ВЕЛИКИ МАЈСТОР ИЗ БАВАНИШТА

НАГРАДА ЗАДУЖБИНЕ МОМО КАПОР

Плaви прoстoр, 2011, уљe нa плaтну, 70 x 50 цм

Сликар Василије Васа Доловачки, нови добитник Награде Момо Капор за ликовну уметност, уметник је чије дело представља и својеврсни наставак велике школе војвођанског сликарства из деветнаестог века

Живимо у време када је у нашој средини заштита лика и дела експерименталних уметника постала државни пројекат. Наша мала културна сцена израз је потпуне тоталитарне превласти само једне, сорошевске врсте уметности. Најважније награде за ликовну уметност додељују се искључиво авангардним уметницима, јер ако нечије дело није по угледу на западно, неће бити примећено а још мање награђено. Провинцијална снисходљивост и културни аутошовинизам водећих представника наше ликовне уметности указује на потпуну необавештеност о стању у свету.

На најживљој ликовној сцени у свету каква је кинеска, најцењенији су сликари, њихова дела достижу астрономске вредности на тржишту, а слично је и у Европи. Највећи живи уметници у свету су сликари Анселм Кифер и Герхард Рихтер а и млађи попут Петера Доига и других су најпозициониранији. Водећа галерија у свету, лондонска „Сачи и Сачи“, пре више година издала је саопштење за јавност да је слика и даље преовлађујући вид интересовања у галеријском и стваралачком смислу.

[restrict]

Зато је од велике важности оснивање и додељивање Награде Задужбине „Мома Капор“ која се сваке друге године даје ликовним уметницима, наизменично са књижевницима, јер је Капор био литерата и сликар. Награду су до сада добили неки од највреднијих ликовних стваралаца у Србији – Владимир Дуњић, Мирјана Маодуш и Жељко Ђуровић. Њихов рад скоро да је неприметан на нивоу службених медија, професора са уметничких академија и жирија за награде, као што би и сликарство Моме Капора у овом времену остало по страни. Необичан је значај ове награде, тиха већина српских уметника, сликара, вајара, цртача и графичара одавно је изгубила медијску и галеријску битку, неприметни су у односу на гласне и агресивне експериментаторе, чији је рад Мома Капор тако успешно анализирао и негативно се одредио према њему, у једној од најбољих и најобимнијих мемоарско-есејистичких наших књига о ликовној уметности, у Успоменама једног цртача. Капор је као сликар и књижевник био духовни аристократа, није се гурао у прве редове да добије неко признање, већ је скромно био свестан постојања генија српске и европске уметности, као што су Леонид Шејка, Дадо Ђурић, Љуба Поповић и други о којима је тако радо и надахнуто писао. Углавном се бавио том својом генерацијом, није јавно износио своје ставове о млађим ствараоцима, али за њих посредно сазнајемо на основу награде која носи његово име. Био је то, како сада видимо, велики и несебични борац за српску културу и уметност па његова награда има посебну специфичну тежину. Пре свега је Капор био крајње критичан и ироничан како је само он умео да буде према појавама у свету, зато што је био свестан духовне и извођачке надмоћи српских уметника.

Oстрвo, 2015, уљe нa плaтну, 75 x 65 цм

Ове године добитник Награде за ликовну уметност Задужбине „Мома Капор“ је сликар, професор и магистар Василије Васа Доловачки, рођен у Банату, у Баваништу 1960. године. Можда би било добро упоредити рад те двојице сликара. Капор и Доловачки су завршили београдску Ликовну академију, први у време када су на њој предавали славни Недељко Гвозденовић и Љубица Цуца Сокић, а други у време Младена Србиновића, Мирјане Коке Михаћ, Момчила Моме Антоновића и Драгана Лубарде. Формирали су се као сликари и цртачи, не бавећи се графиком и стварали неко време упоредо, као савременици, сваки на свој начин, бавећи се најлепшом и најстаријом темом ликовне уметности – женом и њеном лепотом. Капор је отишао корак даље па је сликао и анђеле или омаже великим сликарима из прошлости. Доловачки се није бавио историјским типом ликовне посвете, како би се некада рекло удивљењем, али се из његовог рада види колико има поштовања према Паји Јовановићу, Урошу Предићу и Миљенку Станчићу. Његови анђели су војвођанске девојчице и девојке које слика у измаглици само њему својственог сфумата, на размеђи поетског реализма и постимпресионизма. Да су живи, тако би данас сликали Коста Миличевић, Малиша Глишић и Константин Данил, његов далеки узор. Јасно је да уметност Доловачког представља наставак велике школе војвођанског сликарства из деветнаестог века (…) Његово сликарство израз је једног од најпрофесионалнијих схватања уметности на садашњој српској ликовној сцени, он слика озбиљно, аналитички упорно, промишљено али и поетично. Савладава многе, па и најтеже теме, од женског акта, пејзажа до мртве природе и архитектуре ентеријера и екстеријера. Његова платна изражавају необичну вољу за квалитетом, један је од ретких наших сликара чији рад са годинама не сустаје, не опада у изразу и вредности.

Момо Капор би био задовољан да награда која носи његово име оде у руке млађег поетског реалисте, што је и сам био као сликар, а наша културна јавност може и на овај начин да се поноси са Василијем Васом Доловачким, скромним човеком и великим мајстором из Баваништа.           

Из Образложења Жирија за доделу Награде Мома Капор

Tрaгoви снa у свитaњa, 2015, уљe нa плaтну, 100 x 80 цм

[/restrict]

ПРИЗНАЊА ИСТАКНУТИМ СТВАРАОЦИМА
Задужбина „Мома Капор“ основана је 2010. године. Награде Задужбине додељују се сваке године, наизменично истакнутим књижевницима и ликовним уметницима. Ово признање за књижевност добили су Емир Кустурица, Петер Хандке, Драган Јовановић Данилов и Лабуд Драгић а за ликовну уметност сликари Владимир Дуњић, Мирјана Маодуш, Жељко Ђуровић и сада – Василије Васа Доловачки. Одлуку о овогодишњем добитнику награде донео је жири у саставу: Драган Јовановић Данилов, Дејан Ђорић, Љиљана Капор, оснивач Задужбине Мома Капор.
Новом лауреату награда је уручена 11. априла ове године у свечаној сали Скупштине града.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *