Пише Љиљана Богдановић, главни и одговорни уредник
Од недавног упада терориста РОСУ на север Космета, део српских таблоида са својственом им склоношћу да фарсично релаксирају опасне ситуације потрудио се да у стварност учита штошта. У том обичајеном „штошта“ моделовању на граничном простору међ’ јавом и међ’ и сном, виђени су прикази митских битака хероја и хуља, а у познатом, фамилијарно присном маниру дружења са великим светским играчима, тема Косова била је данима опсесивна рецимо и за Путина и за Лаврова и Ердогана, док је на насловним странама неочекивано продефиловао и саблажњени НАТО, све откривајући како „Србија може да врати Косово за два дана“, јер су „Путинови авиони за два сата на Косову“, а „за један дан на истом месту може да се нађе 1.000 руских специјалаца“.
Верује се да се овој хипнотишућој медијској предузимљивости, која традиционално збуњује „обичан свет“ и стварно нервира скептике, не може одрећи извесно терапеутско дејство и племенити наум да се општем брижном расположењу дода утешно-умирујућа облога циљева осмишљених у одабраном пропагандном регистру. Својеврсну недоумицу код читалаца свикнутих на сличне „порције утехе“ побудио је други моменат, упадљиво издвојен протеклих дана. Запажено је, наиме, у делу домаћих таблоида настојање да се председнику Србије додели улога ововременог трагичног јунака косовске мисли, улога еминентна, а у српској историји иначе више пута виђена. Не мало овом утиску је допринела премијерка Ана Брнабић, чији нас је драматичан и не без литерарног квалитета уобличен исказ РТС-у после састанка с председником Вучићем обавестио не само да је ситуација на Косову и Метохији све тежа већ, можда и важније, „да никада није видела Вучића да је толико разочаран реакцијама страних партнера на последње догађаје који се тичу КиМ“. Утисак да се лична Вучићева мука јавности циљано представља као важан, можда у овом тренутку и најпресуднији део националне драме, појачали су истовремено и наслови попут „План Запада – Вучића удавити у Косову, натерати га да предложи решење, а онда га прогласити за издајника“, или – „Вучић сам као дух док сви чекају да сам предложи решење за Косово па да га рашчерече“. Дакле, грађанима Србије указује се и омогућава јасан увид: Косово је на распећу, али ништа мање и безначајније, муке распетог трпи и председник државе!
[restrict]Остаје нејасно да ли је намера твораца овакве јавне интерпретације Вучићевих државничких невоља и била најпре да одабраним речима обавесте јавности о вероватној природи тих могућих одлука, односно о томе – које председниково решење они сматрају извесним! А шта ако би Вучићев предлог био другачији од порука које сугеришу поменути наслови, па би „черечење“ било искључена опција, а име издајничко, по јавном саопштавању председникових одлука, потпуно неодговарајуће? Треба мислити о томе, као и о природи медијских представа за публику у којима – уколико су добронамерне, а верујемо да јесу, није баш упутно говорити како озбиљан државник после свих година бивања у сржи једног проблема тако касно сагледава истину о партнерима, и са стварним чињеницама се у невреме суочава као да је доживео моменат просветљења. Има ли искусни и одговорни државник право на закаснело разумевање? Није ли и Брнабићева била збуњена управо димензијама разочарања које је уочила код свог саговорника, и колико му је спасавала достојанство откривајући искреност тог разочарања?
У сагледавању актуелне медијске представе хода по мукама српског председника, поменусмо да таблоиди, верујемо ненамерно, праве својеврсну не паралелу већ пародију једног познатог наслова везаног за српске владаре и Косово. Његош као трагични јунак косовске мисли – одређење којим је мудри Иво Андрић насловио надахнуто разматрање судбине славног и јединственог Србина – владике Петра Петровића Његоша. Сумирајући у једној реченици пут који су богови наменили највећем српском песнику, писац је за сва времена оставио и још нешто важно – дефиницију, па се потомци неће мучити у ком кључу да тумаче његов живот и дело. Испоставило се да је овом реченицом направљен мал’не заувек или задуго важећи код под којим се могу препознавати и самеравати водећи људи српског народа. Поготово ако им је наум да буду нешто више од „случајних пролазника“ које су околности „уденуле“ на месту важном за националну судбину! Шта је Вучићев усуд? Да ли трагични, или – јунак?
Готово је опчињавајуће актуелно и данас Андрићево промишљање Његошеве судбине у апсолутном озрачју и власти косовске мисли, да не кажемо – мита. У тренуцима тешких одлука, а одлуке о Косову биле су и бивају најтеже искуство и искушење за српски народ и његове вође, овај текст нобеловца може бити практични приручник за сналажење у делању и мишљењу.
Није, разуме се, намера да правимо конкретна поређења и паралеле, но скрећемо пажњу на чињеницу да се у насловну Андрићеву реченицу, пре свега када је реч о трагизму, може сместити сваки српски лидер у протеклом и овом веку. Веће невоље које прави Андрићева „закључана“ и непомерива дефиниција тичу се другог у опису реченог – јунаштва. То је тачка на којој се српски владари, прошли и садашњи, могу разићи, и на којој се разликују.
Сву горчину и муку суочавања и практичног живљења трагике косовске мисли искуси сваки српски владалац, па је сада управо и свом снагом куша актуелни владар Србије. У предности над владиком Вучић је већ и због тога што је мање усамљен. И што су прилике у царствима света судбински измењене и другачије. У данима који следе мера те горчине сигурно неће бити умањена. Напротив.
Да ли је овај лидер данас у зенитној тачки тог спознавања и доживљавања? Можда би и пажљиви посматрачи са нешто макар аматерског психологизирања закључили да јесте, и да су ово најтежи дани у политичкој биографији и државничкој пракси Александра Вучића. Могући избори подједнако су опасни, претећи, по последицама потенцијално и несагледиво тешки. (Читаоце упућујемо на могуће одговоре које својим текстовима у овом броју „Печата“ сугеришу наши аутори Драгомир Анђелковић и Никола Врзић.) Као што историја сведочи, а не само Андрић беседи, владика и песник није имао сумњи и недоумица. У својим изборима није оклевао: Косово и косовски завет као апсолутно и најважније!
[/restrict]