Почетна / Култура / АКТУЕЛНО У БЕОГРАДСКИМ ГАЛЕРИЈАМА: ПОГЛЕД ПЕЧАТОВОГ КРИТИЧАРА

АКТУЕЛНО У БЕОГРАДСКИМ ГАЛЕРИЈАМА: ПОГЛЕД ПЕЧАТОВОГ КРИТИЧАРА

Љубодраг Јанковић Јале, Сан, 1978, уље на платну, 95 х 150 цм, власништво аутора

Од древног до модерног

Сликар Љубодраг Јанковић Јале успео је да буде оригиналан на најтежем терену, који су освајали многи, па и најспособнији, а ипак је пронашао само свој начин да буде крајње особен

У Уметничком павиљону „Цвијета Зузорић“ и Галерији УЛУС до 16. маја трају две изложбе Љубодрага Јанковића Јалета. Реч је о велеизложби у два дела, ретроспективи слика и цртежа коју прати каталог на седамдесет две стране. Мада га у сталном јавашлуку УЛУС-а нико од двоје представника те организације није ни поменуо на отварању, приређивач ове смотре је Никола Стојчевић и његова Фондација Плаво, која организује само спектакуларне изложбе.
Јале је чувени професор са београдске Академије за примењену уметност, саборац Медиале, Шејкин и Љубин пријатељ, уметник који је као и Драган Лубарда био по страни од тог покрета али суштински му припада. Већ његова прва уљана слика „Аутопортрет“ из 1945. године одаје рођеног уметника и јединог на српској ликовној сцени који је успео као значајан сликар, цртач и вајар. Превео је свој свет у различите форме а почео је као Љуба Поповић и Коста Брадић. Сликао је испрва грациозне витке Мадоне, за које му је модел била његова девојка, историчарка уметности, будућа супруга, као и аскетски мршаве фигуре, испошћене ликове мистика. За њих је Љуба Поповић рекао да су одличје целе Медиале, али да им претходе скулптуре логораша из Аушвица Виде Јоцић, снажне, изражајне и врхунски ликовно решене. Доцније је Јале из тих првих тамних слика изашао на светлост плажа и појавност полеглих фигура, сликајући утопљенице, суђаје, велике мајке и јахаче пре звери него коња. Погрешно би било сматрати да је уместо крхких тела открио естетику дебелих, није реч о телесној маси већ о монументалности израза. Тај други део његовог опуса извире из ероса и мита, из балканског тла и маште, отуда толико чулности и осећајности, митолошких и библијских тема као Сузана и старци.
У чисто ликовном погледу осим невиђене величине у изразу, којом посеже у Пикасово дело колико и у традицију европске фантастике, Јале ствара чудесно. Нико у Медиали се није толико коренито мењао а остао надмоћан, није био способан за такве смеле деформације и величину у изразу. Његове фигуре постављају идеју сна у уметности, жене која спава а велика је као континент окружен водом. Јале се враћа до древног, изворног и истинитог, до начела стварања, има код њега много неолита и самих почетака, ритуала и молитви. Он је уметник који крши правила не да би успоставио нова већ своја. Довољно је погледати сразмере тих фигура. У античкој уметности сматрало се да је канон људске висине око 7-8 глава, у маниризму су сликане фигуре чија је пропорција 12 глава у висини тела, што се сматрало претераним. Јале чини немогуће, у његовим митским свечаностима учествују свештенице и посвећенице чија је висина 20 глава, па ипак је све на слици како треба. Та је уметност иницијатичка, што се постиже најпре тиме да је сам уметник најдубље проживљава. Реч је о мајстору који није велики због тога шта и како већ зашто ствара. Јале је успео да буде оригиналан на најтежем терену, који су освајали многи, па и најспособнији, а ипак је пронашао само свој начин да буде крајње особен.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *