да је звучност, талас, права слика живота, да живот по природи подсећа на вибрирање тонова, а човек на жичани инструмент. Музика тежи смисленом емотивном односу између људи којим се жели трајати. Као таква она се одражава и на друштво.

Стабилизујућа снага музике коју је Питагора – откривајући нумеролошку потку музичке хармоније – називао „уравнотежење супротности“, била је позната од најранијих времена, као и зазирање од њене амбивалентости у односу на темеље друштва и промена које доноси време. Другим речима, музичко изражавање може да има и стабилизујућу и дестабилизујућу, и терапеутску и разјарујућу, па и разарајућу улогу.

Снага музике произлази из њене природе: из чињенице да је њен основ невидљив, најмање тваран и просторан гледајући га у односу на све друге видове људског стваралаштва. Музичка „телесност“ – ритам – јесте математичко-нумеричка, временска, а тек посредно просторно исказива, док је музичка садржина – мелодија – психолошко-резонантни, енергетски талас који припада сфери унутрашњег живота. Све то чини музику погодном да буде носилац дубинских значења, смислова „иза“ и „испод“ површине видљивог а на њих резонантног, „вибрирајућег“ света. То музици даје способност интуитивног искорачавања из видљиве стварности и отвара јој могућност да иде испред свог времена, то јест и да предвиђа и да утиче на друштвене токове.

[restrict]

Рокенрол на својим почецима има легенду о Роберту Џонсону, делта блузеру који је направио пакт са ђаволом да би одсвирао немогуће. Онда је дошао Џејмс Дин, са оним: „Живи брзо, умри млад, буди леп леш.“ С друге стране, рок је био велика потрага за обновом заједнице. Пут је водио између креативности и нихилизма. Где је довео путнике?

Рокенрол је најважнији вид популарне музике 20. века у којој се огроман креативни потенцијал младе генерације нашао уклештен између главне антиномије модерности – жеље ка личном остварењу и тежње ка заједници. Како модерност личну реализацију преусмерава највише у правцу егоизма и нихилизма, а тежњу ка заједници своди на пуке организационе форме, позиција „рокенрол генерације“ – и поред велике жеље да се кроз креативност реализује и лично остварење и заједништво – показала се трагичном. Покушај креативног подвига да се кроз музику превладају антиномије западне „фаустовске“ цивилизације, те оквири које задаје његов естаблишмент, у свом крајњем исходу доживео је очигледни неуспех. Ово се није десило случајно, јер је задатак био колосалан а слабости његових поборника многобројне. Неки међу путницима ове „последње велике западне авантуре“ – а рокенрол то јесте био – постали су жртве сопственог егоизма и разузданости, док су неки међу њима успели да створе значајан опус који ће остати део општег музичког наслеђа а који је помогао њиховим следбеницима да наставе трагање за осмишљеним животом. Многи међу њима, свакако, одустали су пред животним изазовима од тежње за искреним, непосредним живљењем које је величао рокенрол. Неки су, међутим, истрајали и наставили кретање тим путем. Видевши слабости самог рокенрола и странпутице кроз које је западни мејнстрим усисао највећи део рок музике и исцрпео јој енергетске потенцијале (оставивши само празну форму која служи за пуко богаћење и симулирање тежње ка заједништву), ови појединци су почели да се окрећу предмодерним видовима духовности како би „надоградили“ типичне рокерске тежње ка искрености и аутентичности. Није нимало чудно нпр. што је један значајан део садашњег српског монаштва и националне интелигенције, онај који сада већ увелико припада средњој генерацији, стасавао у оквирима рокенрола, успео да издржи бројна искушења која су га пратила, и што је најважније – да из тог искустава извуче значајне поуке.

Један од конститутивних митова рокенрола је мит о побуни. Како се то уклапа у чињеницу да је побуна брзо комерцијализована, и постала извор прихода индустрије забаве? Типови из „Ролингстонса“, рецимо, никад нису престали да глуме побуњенике, иако одавно носе титуле „витезова Британске империје“. Ко је ту кога варао?

Бунтовничка димензија рокенрола директно је произлазила из незадовољства тадашњих младих генерација укупним стањем на Западу – и међуљудским односима, и социјалним стањем, и политичким приликама, и културом. Млади су у свету одраслих препознавали лицемерје, опортунизам и издају свих идеала зарад уклапања у шаблоне „врлог новог света“. Такво генерацијско бунтовништво било је јасно разумљиво и добрим делом оправдано. Проблем је што су многи међу поборницима рокенрола показали исте слабости као и очеви против којих су се бунили, док су се неки међу њима временом показали још много гори и лицемернији. Продаја идеала за славу и богатство само је најбаналнији вид суноврата бројних рок звезда. Глумљење побуне које је уследило након пацификације рока из његовог раног, најкреативнијег периода, представљало је и превару публике и издају самих себе. Сигурно је тој вишеструкој издаји претходио и низ самообмана оних који су се продали а наставили да глуме бунтовнике, подупирући један трули корпоративни поглед на свет који ништи сваку посебност и веродостојност. Тако смо дошли до ситуације да су нпр. U2 већ више деценија истакнути портпароли глобалистичких елита који „терцирају“ Сорошу, док су фабриковане звезде „Ем-Ти-Вија“ главне потпоре илузије да је глобализовани, ултраиндивидуалистички Запад још увек стабилан и просперитетан. Најжалоснији су самообманути поборници данашњих жанровских рок сурогата. Они исповедају сва општа места глобалистичког индивудуализма, људскоправаштва и „трансџендеризације“ које затомљавају сваку веродостојност и које одржавају његове поклонике у колоплету умишљене самоизабраности и страха од свега што измиче спознајним хоризонтима фабрикованих политичко-коректних животних стилова. Избор саображавања овим сурогатима је кукавички избор добровољног ропства.

Пресли, хипи револуција, психоделија, хеви метал, панк, нови талас, поп-рок деведесетих и, по вама, крај… Да ли је рокенрол мртав? И на шта указују толике смрти великих рок звезда, што су нестале у вртлозима музике која није била само музика?

Рокенрол је прошао свој дуг развојни пут у коме је, убрзано, поново проживео све креативне фазе западне културе од средњег века до краја постмодерне, да би се на крају заглавио у плићаку сопствених жанровских рециклажа и маниризма. Његово претварање у корпоративну популарну музику представља несумњиви крај рокенрола, али је то умирање један дуготрајан процес увучен у циклизам модерне индустрије забаве која му даје неопходну инфузију и „држи га на апаратима“. Наравно, занимљива музика и поједини квалитетни аутори увек ће повремено искрсавати, докле год је света и века. Но једно тако енергетски и креативно моћно, експресивно усмерење читавих генерација кроз „свој звук“ – какав је био рокенрол у својим младалачким данима – тешко да се више икада може поновити.

Што се тиче питања на шта указују смрти многих рок звезда, ствари стоје на следећи начин: осим када су оне (а неретко су биле и то) нежељене последице разузданог живота, ове смрти, тачније самоубиства генерацијских рок предводника показују се као свесно одбацивање улоге коју су наметнути имиџ популарне звезде налагали. Ради се о својеврсном аутодеструктивном отпору према ономе у чега се неретко изврће живот рокера. Димензија противљења као важна карактеристика „рокенрол самоубиства“ његових предводника јасно нам открива парадокс: време је потврдило како придржавање за фабриковане имиџе и неумерени „рокенрол лајфстајл“ – и то готово увек неминовно науштрб квалитета музичког израза и потраге за веродостојношћу и заједништвом – у свом крајњем резултату показивао као потпуни промашај и празнина. Такав живот је, заправо, једно продужено, егоистичко умирање у окошталим представама о себи као „звезди“. Њему насупрот стоји самоубилачки рокенрол чин у коме се меша отпор оваквом животу „без супстанце“. Свестан своје немоћи и подложности, стваралац то не може да прихвати и поднесе, и зато прибегава драстичном, самоуништавајућем чину.

Има ли наде да неки звук може да обнови заједницу, нарочито данас, кад је заједништва мање него игда?

Гледано у ужем, строгом смислу – не, јер то превазилази домете музике и залази у просторе духовности, са оне стране физичког. Музика по својој природи није духовна у правом смислу те речи: она не може сама да досегне оностраност, али може да створи подлогу за тежњу ка њој. Музика јесте преносник емоција, од оних непосредних, исповедних, до оних вертикално усмерених, молитвених. Због тога, у ширем смислу гледано, музика може да игра позитивну обновитељску улогу као једно важно помоћно средство, јер је она увек била важан део култа заједничарења којом се изражавају емотивни набоји који делују у људима и међу људима. Није случајно велики значај музике у различитим култним екстатичним обредима, па и у и оним литургијским, као и при оним свакодневним, репетативним пословима где музика има улогу повезивања људи уз помоћ које се они издижу над сивилом свакодневице и тежином физичког и умног рада. Када је, међутим, вид веродостојног заједништва међу људима зачет и остварује се, тада музика може да поприми улогу његовог даљег пројављивања у најразличитијим и најкреативнијим издањима.           

[/restrict]

 

Један коментар

  1. Ма какав бре рокенрол, то је једно од највећих зала које је погодило човечанство! Имам право то да кажем јер сам научио на личном примеру и још увек не мпгу да сагледам све аспекте где ме је рокенрол оштетио. А да не причам о читавом друштву и о целокупној цивилизацији. Рокенрол је једно од најјачих оружја новог светског поретка, па ево, на целом свету су на власти генерације које су одрастале на рокенролу, па где су те „вредности“?




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *