Женски разговори (не)угодни

Ова постдрама Горана Миленковића саздана је од шест трагикомичних дуосцена, слабо повезаних и лишених одређене радње, јер актери, а то су све саме жене, разговарају углавном о ономе што се већ догодило, раније или нетом, што ће рећи у сасвим блиској прошлости

За године последње деценије прошлога столећа у нашој средини често се говори „Поменуле се, не повратиле се!“, јер то је време, како се говорило, „ни рата ни мира“, мада је било у ствари ратно стање, које је 1999. године кулминирало злочиначком НАТО агресијом и вишемесечним бомбардовањем касетним бомбама са осиромашеним уранијумом. Било је то време погибије недужних цивила, разарања мостова и многих јавних објеката, беде и невоље у свим сферама друштвенога живота, несташице и шверца свега и свачега, новчаница са милионским бројкама и купопродаје девиза – укратко речено, хаотично и убитачно, тако да је, веома умесно, аутор драме Деведесете која се догађа тих година свој комад првобитно назвао Лака нам земља!. Ово дело Горана Миленковића којим је 2016. године освојио Награду Слободан Селенић у суштини је постдрама саздана од шест трагикомичних дуосцена, слабо повезаних и лишених одређене радње, јер актери, а то су све саме жене, разговарају углавном о ономе што се већ догодило, раније или нетом, што ће рећи у сасвим блиској прошлости. Пет лица ове драме, налазећи се у злехудом времену на самој ивици подземља, међусобно изливају своје бесове и незадовољства, замерке и покуде – углавном изразе нерасположења и срџбе. У драми имамо два наративна тока: у првом се расправљају две сусетке – Зора и Ранка, мајке ликвидираних челника криминалнога клана, с тим што је Ранкин син убио Зориног, што је обема познато; у другом је неспоразум мајке Лене, жене потпуно посвећене самој себи, и ћерке Цеце око опет убијеног главног тужиоца са којим су обе биле у сексуалним односима, а кога супруга Соња искрено жали. Пиранделовски речено – пет лица нашло је у овој драми писца који им је доделио – шест сцена!
Редитељ Егон Савин, који систематски представља мање позната дела наших драмских класика, као и нове драме домаћих писаца, прихватио се режије Миленковићевог текста са намером да на позорници дођу до пуног израза његови сатирични елементи, али и апсурдност читаве драмске ситуације. У сценском амбијенту сценографкиње Весне Поповић за који се може претпоставити да је и гробљански, у којем се догађа већина призора, и у костимима Стефана Савковића, који су дочарали сваштарство у облачењу услед немаштине у време процвата бувљака, успео је да реализује додуше суморну, али веома уједначену представу, којој ниједног тренутка циљ није забава већ позив гледаоцима на размишљање о збивањима с краја прошлог века, чије су последице у нашој средини оставиле видне трагове током прве две деценије овог столећа. Глумци су са несумњивом преданошћу приступили реализовању својих задатака. Радмила Живковић је доследно изградила лик Зоре у широком луку од охоле мајке мафијашког боса до ожалошћене старице. Олга Одановић у улози Ранке, мајке криминалца који је ликвидирао Зориног сина, да би и сам потом био усмрћен, дискретним сенчењем приказала је „померену“ особу која ипак зна шта хоће. Анастасиа Мандић као Лена била је у довољној мери самозадовољна, док је Милица Гојковић као Цеца верно дочаравала типични младалачки бунт и незадовољство. Драгана Варагић као Соња потрудила се да искаже своју жалост за изгубљеним супругом упркос свему што је о његовим љубавним везама дознала. Све глумице ове представе подједнако су заслужне за остварен високи извођачки ниво.
У години када се обележава 150 година Народног позоришта у Београду добро је што на репертоару имамо праизведбе нових драмских дела домаћих аутора. Управо због тог веома значајног јубилеја, пошто смо видели по много чему недоречену драму Деведесете Горана Миленковића, сматрамо да би требало примењивати строжије критеријуме при састављању репертоара ансамбла Драме најстаријег престоничкога театра.

Горан Миленковић
ДЕВЕДЕСЕТЕ
ПОЗОРИШТЕ Народно позориште у Београду, Сцена Раша Плаовић
РЕЖИЈА И АДАПТАЦИЈА Егон Савин
ДАТУМ ПРЕМИЈЕРЕ
27. март 2018