ЗОНА СУМРАКА / Вреди ли Фархад више од Алексеја

Којим се принципом воде наше власти када додељују држављанство Републике Србије особама које не испуњавају све формално-правне услове? Ако сматрају да је поседовање српског пасоша ствар поноса и почаст, онда га не би требало олако давати онима којима ништа не значи. И обратно

Сећате ли се топле људске приче о малом Авганистанцу Фархаду Нурију, момку којег од остале деце издваја несвакидашњи таленат за цртање? Надареност дечака који је са својом породицом илегално, заједно са десетинама хиљада других миграната, ушао у Србију на путу ка богатом Западу, први су приметили радници у прихватном центру у Крњачи, а потом је широј јавности постао познат по својој безграничној хуманости, пошто је одлучио да прода неке своје цртеже и зарађеним новцем помогне лечење једног малог Београђанина. Не желимо да улазимо у искреност његовог геста, нити да се бавимо тиме да је неко морао да му „шапне“ шта би требало да уради, јер откуд је Фархад у избегличком кампу чуо за муку детета за коју ни већина много информисанијих грађана Србије не зна, а још мање питањем ко је одговоран што се наш болесни држављанин, као и многи други, налази у таквој ситуацији да му је потребна помоћ авганистанског мигранта. Нећемо се бавити ни општим местом да је држава нажалост најчешће глува на позиве у помоћ наше несвакидашње талентоване деце и не показује исти жар када њима треба пружити подршку.

Није нас погодило то што је држава Фархаду и читавој његовој породици доделила држављанство и најавила и друге видове помоћи незамисливе осталим „обичним“ грађанима, попут решавања стамбеног питања, запослења и стипендије, него што не показује истоветни сензибилитет и у неким другим случајевима када би требало. Да се разумемо, породици Нури је до Србије стало колико и до лањског снега и у њој су се обрели сасвим случајно, путујући негде другде. Такође, не намеравају да у њој остану и питање је колико уопште цене српски пасош, осим као средство које ће им омогућити да без визе и проблема на граници уђу у неку земљу Европске уније, где би могли да затраже азил. Сам Фархад је новинарима у више наврата рекао да „иако му овде ништа не фали, не би да остаје у Србији“, те да би „волео да живи у Швајцарској или Канади“. (Чудно је како Фархад објашњава ову своју жељу – ствар није у потенцијалном материјалном благостању него у чињеници да тамо „сви причају по више језика“. Зашто ли је, онда, напуштао родни Авганистан где су званична два, а говори се још најмање 40 језика.) Погодило нас је што наша држава није успела да препозна потребу да покаже подједнаку благонаклоност и према Алексеју Анисимову, младићу који је по пореклу и држављанству Рус, али по свему осталом Србин.

Алексеј је, како нас је о томе известила једна прозападна телевизија, у Србију дошао са шест година, пошто му се мајка удала за нашег суграђанина, и остао овде и после њене смрти, никада поново не посетивши Русију. Ни после пуних 18 година живота у нашој држави, младић који на питање да ли се више осећа као Рус или Србин одговара са „па, као Србин“ и који руски и не говори, и даље нема држављанство земље коју сматра својом и не може да га добије због процедуралних заврзлама. Зато не може ни да се запосли, а камоли да оствари нека друга права и могућности који се породици Нури нуде на послужавнику. Напротив, на извесан начин је и дискриминисан јер годишње мора да плати 19.000 динара за визу.

Да ли би препорука за држављанство ове земље требало да буде то што је неко славан, попут наших нових сународника Рејфа Фајнса, Стивена Сигала или Адријане Лиме, „несвакидашње талентован“, као што је Фархад Нури, или да „Србију сматра својом државом“, што је једини „небирократски“ услов који се наводи у нашем Закону о држављанству? Да ли је потребно рећи да нико од наведених не сматра Србију својом државом и највероватније никада и неће за разлику од Алексеја који друге земље и нема? Њима је додељено српско држављанство јер је процењено да је то у интересу наше земље. Каквом интересу? Тешко да би нас Лима рекламирала осим ако јој не бисмо за то платили и тешко да би Фајнс снимао код нас да за то није добио најповољније могуће услове. Као и Фархад, он то може да ради било где. Алексеј не може да живи било где, нити то прижељкује. Он жели да се остварује управо овде, баш као што је то желео и Тимоти Џон Бајфорд, који је упркос доказаној љубави према нашој земљи и народу, упркос доказаном доприносу нашем друштву на пријем међу држављане Србије морао да чека пуне 33 године, практично до саме смрти. Рекло би се да је за све нас много већа срамота што Алексеју не дајемо држављанство, него што нам је била част да га доделимо Фархаду.          

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *