ВЕЗЕ МЕЂУ КОНТИНЕНТИМА И НАРОДИМА

ЗАБРАЊЕНА ИСТОРИЈА (Први део)

Академик и албанолог Каплан Буровић већ годинама оспорава тезу о илирском или пелашком пореклу, односно аутохтоности Албанаца, доказујући да је албанска „илироманија“ ноторни историјски фалсификат, у функцији великоалбанских територијалних претензија које трајно дестабилизују Балкан

Недавно је, у уџбенику историје за основну школу (који је написао проф. др Раде Михаљчић, а издао Завод за уџбенике у Београду), изнесена тврдња да су Словени дошљаци на Балкан, које су „на Балканском острву дочекали Илири“. Њихови потомци и наследници су, тврди аутор овог уџбеника, данашњи Албанци. Једно од илирских племена је, закључује Михаљчић, „у XX веку од стране народа из Западне Европе названо – Албанци“.

Накнадним решењем Министарства просвете, а на основу стручног мишљења Завода за унапређење образовања и васпитања, у уџбеник Рада Михаљчића унете су одређене измене, којима је, између осталог, „релативизована тврдња о Албанцима као староседеоцима Балканског полуострва“. Релативизована, а не одбачена.

Према мишљењу етнолога и вишег научног сарадника Етнографског института САНУ Ивице Тодорића, теза о илирском пореклу Албанаца плод је пуке политичке инструментализације: „Што се тиче Илира, научно је – са аспекта бројних непорецивих чињеница – доказано да Албанци не воде порекло од Илира (…) то питање се са становишта реалне науке може сматрати решеним. Према томе, повезивање Албанаца са Илирима има искључиво употребни, идеолошки и политички карактер…“

[restrict]

МИТ О СУПЕРИОРНОСТИ ЗАПАДА  Постојање цивилизација и народа, као и савремених нација, одувек се градило на митовима. За руског мислиоца Николаја Берђајева, „мит није нешто измишљено већ стварност“, која се „разликује од такозване објективне емпиријске чињенице“ – „сачувано предање о догађајима који су се збили у прошлости“. Отуда историјски мит није ни „ретроградан“ ни „ирационалан“. Деконструкција једног мита има за последицу стварање нових: „Мит о друштву без митова није ништа друго него још један мит“, уочава Срђан Шљукић.

Потешкоће настају када и сами историјски митови постају предмет (дневно)политичких манипулација. „С обзиром на то да не може бити друштвеног вакуума када је реч о митовима, уместо уништаваног мита о изабраности (у нашем случају Косовског мита), одмах се нуди други. Овде је то мит о моралној изабраности Запада, присутан, у различитим варијантама (религијској, али и секуларној), већ стотинама година, а према којем је Запад тај који има право да свуда и над свима буде морални судија и да над онима који крше основни људски морал примени и силу“ (Срђан Шљукић: (Де)конструкција мита).

У складу с митом о супериорности Запада, констатује Томислав Кресовић, „Србија на путу ка ЕУ ’мења свест’ нације, државе, науке и традиције“. „Националне вредности, историјска наука и култура очигледно ће морати да се ’прилагођавају’ новој политици пута Србије ка ЕУ.“ Реч је орвелијанском процесу којим се мења прошлост и бришу не само народни митови већ и утврђене чињенице.

Археолог Ђорђе Јанковић својевремено је указао на постојање „забрањене историје“ и „забрањене археологије“ (forbidden archeology); термин означава „истраживања која су потврђена новим научним методама а чији се резултати не уклапају у званичне ставове науке“. Археологија је, како примећује Јанковић, и данас „у најужој зони интересовања оних политичара који стварају садашњи и будући свет, дакле великих сила. Њихов је интерес да потчињени народи не мисле својом главом. Тако је данас, тако је било и у далекој прошлости“.

УЈЕДИЊЕНА ЕВРОПА – БЕЗ СЛОВЕНА Управо балканске земље, према речима Јанковића, у археолошком погледу спадају међу највише контролисане. Тако су „велика открића у преисторији, као што је култура Лепенског вира, уместо да се разраде и прошире, обустављена; човечанство и ми смо остали без спознаје дела своје прошлости…“

Оно што важи за археологију, важи и за историју. Паралелно с продубљеним истраживањима прошлости, трају настојања да се „наша историја и археологија што више провинцијализују“, а да се „археолошке културе нашег тла сведу на неке споредне појаве у прошлости Европе“. Зашто? Зато што се „данас намеће уједињена Европа под вођством Германа и Рима, а без Словена. Они Словени који хоће у ту Европу, морају да се одрекну своје самобитности и да прихвате да су народ настао тек почетком средњег века и да зато своје културне и духовне вредности потчине западноевропским“.

Порекло и историја многих народа, Словена, а поготову Словена на Балкану, никад нису ваљано проучени ни истражени. Такозвана званична наука обилује произвољностима и зјапећим празнинама, а неретко противречи и здравом разуму. Све то оставља довољно простора за политичке злоупотребе. У међувремену, тврди Јанковић, наступио је тренутак „да се промене не само претпоставке, већ и да се објаве чињенице које су утврђене у последње две деценије…“, будући да ова „открића битно мењају представу о прошлости“.

Да ли су Словени заиста „млад народ“ и да ли су уопште дошљаци на Балкан и у Панонију? Према народном предању, управо су балкански Словени, па према томе и Срби, потомци древних Илира. Могуће везе између ових последњих и балканских неолитских цивилизација, попут Лепенског вира и Винче (старијих од блискоисточних), требало би тек проучити. Насупрот томе, тек у XIX веку јавља се такозвана критичка историографија, која потпуно одбацује народно предање, а појаву Словена у историји везује за Велику сеобу. Не постоји, међутим, никакво народно предање о доласку Словена у раном средњем веку – податак који је невероватан уколико је ове сеобе заиста било. Према словенском предању забележеном крајем XI столећа у Несторовој Повести о мунилим временима, постојбина Словена је у Илирику, Подунављу или у Панонији.

Ствари постају још сложеније ако се не ограничимо само на Балкан и Подунавље. Словенске трагове могуће је следити на далеко ширем простору: од Скитије на истоку, преко Средње Европе, све до Британије или Иберије на западу континента.

На ове прастаре везе, непостојеће за нашу науку, први је указао велики српски писац Милош Црњански.

ГЛАС ИЗ ЕГЗИЛА: КОЛОНИЈЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ  Године 1964, из свог лондонског егзила у Квин Корту, Милош Црњански објавио је у НИН-у своје белешке о „британско-балканским везама у праисторији“.

Реч је о укупно четири текста. Први носи наслов Ноулз о Косовској бици и штампан је 12. јуна 1964. године. Наредна три су: Археолошке везе Балкана, Вендски траг у Британији и Откуд потичу имена наших река и брда. Ови текстови настали су на основу пишчевих истраживања у Британском музеју и заснивају се на поменима у енглеским изворима, летописима и хроникама, до тада непознатим нашој јавности.

Црњански се у њима позива и на професора Хелдена, „сина чувеног министра војног из првог рата“, који је, „у једном свом популарно писаним чланку“, „британска острва обележио као колоније Југославије у преисторијско доба“. Професор Хелден је због те изјаве био жестоко нападан у својој отаџбини, да би ускоро потом напустио Енглеску. Ирски археолог Макалистер, наводи Црњански, указивао је на постојање заједничке културе Балканског полуострва и британских острва у праисторији, а „као метрополу те културе у преисторијско доба означио је Винчу“.

Да ли су, још у тако давно доба, заиста постојале везе међу тако удаљеним пределима и народима? Црњански примећује „да у преисторијско доба постоје, вендске, супстрате у становништву британских острва“, те да су те везе нарочито снажне у доба Келта. „Илирске је први наслутио, као што је познато, проф. Новотни.“

Хроничари средњег века, и то без изузетка, сматрали су да је „становништво британских острва пореклом из Скитије“.

Наша научна и културна јавност углавном није имала разумевања за оваква открића, а истраживања су, поготову систематска, изостала. Упркос својој многољудности, Словени за историјску науку, барем званичну, остају маргинално и периферно „племе“, које се на хоризонту историје појављује тек од VI столећа, према, наводној и недоказаној, тврдњи Константина Порфирогенита.

ИМЕНА ИЗ ПРАИСТОРИЈЕ Међутим, још велики географ Клаудије Птолемеј (II век наше ере) помиње „Sclaviniae“. Он бележи, изричито, именом и Србе, као и римски историограф Плиније Старији (23–79. године), те још један велики римски картограф Помпоније Мела, такође из I века нове ере.

Према Клаудију Птолемеју, Срби су живели од Кераунијских планина све до реке Ра (Rha) – Волге: „Између Keраунског горја и рекe Ра (смештени су) Oринеји и Вали и Срби.“ Изнад Кавказа ка Каспијском мору, пише Плиније Старији, станују Срби: „A Cimmerio accolunt Maeotici, Vali, Serbi, Zingi, Psesii“ („Поред Кимерана станују Меотици, Вали, Срби, Зинги, Псеси“). И Помпоније Мела смешта их негде у област Закавказја, поред Кимеријског Босфора (данас Азовско море) – област коју су раније, давно, настањивали Кимеријци, непознат и древан народ, све док их одатле нису потиснули Скити.

Црњански нам скреће пажњу на још једну, изузетно важну, везу: „Птоломеј, на пример, бележи у Великој Британији, следећа имена острва: Šoa, Hinba, Olanig, Ebuda, Monarina, Mul, Scarba, Jura, Golin, Ulva, Bol, Ram, Barra, Gorbal. Све су та имена из доба тајанствених Пикта (Pictoni, Pictavi), чије порекло није протумачено ни данас, а о којима се уопште тако мало зна. Тешко је замислити да је Птоломеј просто измишљао имена острва. Питање остаје: ко су били Пикти? Тешко је замислити да су британски антиквари просто измишљали СЛАВЕНСКА имена.“

 ВЕЗЕ МЕЂУ НАРОДИМА Те су везе бескрајно сложене, још у тако давној прошлости, и представљају прави изазов за сваког истраживача: оне подсећају на мрежу која је исплетена преко читавих континената. Бројни су, и у тако давно доба, трагови о свести Шкота о сопственој постојбини на Истоку, почев од записа у летописима и хроникама, све до историчара ХIХ века, за које је то још сасвим очигледна ствар.

„Kуриозитет је да су већ хроничари средњег века приметили то“, пише Милош Црњански: „Tи хроничари су заступали тезу да је становништво британских острва пореклом из Скитије, данашње Русије, и са Истока. У такозваној Англосаксонској хроници каже се да су преисторијски становници британских острва пореклом из Арменије. Исидор из Севиље, у VI веку, каже да су преисторијски становници Шкотске, Picti, дошли из Скитије. Bede, у својој историји англијског народа, и англијске цркве, понавља Исидора. Каже: „Cente Pictorum de Scythia.“ Позитивистичка наука прошлог века је овакве наводе најпре одбацивала, па игнорисала, да би их, најзад, у почетку стидљиво, почела узимати у обзир. Потврђују их и најновија генетска истраживања скелета из неолита које је водио генетичар Данијел Бредли са Тринити колеџа, према чијим резултатима преци Ираца потичу из степа северно од Црног мора, „са територије данашње Украјине“.

Али када је реч о везама између Британије и Балкана, Црњански најпре указује на „топонимију која несумњиво сећа на скитска, илирска, вендска, имена места“.

Та имена места подсећају на прастаре путоказе кроз простор и време, будући да се она најспорије мењају: „Eво каква сам имена налазио у археологији Шкотске, Енглеске, Ирске, Велса, у келтска и античка времена, и на античким географским картама британских острва: Liig, Varar, Cenen, Drem, Murav, Cegin, Cethen, Don, Limina, Voyan, Vechan, Lagan, Tama, Idris, Lab, Ultava, Thaya, Malena, Machno, Nen, Vedra, Sochan, Prosen, Braid, Iscir, Tuessis, Bar, Bach, Dobronos, Bingos, Peukh, Oboka, Tolka, Stour, Waya, Thamesis, Nith, Buna, Mur, Derwent, Ram. А у именима потока, на пример: Tromie, Malkie. И за основца у археологији та имена морају бити запрепашћујуће славофона.“

„Славофона“, јер се Словени у историји нису појавили ниоткуда, већ су, напротив, имали изузетно сложену етногенезу, кроз различита времена и просторе, и сопствене историјске традиције, настављајући се, без сумње, и на традиције келтске, илирске, и надасве скитске: „Kелтски корени у називу свих тих река, у Европи, из преисторије, сами по себи можда и не би били толико чудновати за нас, као субстрат. Oно што је зачуђујуће, то је њихова јака славофоност. Ако се уз та имена река на британским острвима (нарочито у Шкотској) просто испишу имена наших река, уопште славенских река, почев од Херодота, резултат је још чуднији. Ister, ca Boristhenes, ca Tanais, ca Don, налазе се и у Шкотској. Ево, на пример, како имена наших река стају поред ових на британским острвима из келтског доба: Mur, Sora, Kokra, Sutla, Sana, Una, Korana, Idris, Soča, Dragona, Drava, Dobra, Koritnjača, Krka, Koruna, Arsa, Vipava, Lika, Cetina, Ukrina, Spreča, Lim, Drim, Isker, Osma, Vid, Lab, Karaš, Tamna, Pek, Morača, Bojana, Vardar, Nis, Buna. Сва су келтског имена и порекла.“              

 Наставиће се…

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *