УЛОГА ИЗРАЕЛА У ПРИПРЕМИ РАТА САД И РУСИЈЕ

Бројни аналитичари верују да лобисти Израела контролишу владу САД и чине све да дође до великог рата са ривалским земљама, посебно оним које су јавно против ционистичке државе. Ситуација у којој се налазимо веома подсећа на ону пред избијање Првог светског рата и пре америчке инвазије на Ирак

Француска је током прве недеље априла 2018. године интензивирала своје учешће у сиријском сукобу пославши специјалне снаге у град Манбиџ, на северу сиријске провинције Алеп, у непосредној близини линије фронта са турском армијом. Одлуку о слању војног контингента у Сирију Емануел Макрон донео је после телефонског разговора са америчким председником Доналдом Трампом, а ради подршке Курдима. Ова акција САД на заштити територија које су заузели Курди уклапа се у нову америчку стратегију „задржавања Ирана и заштите Израела“. Амерички екстремисти спремни су да гурну у хаос и саму Турску ако се пројекат сиријског Курдистана не оствари.

Званично саопштење Јелисејске палате је да је циљ француске операције „успостављање дијалога између ’Сиријских демократских снага’ и Турске“. Но турски председник је овај потез Француске оценио као „подршку тероризму“. О томе шта се заиста догађа у провинцији Алепо известио је портал „Дебка фајл“, повезан са војном обавештајном службом Израела. Према подацима Израелаца, САД у овом делу Сирије, укључујући маринце, имају око 300 људи, а француска војска има задатак да задржава напредак турске армије која се припрема да заузме Манбиџ. Осим тога, француска војска ће служити и као копнена подршка корпусу америчке пешадије, дислоциране у новој бази у Дадати, омањем селу што се налази осам километара од реке Саџур, која се користи као нова линије одбране САД. Такође, Французи ће сарађивати са америчким ратним ваздухопловством. Поред овога, Вашингтон је позвао Ирачане да пошаљу своју Пету дивизију у провинцију Синџар и заузму позиције на сиријској граници како би спречили продор турске армије у Ирак из Сирије.

[restrict]

НА ПУТУ ДО ВЕЛИКОГ ИЗРАЕЛА Догађаји последњих недеља указују на опасну тенденцију: САД и Русија убрзаним корацима јуре ка почетку (Трећег светског) рата. Аналитичари праве историјске паралеле некадашњих противречја између Велике Британије и Немачке која су довела до Првог светског рата, иако данас знамо да су обе државе гурнуте у њега преко сложене мреже страних алијанси и организација, наводи немачки историчар Ерик Цојсе. Са овом оценом је сагласан и пуковник Лоренс Вилкерсон, који је био главни помоћник државног секретарa САД Колина Пауела и који је био против напада његове државе на Ирак. Као аргументе за своје тврдње он наводи да је главни потпаљивач рат(ов)а Израел, који то чини не само на Блиском истоку (чак именује за водећег у овом послу Бењамина Нетанијахуа). Израел то ради из властитих интереса, тј. да би се проширио, а циљ му је присаједињење Јордана, како би тиме потврдио библијска пророчанства.

Према пуковнику Вилкерсону, лобисти Израела контролишу владу САД и чине све да дође до великог рата земаља неистомишљеника, посебно оних које су јавно против ционистичке државе. При томе, Јевреји, гдегод да живе, уопште не разматрају могућност да би у неком моменту остатак света могао да се договори „о престанку постојања државе Израел“. Јевреји желе да виде „Велики Израел“ који би се проширио на територије данас у саставу арапских држава, што правдају старим библијским пророчанствима. Управо због ових мотива Израел напада Либан, при чему то нечасно дело представља потребом да се уништи „терористички Хезболах“. Због распиривања већег рата са Хезболахом, Израел је и дозволио (недавно) формирање америчке војне базе на својој територији, док ће, преко медија које контролише у САД, Американцима бити пласирана прича „о потреби заштите стратешког партнера Израела од терористичких хорди“, а потом ће се амерички војници упутити у рат („ради превентивне заштите циониста“).

Наравно, Иран неће остати по страни, јер актуелно руководство ове државе одлично схвата да ако сада не заустави израелско-амерички напад, ракете ће полетети ка њему. Конфликт са Ираном је само питање времена. Онда следи сукоб с Русијом, а то већ није рат са Хезболахом.

 

СУКОБ ЕЛИТА Да би се овакав сценарио избегао, пуковник Вилкерсон сматра да треба принудити Иран и Саудијску Арабију да седну за преговарачки сто како би решили међусобне проблеме, изолујући Израел. Шансе има, јер како се у дипломатским круговима мисли, ово није верски сукоб већ сукоб кланова, што другим речима значи да није сукоб народа већ елита. У том контексту, Американци су жртве савезничке породице Сауда и елите Израела, које гурају САД у ратове на Блиском истоку.

У овом контексту се поставља и питање шта ће Саудијској Арабији толико оружја (које стално купује у САД, Великој Британији итд.)? Одговор гласи: ради вођења рата са Ираном, а врло вероватно и са Турском. Пуковник даље тврди да Блиски исток, пре или касније, чекају велики потреси.

Сада је ситуација као пред Први светски рат и пред напад САД на Ирак. Да подсетимо, овај напад САД су учиниле у интересу Израела како би се изазвала нестабилност и створиле могућности за спровођење Арапског пролећа, као и стварање тзв. Исламске државе.

Да је ђаво однео шалу и да Израел планира даљу ескалацију рата сведочи и случај Скрипаљ – њиме је створена хистерија којом се Трамп гура у рат са Русијом и њеним савезницима, а у свему има место и Саудијска Арабија. Профит од новог рата узео би Израел, који планира да учеснике сукоба са Блиског истока подели и успостави своју диктатуру, а каква је она може се видети у Гази и на Западној обали. Али то је само део израелских тежњи. Циљ је да покрену избеглице и усмере их ка јужном делу Русије (заједно са терористима).

Уколико се Блиски исток нађе под управом Израела, онда ће се ционистичка држава приближити границама Русије, а то значи и напад од стране НАТО-а, САД и Израела. Нема сумње да Путин разуме ову ситуацију и зато покушава да то спречи, привлачећи на своју страну Турску, Сирију, Иран, Кину и у одређеној мери и државе Северне Африке. Уколико језичак на ваги претегне на „Путинов тас“, односно уколико настане поменута коалиција, онда Израел нема перспективу, јер све блискоисточне државе знају ко је главни подстрекач проблема у региону и желеће да се од њега за сва времена спасу. Другим речима, у оквиру таквог развоја догађаја дошао би и крај постојања Израела. Због тога Вилкерсон предлаже да се САД удаље од Израела и његових неумерених амбиција.

СВРХА СЛУЧАЈА СКРИПАЉ У Европи је занимљиво размишљање француског генерала Доминика Делаварда које преноси француски портал ASAF. Наиме, генерал Делаварда анализира случај Скрипаљ да би указао да је повезан са геополитиком, односно интересима Израела. Делаварда истиче три чињенице: које аргументе употребљавају медији и политичари када оптужју Русију, да ли је Русија заиста крива, и ако није, шта је мотив напада?

Подсетимо, 4. марта 2018. године 66-годишњи Сергеј Скрипаљ, бивши пуковник војнообавештајне службе и његова ћерка, према британској верзији, нађени су у несвесном стању у близини трговачког центра у Солсберију. Иначе, Скрипаљ је 1995. ухапшен као двоструки агент који је радио за британску службу, а 2004. осуђен је у Русији на 13 година затвора због издаје. Године 2010. добио је азил у Великој Британији после размене ухапшених агената. Британски извори су саопштили да је Скрипаљ отрован гасом „Новичок“. Испоставило се да је формула за произвођење овог гаса јавно објављена и да га је могао произвести било ко. С друге стране, организација за забрану хемијског оружја (ОЗХО), у свом саопштењу из 2013. године које је припремио научни комитет у чијем саставу су били научници из САД, Велике Британије, Француске, Русије и Немачке, закључила је да нема веродостојних информација да у Русији постоји „Новичок“. Године 2016. доктор Робин Блек у раду објављеном у часопису „Краљевско друштво хемичара“ писао је да нема доказа о постојању овог гаса, а његов састав је непознат. Но британски политичари и медији су ипак оптужили Русију за тровање Скрипаља, при чему су одбили да доставе резултате истраге независним структурама Уједињених нација и Русији, која је понудила своју помоћ. Зашто је била потребна оваква тајанственост?

Такође, избор мете (Скрипаља) је прилично лош. Јер зашто би нека држава наредила ликвидацију бившег шпијуна кога је разменила и који већ извесно време не представља никакву претњу по националну безбедност? Генерал Делаварда, дакле, одбацује одговорност и умешанст Русије у случај Скрипаљ. Међутим, с обзиром на антируску хистерију западних медија и политичара, могуће је закључити – „да је јавно мњење Запада постало објектом манипуалције“ како би се „увеле досад невиђене санкције, изавао сукоб и можда рат“.

Зато је право питање, наводи генерал Делаварда, која држава је могла да наручи напад на Скрипаља, јер је незадовољна геополитиком Русије? Генерал сумња најпре на Израел. Наиме, снажан савез Русије, Сирије, Ирана и Хезболаха одавно раздражује Израел. Довољно је погледати израелске новине да би се уверили у ову тврдњу. Управо благодарећи овој алијанси, Русији је пошло за руком да спречи америчко-израелски план о подели Сирије, као прве државе Блиског истока коју је требало раздробити. Многобројне посете Нетанијахуа Путину са циљем да га убеди да му препусти Сирију и Иран остали су без ефекта. Због тога се прешло на друге начине притиска на руског председника.

Захваљујући моћној и богатој дијаспори, а такође и бројним „успаваним агентима“, Израел има велики утицај на цео свет, али највише на САД, Велику Британију и Француску. У овим државама Израел контролише најутицајније медије, спољну политику, па у неку руку и председнике. Израел је чак финансирао избор неких шефова држава, односно медијски подржао, док израелска тајна служба Мосад у овим земљама ради без проблема. Због тога генерал не искључује Израел као подстрекача афере Скрипаљ.

Незадовољне Русијом су и Сједињене Државе, а имају и доста добре могућности за наношење удара по овој земљи. У свим геополитичким питањима активна и веома успешна политика шефа руске дипломатије Сергеја Лаврова матира и гони у слепу улицу америчку дипломатију, иако се она све више користи оружаним силама. Но успеси блокова БРИКС-ОДКБ, на челу са Кином и Русијом, толико су очигледни и болни за Вашингтон да их је унео на списак држава које су главна претња националној безбедности (Национална стратегија САД 2018. године).

Ипак, „ударац у срце“ САД, Русија је нанела савезом са Ираном и Турском, чиме ова држава дефинитивно губи контролу над Блиским истоком и не само то. Овај савез сада директно прети 51. држави САД – Израелу. У дипломатским круговима одавно није тајна да спољну политику САД и ЦИА у потпуности контролише Америчко-израелски комитет за јавне послове. Интерес Вашингтона је да спречи зближавање Русије са својим главним вазалом – Европском унијом. Дакле, САД без икакве дилеме могу бити укључене у списак осумњичених.

Трећа држава осумњичена да жели да увуче свет у рат са Русијом је „Кварни Албион“, којим се именовала политика Велике Британије у Француској током револуције и Русији и пре и током револуције. Британија има доста мотива да удари по Русији, али је присутна и варијанта да је у овом случају Лондон само изнајмио своје службе Израелу и САД. Не треба заборавити да јеврејска држава у Лондону има снажне везе и утицај у британским политичким круговима и медијима. Такође, треба подсетити да у Великој Британији живи, трећа по броју, јеврејска дијаспора (прва је у САД, друга у Француској), а као савезник САД, ова држава никад није могла да не учини услуге Вашингтону и Тел Авиву. Зато генерал Делаварда закључује: „Британски траг, који је деловао било у свом или интересима треће државе, не може у потпуности бити искључен.“

Какве могу бити последице ове политичко-информативне фарсе, пита се генерал Делаварда?

Путин је из овог случаја изашао још јачи, јер ће се народ уједињавати око снажног лидера (какав је без сумње руски председник). Друга последица је да ће се на Западу појачати русофобија, неопходна да би се одржавале ратна психоза и пропаганда. Треће, нове санкције неће много нанети штете Русији, јер је већ развила сарадњу са државама које имају поверење у њу, а таквих је, на жалост Запада и Израела, све више. Четврто, Европска унија је и овај пут пуцала сама себи у ноге, изгубивши у потпуности или делимично позиције у држави огромних могућности, али и у јавном мњењу не само остатка света.               

Јеврејски процват у огњу арапских револуција

Олга Четверикова је од 2013. године упозоравала да је Израел држава која је заинтересована за дестабилизацију свог окружења (муслиманских држава) и распаљивање рата у Сирији. Израел планира „Јеврејски процват у огњу арапских револуција“, што је остало без адекватног одговора из више разлога. Израел је затворено друштво за остатак планете, јер свет затвара очи и не жели да види шта ова држава ради, док Тел Авив, наводи Четверикова, ствара „’Велики Израел’ у сенци америчке геополитике“.

План је направљен пре три деценије, а почео се примењивати 2006. године када је тадашњи амерички државни секретар Кондолиза Рајс увела појам „Нови Блиски исток“, означивши старт пројекта промене граница у овом региону, од Либана до Сирије, Ирака, Ирана и Авганистана, преко стратегије „конструктивног хаоса“. Те 2006. године амерички часопис „Армд форсис џурнал“ објављује мапу „Новог Блиског истока“, коју је нацртао пуковник Ралф Питерс, а која је већ циркулисала у НАТО штабовима, владама западних држава, елитама са циљем припреме јавног мњења за предстојеће промене на Блиском истоку.

Године 2011 идеолог „хиперционизма“, рабин Авраам Шмулевич оценио је Арапско пролеће као „благо за Израел“, додавши: „Муслимански свет утапа се у стање хаоса и то ће бити добро за Јевреје. Хаос – то је добро време да се ситуација стави под контролу и укључи у јеврејски цивилизацијски систем. Тренутно се одвија борба за то ко ће бити духовни лидер човечанства – Рим (Запад) или Израел… Сада ми морамо узети потпуну контролу у своје руке…“

Говорећи о спољнополитичким циљевима Израела, Шмулевич је нагласио да постоји потреба да се заузму „природне границе на Нилу и Еуфрату, утврђене Тором“. После овога наступа друга фаза – ширење израелске хегемоније на цео регион Блиског истока.

Шмучевич се не може схватити као маргинални екстремиста, наводи Олга Четверикова, јер је он своје идеје изложио још 1982. године, у нацрту плана који је познат као „План Инона“. Овај план је усмерен на остварење регионалне доминације Израела путем дестабилизације и „балканизације“, тј. дробљења суседних арапских држава. „План Инона“ је фактички унет у пројекат „Нови Блиски исток“, који су изложили Кондолиза Рајс и пуковник Ралф Питерс.

Реч је о плану „Стратегија Израела 1980-их година“, урађеним од стране Одеда Инона, израелског новинара, који је радио у Министарству спољних послова Израела и који је објављен у фебруару 1982. у часопису „Кивуним“ (Путеви), чији је издавач Информативно одељење Светске ционистичке организације. Исте године Асоцијација Арапско-америчког универзитета објавила је његов превод, који је урадио и опремио коментарима познати израелски публициста Израел Шахак. Октобра 2013. чланак Шахака објављен је на сајту „Глобал рисерч“ који води Мајкл Чосудовски.

Чосудовски је у свом предговору чланку написао да стварање „Великог Израела“ представља угаони камен покрета циониста, који је тренутно отелотворен у влади Нетанијахуа (фракција партије Ликуд), а такође и међу утицајним официрима и интелектуалцима Израела.

[/restrict]