Племенито је отворено и без задршке говорити о својим грешкама како би се оне исправиле и избегло да се понове. Далеко је од племенитог, међутим, када се то ради уз потпуно игнорисање (а често и уз омаловажавање) сопствених жртава и уз употребу аргумената „непријатељске стране“ без икаквог њиховог преиспитивања
Ми гајимо пијетет према свим жртвама, рече предводница моралистичке скупине назване Жене у црном Сташа Зајовић, обележавајући 6. априла усред Београда почетак рата – у Босни. „Ми смо данас овде да подсетимо на почетак рата у БиХ, почетак најдуже опсаде у историји Европе након Другог светског рата, и да подсетимо на фашистичка зверства која су почињена од страна оружаних формација Војске Републике Српске потпомогнутих наоружаним формацијама из Србије“, рекла је Сташа Зајовић. О чему другом, ако не о мањку интелигенције, или макар о недостатку доброг укуса, може говорити чињеница да неко 6. априла у Београду говори о српским „фашистичким зверствима“? Па могле сте да изаберете било који други дан! Не, рекла би Зајовићева, 6. априла 1992. године почео је крвави рат у Босни. Заборавите и на недостатак интелигенције, и на недостатак укуса. Овде се пре свега ради о недостатку морала.
За разлику од Другог светског рата за који се тачно зна када је почео, око почетка рата у Босни постоје недоумице и спорења. У изобиљу могућих датума, Жене у црном одабрале су 6. април, дан који су одабрали и Алија Изетбеговић и његов син Бакир. Да подсетимо шта се то догодило 6. априла 1992. године. Тог дана Европска заједница признала је БиХ као независну државу. Ето, то. Тај дан се, међутим, симболички сјајно уклапао у муслиманску пропагандну матрицу, јер је на тај дан 1945. Сарајево ослобођено од нацистичке окупације, па би некако било пригодно да се тиме обележи и почетак борбе против српског нацизма, односно „фашизма“, што би рекла Зајовићева. Рат је почео тог дана, а не неког другог и ако чињенице говоре супротно, утолико горе по њих. Није, на пример, почео дан раније, 5. априла када су организоване мировне демонстрације и када су крвожедни „српски снајперисти“ пуцали на доброћудну рају. Логичније би било да је изабран тај датум, премда је касније установљено да снајперисти који су пуцали на демонстранте нису били баш толико српски, него се радило о сарадницима чувеног криминалца Јуке Празине, једног од „хероја одбране Сарајева“ од српског фашизма (нису бандерашки снајперисти на кијевском Мајдану 2014. открили топлу воду). Овако, макар, сведочи бивши заменик команданта Специјалне јединице МУП-а тзв. Републике БиХ Зоран Чегар, по националности Хрват и човек који се против „српских фашиста“ борио до краја рата. Није почео ни дан касније, 7. априла, када је проглашена независност Републике Српске Босне и Херцеговине. Није почео ни 1. марта 1992. године када је Јукин колега криминалац и припадник Зелених беретки Рамиз Делалић убио српског свата на Башчаршији, после чега су сарајевски Срби подигли барикаде. Рат у БиХ, по њима, није почео ни 3. марта, када су хрватско-муслиманске снаге запоселе Босански Брод и почеле покољ над Србима (до априла је у Босанском Броду и околини убијено више од 70 Срба).
Чињеница да су Жене у црном и поред свих ових датума изабрале исти који и Алија Изетбеговић не говори о њиховој потреби да се ода почаст жртвама, или обележи почетак страдања по Босни, него да се очува пропагандна матрица једне стране. Није истина да Жене у црном „гаје пијетет према свим жртвама“ рата, јер из тих жртава, својим одабиром Алијиног датума, искључују и Николу Гардовића убијеног 1. марта на Башчаршији и породице Зечевић, Радановић, Милошевић и Тривић побијене 25. марта у Сијековцу, код Босанског Брода. Да гаје икакав пијетет према српским жртвама, могле су се макар једном негде окупити да подсете и на њихова страдања, али нису. Није чак истина ни да гаје пијетет према муслиманским, или хрватским жртвама јер не подсећају на Суаду Дилберовић и Олгу Сучић, пострадале у Сарајеву 5. априла, по свему судећи од Јукиних снајпериста. У крајњој линији, да им је истински стало и до сребреничких жртава, не би се постављале овако како се постављају, јер унижавајући остале, унижавају и њих. Сама Зајовићева је на скупу рекла да се у Србији спроводи „понижавање жртава и оних који подржавају жртве“. Да је то истина, показала је личним примером назвавши председника Удружења породица киднапованих и убијених на Косову и Метохији Симу Спасића „режимским кловном“. Какав пијетет се тиме показује према седам чланова Спасићеве породице које су убили албански терористи укључујући и његовог рођеног брата Жарка? А кога је то у рату изгубила Зајовићева? Спасић, који је истог дана на истом месту и сам протестовао, само је делимично у праву када каже да Жене у црном „живе од трагедије Срба“. Оне живе и хране се трагедијом која је задесила све народе у бившој Југославији. Истина је ј да за ту трагедију окривљују искључиво Србе и једино њих покушавају да натерају на самопрезир и самомржњу. У овом смислу, важно је имати на уму речи француског књижевника и Де Головог министра културе Андреа Малроа: „Настојање да се људи натерају да презиру саме себе је оно што ја називам паклом.“