ЗЛИ ДУСИ: ЛИБЕРАЛНО ОЧИНСТВО НИХИЛИЗМА

Због чега су велики писци „златног доба“ руске класике наши савременици, и шта нам – када се вратимо век и по уназад – говоре њихова неслагања, „усијана“ у времену великих политичких превирања, узаврелих страсти и оштрих страначких супротстављености. У неколико наставака које објављујемо, Печатови аутори откривају како су моћ и утицај либералне идеје и грађанске идеологије дубоко поделиле руске ствараоце – у прошлости једнако као и данас!

Основна теза Злих духа је да фанатична опседнутост идејом води истом исходу као када ђаво (или ђаволи) уђе у човека: пропасти, лудилу, смрти – његовој сопственој или других људи, некада читавог мноштва. Тако се миран провинцијски градић, пошто се у њему нађу на окупу некакви мутни ликови, међусобно различити али привучени магичном привлачношћу нихилисте Ставрогина и предвођени бескрупулозним Петром Верховенским, преко ноћи претвара у поприште трагичних збивања

Идеологија младог нараштаја којој се Достојевски супротставио у Злим дусима није почивала на неком кохерентном систему или визији већ је представљала галиматијас социјалистичких, комунистичких и анархистичких идеја чији су заједнички именитељ иморализам, атеизам и нихилизам. Између ових појмова писац није правио велику разлику – познато је, на пример, да атеистички морал није признавао, односно да је свет без Бога за њега био свет у којем никаквих етичких скрупула за човека више не би било. Ипак, своју непосредну идеолошку мету он је именовао нихилизмом, можда и зато што се тај термин први пут појавио баш у Тургењевљевом најзначајнијем роману Очеви и деца (1862). Но док се нихилизам тамо углавном сводио на Базаровљев материјализам, на његову искључиву веру у науку и цинично оспоравање ауторитета демонстрирано у салонским расправама, код Достојевског све поприма далеко озбиљније размере. На једном месту у његовом роману Тургењев се чак директно апострофира, а за Базарова се каже да је „фиктивно лице, (…) некаква нејасна мешавина (Гогољевог) Ноздрјова и Бајрона“. У Злим дусима нихилисти више нису били неделатни, књишки идеолози, а још нису били непоколебљиви хероји, какве ћемо сретати код Чернишевског или Островског. За њега су то били „мали и ништавни људи“, какви се увек појављују „у мутном времену колебања или прелаза“. Застрашен оним што види око себе, а још више оним што слути, Достојевски посеже за још тежом квалификацијом: „Ја говорим баш о талогу. У сваком прелазном времену се јавља тај талог, људи не само без икаквог циља, већ и без икаквог мисаоног обележја; људи који собом, и свом снагом, изражавају само немир и нестрпљење“, каже Антониј Лаврентјевич Г-в, персонализовани приповедач Злих духа.

[restrict]

Занимљиво је да је свој обрачун са нихилизмом Достојевски започео још у Идиоту, где се око лика туберкулозног младића Иполита Терентијева појављује скупина сумњивих типова са радикалним, мада не баш јасно уобличеним политичким идејама. Извесни Лебедев објашњава кнезу Мишкину да они „терају још даље од нихилиста“ који су „ипак неки пут свет писмен, чак и учен, а ови су их превазишли јер вам је то пре свега практичан свет. (…) код њих се већ сматра за потпуно право да, ако се теби некад нешто прохте, то онда већ ни пред каквим преградама да се не заустављаш, па макар притом осам особа имао да уцмекаш“. Управо такав биће лик Петра Верховенског у Злим дусима. Иморалистички принцип „све је дозвољено“ у Идиоту је, кроз уста луцидног лакрдијаша Лебедева, огољен до баналности. Пишчев резонер Јевгениј Павлович Радомски, иначе, Иполитову дружину назива „недаровитим, нетрпељивим и грамзивим ништавилима“, а самог Иполита „домаћим Леснером“, алудирајући на француског песника-убицу Пјер-Франсоа Ласнера (о њему смо писали у тексту „Писци (и) преступници“ у 500. броју Печата), једног од прототипова за лик Раскољникова у Злочину и казни. Достојевски пак не пропушта да још једном закачи Тургењева, означавајући га као изумитеља „модерног нихилизма“.

Основна теза Злих духа је да фанатична опседнутост идејом води истом исходу као када ђаво (или ђаволи) уђе у човека: пропасти, лудилу, смрти – његовој сопственој или других људи, некада читавог мноштва. Тако се миран провинцијски градић, пошто се у њему нађу на окупу некакви мутни ликови, међусобно различити али привучени магичном привлачношћу нихилисте Ставрогина и предвођени бескрупулозним Петром Верховенским, преко ноћи претвара у поприште трагичних збивања. За месец дана, колико траје време непосредне приповести, нижу се скандали, драматични догађаји, лудила, убиства и самоубиства. Достојевски је очигледно желео да драстичним примерима скрене пажњу својих читалаца на разорни потенцијал радикалних идеолошких концепција. Лик филозофа Шигаљева осмишљава модел тоталитарног „земаљског раја“ у којем се девет десетина људи одриче слободе и ставља се на располагање преосталој десетини одабраних како би доспели до „стања првобитне невиности“ – егалитаристичког друштва у којем ће, додуше, морати да раде и у којем ће свако сваког потказивати. Петар Верховенски са одушевљењем прихвата концепт „шигаљевштине“, мада је свестан да у таквом свету нема места за Цицерона, Коперника или Шекспира. „Образовање није потребно, доста науке!“, објашњава он Ставрогину. „У свету једно само недостаје: послушност. (…) Мало породице или љубави – већ је жеља за својином. Ми ћемо убити жељу: пустићемо пијанство, сплетке, потказивање; даћемо маха нечувеном разврату; сваког генија ћемо угасити још од раног детињства. Све ћемо свести на исти именитељ – потпуна једнакост“. А својим следбеницима даје рецепт како до таквог „раја“ довести: „Цео ваш посао састоји се у рушењу – све да се сруши: и држава и њен морал. Останимо само ми, који смо се унапред спремили да примимо власт: паметне ћемо са собом здружити, а глупаке ћемо узјахати“. Због оваквих визија, Достојевског ће, у каснијим поколењима, многи, осим психологом, сматрати и пророком.

Постоји, међутим, и једна идеолошка нит у Злим дусима која је мање истицана, а није мање важна. За нашу тему је можда и важнија. Писац је, наиме, својим романом настојао да укаже на често невидљиве везе између либералистичке идеологије и политичког радикализма. „Наши Бјелински и Грановски не би поверовали кад би им се рекло да су они директни преци нечајеваца“, објашњавао је он у писму престолонаследнику. Зато је, упоредо са раскринкавањем нихилиста, наставио са критиком либерализма. Најдиректнији је у томе Иван Шатов, жртва завереничке петорке, када каже да је руски либерал лакеј који „само то и гледа како би коме год обућу чистио“. Либерали су, тврди он, књишки људи, пуни мржње и злобе према својој земљи: „Они би први били страшно несрећни кад би се Русија некако одједанпут преуредила, баш да то буде и по њиховом начину, и кад би некако одједанпут постала неизмерно богата и срећна. Не би тада имали кога да мрзе, не би имали кога да презиру, не би имали ничем да се ругају! Ту је само она животињска, бескрајна мржња према Русији, већ органска“. Шатов је у Злим дусима опонент не само либералима него и Ставрогину, којим је некада био опчињен. Пошто је прогледао, насрнуо је на свог бившег гуруа, и физички и вербално, подсећајући га на мисли које му је усадио, а којих се сам потом одрекао: да „Рус не може бити атеист“, да „римски католицизам више није хришћанство“, те да је чак и атеизам здравији од католичанства.

У овим речима препознајемо Мишкинове, као што у неким другим директно откривамо Достојевског, на пример тамо где се каже како се „истински велики народ никад (…) не може помирити са улогом другог реда у човечанству“, односно како „народ који ту веру губи већ није народ“. Пишчево присуство несумњиво је и у крунској мисли коју је Шатов преузео од Ставрогина: да би радије пристао да остане са Христом него са истином чак и ако би му „математички“ доказали да је „истина ван Христа“, што ће рећи да васкрсења није било нити ће бити судњег дана. У грозничавом наступу, он објављује: „Ја верујем у Русију, верујем у њено православље… Ја верујем у тело Христово… Верујем да ће се други долазак извршити у Русији“. А на Ставрогиново питање верује ли у Бога, он одговара: „Ја… ја ћу веровати у Бога“. Све су то уверења и дилеме које се одвајкада приписују самом Достојевском, па не чуди ни то што у односу између Шатова и Ставрогина има елемената пишчевог односа са извесним Николајем Спешњовим, још из времена петрашеваца, личношћу која се сматра Ставрогиновим прототипом. Као што не чуди ни то што ће у Злим дусима управо Шатов бити принесен на жртву.

Будући да се ни Шатов, као ни Мишкин, не може сматрати узором непристрасности, Достојевски је критику либерализма у роману „објективизовао“ увођењем ликова двојице времешних, наизглед бенигних прозападних интелектуалаца. Први је Степан Верховенски, креиран према моделу поменутог Тимофеја Грановског, тада већ увелико покојног историчара. О њему, „идеалисти из четрдесетих година у најплеменитијем смислу“, Достојевски је касније писао у Пишчевом дневнику, означивши га као „беспрекорну и дивну“ појаву, „једну од најблиставијих“ у свом добу. Али, десило му се исто што и многим другим руским идеалистима: „претворивши се одједном од професора историје у дипломату, овај невини и искрени човек стигао је до зачуђујућих ствари у свом расуђивању“, истиче аутор. Чему се он то чудио?

Можда ће нас изненадити, али у питању је једно изузетно актуелно становиште о вођењу државне политике: „Држава није приватно лице“, писао је Грановски; „она не може због захвалности да жртвује своје сопствене интересе, утолико пре што у политичким стварима и сама великодушност никад, никад није некористољубива“. Не подсећа ли нас овај политички прагматизам на пречесто понављану фразу о томе да народе и државе не повезују љубав, историја или традиција већ једино заједнички интереси и да су само они, интереси, вечни? Ово раздвајање морала и политике, које се данас и на много нижим нивоима од државничког, сматра нормалним, за Достојевског је било неприхватљиво, поготово у политици једне велике нације попут руске: „Дипломатска лукавост и тежња за практичном и свакодневном коришћу су увек били испод правде и части, а правда и част су увек на крају излазили као победници“, реплицирао је он Грановском.

Поред аморалног политичког утилитаризма, Достојевски је Грановском замерао још нешто што ће се нарочито осетити у лику Степана Верховенског: однарођеност. Иронишући на рачун љубави према народу коју су његови либерални савременици декларативно исказивали, писац истиче праву природу тог осећања: „ (…) ту се и нехотице примећује поглед заклетог западњака на наш народ, западњака који је увек спреман да призна како у народу постоје одлични зачеци, али само ’у пасивном облику’ и ’на нивоу идиличног, у себе затвореног начина живота’ – а што се тиче праве и могуће активности народа, наш западњак мисли да је о томе ’боље и не говорити’. За њега је наш народ, чак у сваком случају, само инертна и безгласна маса.“ Отуда је у роману лик Степана Верховенског толико искорењен, што се манифестује нарочито на језичком плану – он скоро ниједну реченицу не може да састави без уметања француских израза. Ипак, када у претпоследњој глави крене на свој последњи пут – а тај пут, чудном случајношћу, у многим детаљима као да антиципира последње Толстојево путовање које ће се одиграти скоро четрдесет година касније – западњак ће најзад „сићи“ у народ, први и последњи пут.

У односу на стварносни прототип, Верховенски је драстично карикиран, па је приказан као оличење неостварености и на приватном и на професионалном плану. Двоструки удовац и небрижан отац, врло рано је одустао од све три каријере које је започео – списатељске, научничке и професорске – да би се запарложио као провинцијски домаћи учитељ, паразит богате обожаватељке. Омиљени изговор за све неуспехе била је наводна прогоњеност због „опасних“ идеја које је ширио у младости, док је стварни разлог био сасвим прозаичан – лењост. Није случајно што писац баш архинераднику ставља у уста осуду ове фалинке у руском менталитету. „Код нас све долази од нерада, и добро и зло“, вајка се Степан Трофимович, закључујући како је Русија „сувише велики неспоразум да бисмо ми сами могли да га решимо, без Немаца и без рада“. Национална самокритичност ове врсте могла би се и прихватити ако се узме у обзир да онај ко ово изговара има у виду значајан допринос натурализованих Немаца успону руског друштва током 18. и 19. века, а није доживео „продоре на Исток“ у 20. столећу. Достојевском, међутим, овде није била у првом плану евентуална германофилија Верховенског, већ парадоксална позиција лењивца који жигоше лењост. За овог јунака и иначе су везани многи парадоксални, иронијски или пародијски аспекти. На један од њих указао је Рене Жирар, подсећајући да је Степан Трофимович биолошки отац Петра Верховенског, а васпитач, односно духовни отац Николаја Ставрогина. Са њима двојицом, каже Жирар, он формира „неку врсту демонског анти-тројства“. Писац, дакле, и на овај начин хоће да покаже како руски нихилизам непосредно „происходи“ из либерализма.

И пошто смо бављење непремостивим руским идеолошким вододелницама започели спором Достојевског са Тургењевим, ред је да са овим последњим и завршимо, јер је управо он био прототип за лик другог либералног интелектуалца у Злим дусима, писца Семјона Кармазинова. Али у односу на Степана Трофимовича он је епизодни, па чак и другоразредан лик. У његовом случају карикатура је била још жешћа, мотивисана првенствено личном нетрпељивошћу. Физички описан као онижи старчић пискавог гласа и врскавог говора, Кармазинов је инкарнација људске сујете и списатељске таштине. Он, на пример, по један препис сваког свог рукописа депонује у банчин сеф. „Москва може изгорети, па с њом и мој рукопис“, каже он не шалећи се. Његов идеолошки портрет сведен је на исказе попут оног препознатљивог да је постао Немац и да то себи бележи као част или оног који из претходног произлази – да му је питање водовода у Карлсруеу „милије и драгоценије од свих питања (…) драге отаџбине“. У Кармазинову, нескривеном атеисти, отелотворен је аксиом који је писац ставио у уста Шатову: да „атеист одмах престаје да буде Рус“. Ипак, и поводом њега подвучена је филијацијска веза либерала и нихилиста. Приповедача најпре чуди то што славни писац благонаклоно прима дрског Петра Верховенског и чак му поверава свој нови рукопис на читање, као да има посла са уваженим књижевним арбитром. Објашњење убрзо следи: „позивајући себи нихилисту, господин Кармазинов је имао на уму своје односе са напредном омладином обеју престоница“. Тако видимо да се и лични фактор понекад умеша у политичку поделу карата, и то на сасвим неочекиван начин, производећи нелогичне и далекосежно штетне последице. Делује ли нам и ово однекуд познато?

Наравно, што се тиче обрачуна са Тургењевим у Злим дусима, Достојевском је најважније било да покаже његову књижевну превазиђеност. За разлику од Верховенског, чија је главна одлика јаловост, Кармазинов је као стваралац био плодан, још за живота уздигнут на пиједестал националне величине. Упркос томе, он тај статус неће задржати јер га је време прегазило још за живота. Његова превазиђеност обелодањује се приликом јавног читања опроштајног дела под насловом Merci!, које приповедач, некадашњи списатељев обожавалац, оцењује као „два штампана табака врло усиљеног нагваждања и сасвим излишног брбљања“. Следи страница немилосрдног пастиша, потом и приказ дебакла код публике. Кармазинов је као писац био мртав.

 Тургењев свом непријатељу неће остати дужан. Упркос званичном помирењу, у писму Салтикову Шчедрину, већ после смрти Достојевског, он ће га назвати „маркизом Де Садом руске књижевности“. То и није било тако страшно у поређењу с књижевним атентатом који је он претрпео. Атентат се, уосталом, није испоставио успешним, ни на кратак ни на дужи рок. Тургењев је своје место у историји руске књижевности задржао до данас, мада ниже рангиран од Достојевског. Има, додуше, и оних, попут Владимира Набокова, који мисле супротно. Ту се, међутим, књижевни и идеолошки разлози још једном неразмрсиво преплићу.

Крај

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *