Увређени “пројектанти” у улози главосеча

Поводом „случаја“ градског секретара за културу

Због чега верујемо да је добро што је у односу на 2016. годину домаћа независна сцена сада подржана са троструко мање пројеката и петоструко мање пара, као и да на томе треба честитати Ивони Јевтић, која је, премда усамљена и вређана, ослободила српску уметност својеврсног терора привилегованих колико и проблематичних!

Ових дана се на Ивону Јевтић, градског секретара, сручила лавина напада. О њој је лоше писано у листу „Политика“ у два наврата, у „Новостима“, дневнику телевизије Н1 и ко зна колико пута на друштвеним мрежама. Потписник ових редова је иначе чврсто уверен да ако неког негира Н1, осведочена антисрпска телевизијска кућа јудеоамеричког банкстера Џорџа Сороша, или културна рубрика „Политике“, одавно сличне врсте, то га одмах препоручује као исправну особу. Разлог напада на госпођу Јевтић је, међутим, крајње приземан, реч је само о новцу, а не о идеологији или неслагању у културној политици. Ивона Јевтић се први пут у новијој историји „управљања финансијским ресурсима намењеним култури“  усудила да пресече Гордијев чвор псеудоуметности и да не одобри средства квазиствараоцима на овогодишњем конкурсу за финансирање пројеката из културе Секретаријата за културу Београда.

[restrict]

ЛИКОВЊАЦИ НАЈАГРЕСИВНИЈИ Најгласнији у удруженом нападу којим се одговара на ову чињеницу је ликовни сектор, мада Ивона Јевтић није одлучивала већ је то чинила комисија. Како то да алтернативцима смета она, а не и Аја Јунг, која је добила пет милиона или Иван Тасовац, чијем је пројекту додељено четири милиона динара?

Треба знати да се скоро сви пројекти који учествују у овом поднесу и на конкурсу Министарства културе, и да када ту (не)прођу нико не негодује. Оставку Ивоне Јевтић траже извесни Лука Кнежевић Стрика, ни по чему као стваралац битан, али најагресивнији на алтернативној сцени, и Гојко Божовић (Српски ПЕН центар). Уз њих су и старе организације попут УЛУС-а и УЛУПУДС-а, данас више ни налик некада моћним сталешким удружењима. Ликовни уметници су у овој кризи пали најниже, сталне свађе на скупштини УЛУС-а прате судске тужбе, туче због којих је позивана полиција а академски школовани грађани псују једни другима мајку и траже да се то унесе у записник. УЛУС је сада нека врста социјалног клуба са много примљених аматера. На прошлом републичком конкурсу добио је мало средстава јер је један члан комисије петнаест минута (а могао је много дуже) износио неправилности у раду и крађе у УЛУС-у где је посебан проблем додела атељеа а са сличним аргументима је изашао и службеник Министарства културе. Нешто је боље у УЛУПУДС-у мада се због лоше кадровске политике у секцијама догађају апсурди са примањем изразито слабих стваралаца.

ГОДИНАМА УВЕК ИСТИ „АБОНЕНТИ“ Оно што многима смета у управо завршеном градском конкурсу су (не)додељена средства. Радионица за фарбање јаја „Несвршена сфера“ добила је 550.000 динара, Центар за оснаживање социјално искључених категорија грађана „4М“ добио је 650.000 динара за таленте трећег доба и малу школу сликарства и веза, Удружењу Лира Медиа за пројекат „Свети Сава у априлу“ иде 750.000 а сјајну идеју „Фондације плаво“ о капиталној изложби никада виђених слика из периода 1900–1950 комисија је наградила само са 90.000 динара. Посебно јавности смета што је модна креаторка Сузана Перић за обележавање 20 година свог рада добила чак 400.000 дин. Најозбиљнији аргумент оптужби је да су новац добила нека удружења недавно и наврат-нанос регистрована пред конкурс, као и да су га добили неки који са културом немају никакве везе. Нико, међутим, није утврдио датуме регистрације удружења која нису добила средства а још већи је проблем што годинама новац добијају увек исти. Комисија је одлучила да прекине са том обичајном праксом па је можда и разумљиво да се поткрала понека грешка. Не треба уопште сумњати да многи пројекти независне сцене такође немају никакве везе са уметношћу или да су уметнички вез и штрикерај пензионерки имало лошији вид стварања од онога што намеће маса псеудоавангардних „уметника“, у односу на чији рад су креације Сузане Перић врхунска уметност. Највећи део назовиексперименталне уметности је визуелно ђубре, или само други, много гори и агресивни вид аматеризма. На конкурсе стижу и  пројекти хомосексуалних и транссексуалних организација који са ликовном уметношћу немају апсолутне никакве везе, као и они који се отворено спрдају са комисијом и уметношћу. Реч је о опасном и дуготрајном виду исисавања пара из државне касе, сламању националног идентитета, пустошењу културе и уназађивању уметности. Како објаснити да стиже све више пројеката, ове године их је на градском конкурсу било 411 а прошле на републичком 500, док је све мање праве и вредне уметности. Не тако давно је за нама златно, Периклово, тј. Титово доба српске културе, у коме су наслеђени методи рада из Краљевине СХС, када су пројекти постојали само у архитектонским бироима а на сцени били велики уметници. Шта би сви ти „пројектанти“ радили да је власт у држави добио др Војислав Шешељ, једини политичар на сцени који каже да би пре свега обновио рад најстаријих наших културних установа – Матице српске и Српске књижевне задруге, да би почистио алтернативце, можда чак и укинуо УЛУС и УЛУПУДС?

ЗАМЕРКЕ ЗАМЕРКАМА Млада дама Ивона Јевтић показала се до сада као најчвршћа и најкарактернија на нашој културној сцени. Сматрамо, а нисмо неупућени у тему о којој говоримо, да је управо под њеном надлежношћу први пут стало пљачкање државног фонда за потребе антикултуре. Независна културна сцена у сарадњи са Центром за емпиријске студије културе југоисточне Европе (сигурно још једном организацијом финансираном од страних влада за антисрпско деловање) утврдили су да та независна сцена обухвата 50 организација само у савременом стваралаштву. Ове  организације добиле су новац за девет од поднетих 80 пројеката, у износу од 940.000 а тражиле су више од милион динара. Први пут је 65, назовимо их – нормалнијих, пројеката добило скоро 35 милиона динара. У односу на 2016. годину независна сцена подржана је сада са троструко мање пројеката и петоструко мање пара, на чему треба честитати Ивони Јевтић, усамљено је ослободила српску уметност терора. Представници те, како видимо заправо зависне сцене, питају се да ли је „нестало потребе за уметничком продукцијом коју ми производимо и организујемо“. Рецимо – таква потреба никада није ни постојала, вештачки је стварана, што се најбоље види по посећености оваквих дешавања. Публици не треба независна уметност, она је пре потребна „уметницима“ да преживе до следећег конкурса. Њихов најчешће помињани аргумент је о „нетранспарентном раду комисија“, као да би оне требало да заседају пред камерама. Други аргумент је да су чланови комисија анонимни, што и јесте неопходно, да не би било притисака. Трећа замерка је још глупља и показује потпуно непознавање начина рада комисија у Републици и Граду. Тражи се од свих чланова комисија да дају образложење зашто некоме средства нису додељена. Свака комисија је у стресној позицији, стигне јој око 500 пројеката и њени чланови морају да за десетак дана прочитају предлоге, евентуално их бодују и усагласе мишљења о висини додељених средстава. Када би још сваки члан комисије писао образложења, такав рад би се одужио на годину дана.

НЕСПОРНО – НАЈУСПЕШНИЈИ СЕКРЕТАР Шта се уочава у нападу на Ивону Јевтић? Зашто нико не објави да је реч о најуспешнијем градском секретару до сада? Њена дела говоре. Несумњиво велики успех је прошли Октобарски салон који је дигнут из мртвих и са 2.000 повећао број посетилаца на 17.000 а у припреми је ове године спектакуларни Октобарски салон са највећим именима из међународног света уметности, који вероватно никада више неће бити надмашен. Ту је и Jazz фестивал са 17.000 посетилаца, ФЕСТ који је отворила Моника Белучи, у којем је председник Одбора госпођа Јевтић. Међународна сарадња је под њом доживела процват, организовала је Дане Марока, Дане Москве у Београду и Дане Београда у Москви, као и Дане Пекинга. Прошле године у марту је као почасни гост отворила најзначајнији Културни форум у Москви и учествовала у организацији нашег Сајма књига који је имао 200.000 посетилаца. Увела је још неколико манифестација, повећала буџет 30 одсто за програмску делатност, све градске установе су захваљујући већем буџету имале квалитетнији програм, као што је 50 премијера у позориштима а Музеј Николе Тесле је имао пет пута повећану посећеност. На њену иницијативу донета је скупштинска одлука да се драстично смањи цена ренте галеријама у центру града. Само захваљујући њој многе галерије нису затворене. Ко су уопште ти типови који је нападају у односу на Ивону Јевтић? Који је њихов морални профил и шта су учинили за српску културу и уметност?

[/restrict]

Један коментар

  1. Podrska za Ivonu. Vecina umetnika je uz nju, ali nisu bucni kao ovi sto je napadaju. Uradila je za Beograd i kulturu vise nego iko ikada. I najhrabrija je.

    1
    1

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *