ЗАБРАЊЕНА ИСТОРИЈА (други део)

Вендски корени: Од Британије до Русије

Везе су бескрајне и дубоке, дубље него што то савремена археологија и историја могу да нам објасне, или макар само претпоставе. Кретање народа, племена и ратничких дружина замршено је. Ширење културних утицаја, наслеђа народа и њиховог порекла, још и више

Занимљиво је кретање народа које античке карте имају под именом: Boii (Боји). Прво их налазимо тамо где су данас Лужички Срби, затим у Чешкој и дуж Дунава, затим и на Рајни, најзад, у оном делу Француске, које се звало Pays de Bush. Са њима су и Медули, који су, сасвим сигурно, Венди – навео је Милош Црњански. Интересантно би било пратити и кретање народа који је познат под именом Венди, Венеди, Венети (у Тацита) – Немци и данас Лужичке Србе зову Вендима, а њихов језик „Wendisch“. Још Херодот помиње (В)Енет на Јадрану (данашњу Венецију), који је у његово доба припадао земљи скитских Сигина.
Да су Венди Словени или прото-Словени, данас је, мање-више, општеприхваћено. Њихови трагови сежу од Балтика на северу до Јадрана на југу, од Сарматије на истоку до Бретање и Британије на крајњем западу континента. Из њиховог имена изводи се и име Вана (најстаријих богова у скандинавској митологији), име Варјага, руских Вјатича итд. Отуда и наше (словенско) име Иван. Али ми још веома мало знамо о њима, и о наслеђу које су нам оставили.

[restrict]

Ко су били Сармати а ко Хуни?

Случајне подударности, настале услед сличности имена различитих, иначе несродних народа? Тешко да ће бити тако. Наводи који звуче узнемирујуће, па и сасвим невероватно. Они, међутим, ни у познијим вековима, нису нимало ретки. Историја, онако како је учимо, с њеним датумима и народима, миграцијама, освајањима и сеобама обилује празнинама, често и наказним нелогичностима. Ко су заиста били Венети, о којима говори и Тацит у Германији, ко су били Сармати а ко Скити, чије обичаје и племена онако подробно описује Херодот? Тешко је у Херодотовим Неурима и Будинима не видети Словене, или бар њихове претке. Где су се, у доба пре Велике сеобе, налазили већ тада многољудни Словени (према наводу Јорданеса o Вендима: „natio populosa“ – многољудни народ), сем на Карпатима или у Полесју, и на који начин су, преко ноћи, ишчезли исто тако многољудни Скито-Сармати, који, од тог времена, скоро престају да се помињу по хроникама и летописима? Најзад, ко су били Хуни, које је предводио Атила, образујући царство које је обухватало и Северну Италију и Кипар? „Варварин Атила“, који је располагао бродовљем и који је ковао сопствени новац? Чак ни у опису који нам је оставио ромејски изасланик Приск – који је 448. године учествовао у византијском царском изасланству на Атилин двор – Атила не делује нимало варварски, дивље а ни нечовечно.
Руски историчар Александар Ф. Вељтман је, у својој студији Атила и Русија IV и V века (Москва, 1858), идући трагом открића свог претходника, руског историчара Јурија Венелина, изнео сензационалну тврдњу – да се иза имена Хуна заправо крије рана Кијевска Русија оног доба: „Јуриј Венелин, не гледајући на историју туђим очима и површно, сазнаје да су сви обичаји такозваних Хуна исконски обичаји Руса, и то је тако очигледно — у пријему посланика, у њиховим претходним преговорима са бојарима у посланичкој соби, у начину клањања и доношења дарова цару и затим цaрици, у њиховом позиву на обед у гостинску собу, у обичају доношења царског пехара од стране послуге и уопште у обредима гошћења — да се XVII век од V века разликује само по детаљима у описивању.“

Легендарно порекло народа

Kaко је могуће да су ове чињенице промакле толиким другим читаоцима и коментаторима Присковог дела, а да и сам Приск пропушта да нас подробније обавести о народима Хунског царства? Он није увек поуздан као сведок: прелазећи Дунав, он чак и не каже којим језиком говори локално становништво. За Атилину жену каже да се зове „Церка“ , али то, како примећује Вељтман, „без сумње није лично име, већ (титула) – ’црца’ (од царица)“ .
Неки од неспоразума које он доживљава делују комично: „На крају се појавио Хара Мурин“ , извештава Приск. „Чудан по изгледу и оделу, по гласу и покретима, он је мешао у свом говору романски, хунски и готски језик и све уморио смехом“ Али „Г. Гизо је веома исправно приметио, да тај Мурин није био ништа друго до арлекин. Приск није схватио комедију и прихватио је за истински догађај Муриново јадиковање што је одвојен од своје голубице (Columbina)“ (А. Ф. Вељтман).
Овде – подвуцимо то – није у питању једино етногенеза ни прапостојбина Словена, а тиме и Срба, и њихова слабо позната историја, премда то и даље остају нека од кључних питања нашег идентитета, на које савремена археологија и историја немају убедљиве одговоре. Везе између племена и народа, земаља и континената, дубоке су и недовољно истражене, док се народна предања, записана у наводима класичних писаца, средњовековних летописаца, старих скриба и ерудита, одбацују као фантастична или произвољна, и по цену објашњења која су лишена смисла, или чак до крајности апсурдна.
Легенде и митови садржани у старим хроникама, легендарно порекло народа које је преношено с колена на колено, и само каткад записивано, древна имена народа, места и земаља, ма колико деловали измаштано, никад нису доконе измишљотине скриба, географа и летописаца, и у њима је увек скривен макар делић истине.

Сармати у Британији и артуријански митови

Сарматски ратници били су и римски најамници. Они су кao плаћеници ишли све до Британије, и део њих је тамо, без сумње, остао и после пропасти Римског царства. Скити су, према Херодоту, обожавали „свети мач“ – мач усправно пободен у земљу и ритуално поливан крвљу, коме су жртвовани заробљеници и који је, по свој прилици, оличавао самог бога рата (Ареја, Јару у Словена). И код истородних Сармата срећемо истоврстан култ. Није ли то исти онај „мач у камену“ из келтског циклуса о краљу Артуру, кога су сарматски легионари донели са собом у Британију? Тај ће се мач, „познат старима а онда изгубљен“, нешто касније наћи у рукама самог Атиле. Забележено је и да је Атила једном приликом рекао: „У знак победе, Бог ми је дао (у наслеђе) свети Арејев мач. Тај мач поштује се код скитских царева, као посвећен Богу рата. У старим временима он ишчезава, али данас је опет окренут напред (ка Западу).“
Сармати и Скити дуго су прећуткивани не само код нас, у домаћој археологији и историјској науци, него и на Западу, у западној историографији.
Белгијски истраживач Роберт Стојкерс подсећа на једну неспорну чињеницу: да „сарматски елемент није важан само за словенске народе, већ и за Запад, који је покушао да избрише њихово наслеђе из колективног сећања“. Управо су Сармати претходно створили римску коњицу, а њихово наслеђе, како то данас најзад признају и британски историчари, „чини право исходиште келтских артуријанских митова“.
Штавише, немачки историчар Рајнхард Шмекел изнео је хипотезу да су „чак и Меровинзи, од којих потиче Клодовик (Кловис за Французе), били делимично Сармати, а не чисти Германи“. Једно од сарматских племена, Алани, коњаници са подручја Каспијског мора и Кавказа, доспева чак до Иберије, заједно са Визиготима и Свевима. Традиције сарматских витезова, које су са собом донели, оживеће у војним и витешким редовима током шпанске Реконквисте.

Загонентна Појтингерова карта

Археолог Станко Трифуновић, у предавању Словени живе у Панонији још од античког доба, помиње такозвану Појтингерову карту: „Настала вероватно у IV веку, а у себи садржи податке из ранијих периода, на једном свом делу који се односи на простор горње Тисе, има убележене Венеди–Сармате. Још од I века, ’Венеди’ је уобичајен назив за Словене. То би значило да Словени и Сармати у то време живе помешани на поменутом простору, или да се Словенима додаје име ’Сармати’ зато што живе у Сарматији, великом пространству средње и источне Европе, кога су Римљани тако звали.“
У спису већ поменутог ретора Приска описује се, међу осталим, и становништво Баната и Бачке – сарматски Лимиганти – становништво које не говори „ни хунски ни готски, ни грчки ни латински“. Приск пропушта да именује ово становништво, али, како то примећује Трифуновић, оно очигледно поседује све особине словенског живља: „Првенствено, то је положај насеља који се увек односи на места поред река или осталих вода, а са тим у вези је и типично словенска сналажљивост на води. Прављење мостова, сплаварење и вожња моноксилима је упадљива разлика у односу на све номаде који у различитим епохама живе заједно са Словенима.“
Подсетимо се да је то приближно две стотине година пре датума који је званична историја узела као датум прве појаве Словена и Срба на просторима Балкана. Аргументи који звуче убедљиво, премда противрече оним који су данас још важећи као неупитне историјске истине.
Занимљиви су и описи које нам је оставио Амније Марцелин (или Маркелин, јер је пореклом био Грк из Антиохије), војсковођа императора Јулијана (упамћеног од хришћана и као Апостата – Отпадник). Непун век раније од Приска (358. године), он војује у Банату, против сарматских Лимиганата, чији назив у ствари значи исто што и граничар, крајишник. И његов опис у потпуности подржава тезу да је већ тада један део становништва Баната и Бачке – онај који он назива „ропским Сарматима“ – био словенски: они ратују са мачевима, штитовима и копљима, живе у земуницама и колибама, а своја насеља подижу близу вода и вешти су у прављењу чамаца и лађа. Говоре језиком различитим од такозваних Слободних Сармата.
Ево закључка који изводи наш археолог: „На основу успостављене археолошке везе између несумњиво словенских налазишта V–VII века са оним касноантичким, може се рећи да су Лимиганти били Словени“ (Станко Трифуновић: Насеља Лимиганата и Словена у Банату и Бачкој).

Један поглед на Илирију

Илири су, све до позног историјског доба, заједнички назив за све Словене Балканског полуострва. Наполеонов генерал Мармон установио је Илирске провиниције, аустријска царица Марија Терезија имала је Илирску канцеларију. Папски завод Светог Јеронима носио је задуго илирско име; пре тога, називао се словенским, а тек потом хрватским.
О тој „Илирији“ веома подробно сведочанство, и то из прве руке, у позно историјско доба оставио нам је гроф Фридрих Вилхелм фон Таубе. Његов спис штампан је 1777. године у Лајпцигу, под насловом Историјски и географски опис Краљевине Славоније и Војводства Срема…
Откуда се за Словене Балкана уврежио овај тако архаичан назив?
О народима који настањују Илирију, Фон Таубе каже: „Име Илирија обухвата све народе из целокупне Илирије, били они подложни латинској или грчкој цркви. Међутим, они од њих који припадају грчкој цркви не зову се данас Илири него Раци (Reizen oder Raazen), (Rašani; Rascier); име за које они мисле да је славније од онога, али о ком се у Аустрији не мисли тако.“
„Главни језик земље (Славоније) је илирски“, пише немачки гроф у свом извештају упућеном бечкој дворској канцеларији, „исти онај који се, као матерњи, али према различитим наречјима (осим Славоније и Срема), говори у Албанији, Далмацији, Хрватској, Босни, Србији и једном делу Бугарске“. Тај језик настао је из „мешавине сарматског и словенског са старим илирским, који се од данашњег разликује исто онако јако као што се данашњи немачки разликује од оног који се говорио у Немачкој у доба Карла Великог“.

Континуитет и просторно јединство Словена

На везе „између Словена и нероманизованих Илира, између римског и предримског доба“ код нас је аргументовано указивао управо археолог Ђорђе Јанковић, али су и ти наводи потпуно игнорисани. Кључ за ту, већ доказану везу су раније поменута истраживања насеља Лимиганата у Банату и Бачкој из III и IV столећа, која су недвосмислено показала да то „становништво припада комплексу Кијевске културе III до V столећа, то јест – реч је о Словенима“. Њихова култура је, осим тога, сродна оној домородачкој на тлу Римског царства:
„Показало се да домороци, ’Илири’, нису били романизовани, јер су и даље спремали храну на традиционалан начин, у традиционалном посуђу предримског порекла, какво је нађено и у Потисју, у Чуругу. Друга истраживања показала су да постоји још старија веза ’Илира’ Подунавља и Зарубињецке културе у Подњепровљу, а то је словенска култура која претходи кијевској. Тако је успостављен историјски континуитет и просторно јединство Словена, те и наше илирско и општесловенско порекло у Подунављу у преисторији.“
То су, уосталом, само нека од важних питања која траже одговоре – витална питања самосвести и нашег словенског идентитета, а не апстрактна теоријска умовања „стручне јавности“.
Ми, уопште, веома мало знамо о себи. Питања су безбројна и вапијућа, али су ретка слободна и смела истраживања, и истраживачи, који ће на себе преузети терет ризика. А тамо где изостају озбиљна научна истраживања, празнина се попуњава ван и мимо институција званичне науке.
Историја је пустоловина, у којој ништа није извесно, а пустоловина је и њено истраживање, које не води једном, унапред задатом и већ утврђеном циљу, него непредвидивим и неочекиваним исходима.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *