Ускрс и српски бесмртници

О вери у васкрсење као основи српске историје

У програмском тексту „Ускрс и српски бесмртници“ Свети Јустин Ћелијски је указао да је васкрсење Христа, Бога који је постао човек и прошао кроз смрт, кључна појава светске историје, јер је њиме доказано да нико од нас није пролазни црв кога свако може газити и уништити него бесмртно и вечно биће чија је отаџбина на небесима. Род људски је, по оцу Јустину, заједница бесмртних. Зато је и поглед Светог Саве на сопствени народ и све људе био васкршњи поглед – Немањин син је знао да му је сваки човек бесмртни брат. Из вере у васкрсење, каже отац Јустин, извирао је и наш народни морал, који је мајка Јевросима сажела у речима: „Боље ти је изгубити главу, / него своју огрешити душу.“ Јер си бесмртан, и бесмртно одговоран за своје поступке. Срби су пак своју тешку историју доживљавали као гробну таму робовања, чезнући за васкрсом слободе и правде.

Формулу историјског постојања Срба дао је деветнаестогодишњи Свети ђакон Авакум кога су, са игуманом Пајсијем, Турци набили на колац на Стамбол капији у Београду после Хаџи Проданове буне 1814. Он је, кад су му нудили да спасе живот преласком у веру окупатора, рекао: „Нема лепше вере од хришћанске, Срб је Христов, радује се смрти.“ А то, по оцу Јустину, значи: „Србин се радује смрти, јер је Христов, а Христос је победио смрт и праведницима осигурао бесмртност и живот вечни (…) Авакумовски србизам је мерило истинског, величанственог и узвишеног србизма: Србин је тиме Србин што је Христов, јер као такав осећа да је бесмртан и вечан и у овом и у оном свету.“

[restrict]

КОСОВСКИ ЗАВЕТ И ВАСКРСЕЊЕ Суштина Косовског завета је у вери у васкрсење: „Пођимо, браћо и чеда“, обратио се кнез Лазар уочи битке војницима, како је записао непознати летописац у Повесном Слову о кнезу Лазару, „пођимо на подвиг који је пред нама, угледавши се на наградодавца Христа. Смрћу послужимо дужности, пролијмо крв нашу, искупимо живот смрћу и дајмо удове наших тела непоштедно за част и отачаство наше, а Бог ће се свакако смиловати на остатке наше и неће истребити до краја род и земљу нашу“. Патријарх Данило Трећи каже да је Лазар позвао велможе да не забораве доброчинства Божја, и рекао им: „Но ако мач, ако ране, ако тма смрти догоди се нама, слатко за Христа и за благочашће отачаства нашег да примимо. Боље је нама у подвигу смрт, него ли са стидом живот.“ Андрић је као суштину Његошеве косовске мисли препознао стих: „Нека буде што бити не може“, о коме српски мислилац Матеј Арсенијевић каже: „Не може бити, не може бити, а бива – и то је цела српска историја, српска идеја историје, идеја Христовог Српства: бива оно што не може бити, бива непрестано, јер је Срб Христов. Срб је свој живот поистоветио са Христом Који је Сам лично и спасоносно Бивање онога што не може бити: да је Бог постао човек, е да би човек постао Бог, да се Син Божији и Човечији на Крст попео да би преко Крста – ’смрћу смрт уништивши’ – отворио пут Свом љубљеном човеку ка Васкрсењу.“

СВЕДОЦИ ВАСКРСЕЊА Српски свештеници су увек били сведоци силе васкрсења, и зато су могли тако херојски да страдају за веру и отаџбину. Зато што су носили барјак Христа и Светог Саве као барјак слободе, наши свештеници су били живи спаљивани, вешани, живи черечени, драни, тровани, дављени, бацани живи у бунар, сечени јатаганима , бацани са звоника, убијани у цркви, за време службе… Били су то људи спреми, као поп Ристо Ћатић, кад су га усташе стрељале над јамом код Ливна 7. јула 1941. године, да узвикну: „Радите шта хоћете, али нећете докле хоћете: стрељајте ме у чело, јер се Србин смрти не боји!“

Имали смо ми Срби и попа Богдана Лалевића, војног свештеника андријевачког батаљона који је на Бардањолу код Скадра 1913. када су око њега сви пали и није имао ко да носи барјак, узео и барјак и пушку и у јуришу на Турке погинуо. Имали смо и свештеника Николу Симовића, који је свом сину, кога су Аустријанци стрељали на Цетињу, 1917. године рекао: „Сине Јакша, буди храбар и држи се јуначки! Умрети за слободу свога народа и отаџбине дужност је сваког Србина!“

И наши јунаци су јунаци васкршње вере. Иако је јула 1813. пружио херојски отпор, Хајдук Вељко није имао довољно силе да се супротстави турској ордији од 15 хиљада до зуба наоружаних џихадлија: „Најпослије му нестане џебане, особито танета и топовских и пушчаних, зато покупи сва калајна кандила и кашике и тањире, те растопи на пушчана танета; а у топове је, кад су негђе Турци чинили јуриш, метао најпосле и талијере“, каже Вук Караџић. У одбрани Крајине је и пао, пресечен топовским ђулетом преко пола. Последње речи су му биле: „Држ!“, хтео је да довикне саборцима да не напуштају линије одбране. Сахрањен је код цркве Рођења Богородичиног у Неготину. Најлепшу химну спевао му је Сима Милутиновић Сарајлија, и сам устаник: „Српски јунак Вељко Петровићу, / Карађорђев преславни војвода / И господар неготинска круга, / Смрт на мејдан изазвао саму, / Најпосле се и  ш њом огледао. // Смрт га иста побједит не могла, / Загрлила, ш њим се побратила, / Пак с лаврима и под оружијем / Кроз гроб сами у вјечност спровела!“

МИЛОШ, СРЦА ОБИЛИЋЕВОГ Такав је био и Танаско Рајић који је у Боју на Љубићу 1815. сам остао крај српских топова, пуцајући и секући Турке, док није погинуо. Такав је био и мајор Драгутин Гавриловић, који је 1915. са својим бесмртним пуком обелео образ Белог Града на ушћу Саве у Дунав.

Али таквих примера има у ближој историји. Такав је, у рату 1999. године, био Милош Ћирковић из Белог Поља у Метохији.

О њему је митрополит Амфилохије, у својим косовским дневницима, оставио запис: „Дознајемо од Италијана и ово: у селу у своме дому остао је сам Милош Ћирковић, шумар од својих 38 година, у рату водич српских специјалаца, који је ’одлично познавао свако дрво, сваки крш’. Остао да брани село. Шаљем оца Радомира Никчевића са једним младићем из куће Стошића да га поздрави и замоли у моје име да пређе к нама у Патријаршију. О. Радомир га затиче наоружаног и обученог у војничку униформу. Не жели да је скине. Једини српски војник у униформи на Косову и Метохији послије повлачења јуна 1999. О. Радомир му преноси поздрав и поруку. Моли га, куми Богом, убеђује упорно да крене са нама. Моли га и млади Стошић. А он ће, неземаљски одлучан и земаљски опор: ’Ти ћути, да те не убијем! Срам вас било, сви сте ви издали!… Идите, ја остајем!’“ И остаје, да оде у Небеску Србију. Верујући у бесмртност и васкрсење, Јована Томова, над одром свог сина и владике Петра II Петровића Његоша, говори: „Вазда сам била и сада сам најсрећнија мајка… А за ваистину Божију, ја, твоја мајка, за тобом нећу заплакати… Требају да плачу мајке које рађају издајнике и поган људску… Слава Богу који ми те је таквога лијепога даривао и тако лијепог и младог узео, барем ће и Он, сине мој, од тебе имати шта да види.“

МОЋИ НЕМОГУЋЕ А Ћетна Јововић која је, после битке на Граховцу и победе над Турцима, повела коло поред кнеза Данила на Цетињу, кад је чула да јој је син погинуо, рекла је: „Зар због тога весеље да прекидамо? Не ломи се турска сабља без погибије. Дођи, господаре и заиграј са мном! Кад може њи’ова мајка да се весели, онда мож’ и ти!“ Стана Орман – пошто су јој у бици на Ускоцима, узимајући један од другога заставу, пред очима погинула три сина, Душан, Мирко и Иван – и сама улетела у бој, узела заставу од мртвог трећег сина и подигла је, викнувши: „Турци, не грабите што није ваше! Напријед, браћо!“, и погинула са заставом у руци.

Већ поменути Матеј Арсенијевић каже: „Нека буде што бити не може“: то српско „моћи немогуће“ јесте лудост и саблазан за „цивилизовани свет“, за Запад и његов разум, за његову рационалну духовно-политичку метафизику, а то је извор српске онтологије, стваралаштва и државотворности. То није анархија већ крајњи аскетско-херојски поредак. То није месијанизам, то је Косовски завет. Срби никада у историји нису имали, ни наметали другима никакву месијанску идеју, већ су увек и само имали и имају отаџбинску идеју: идеју праведне одбране, праведног ослобађања и праведног уједињења отаџбине.

То српско послушање немогућег јесте – бити у исти мах и непокоран и послушан: непокоран овом свету, а послушан Богу и унутарњем жубору Видовдана који сваког Срба у костима зове ка хришћанској слободи: „Јер ви сте, браћо, на Слободу позвани“ (Гал. 3,13). Одрицати се у исти мах царства земаљског потпуно ради Царства небеског, али до краја борећи се за царство земаљско, са свешћу да већ сада и овде у њему почиње Царство небеско.          

[/restrict]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *