Почетна / БРОЈ 515 / Шкргутање зубима

Шкргутање зубима

Ко нам то прети посредством Хашима Тачија, шта каже Брисел а шта бриселски споразуми о Заједници српских општина, и шта ће Ангела Меркел рећи Александру Вучићу?

Иако се наше, такорећи, локалне зађевице у овом тренутку, у мрачном светлу могућности избијања последњег светског рата, можда чине тривијалним, тривијалне оне неће бити ако свет заиста крене тамо куда је кренуо, одакле нема повратка… Па се тако дакле – с опрезном пажњом, зебњом и спремношћу на исходе које нико не прижељкује а још мање их призива, но шта је ту је – и треба односити према злослутним порукама које с Косова и Метохије ових дана иду и према Београду и према Бриселу, иако ово не значи да су Београд и Брисел у истом кошу, напротив, што нам је из Брисела уосталом и отворено поручено.

ТАЧИ НА КОШАРАМА Хашим Тачи је елем, сада у униформи председника самозваног Косова, стигао тамо где није могао пре 19 година, на Кошаре на граници Србије и Албаније. Па му је заиграло срце јуначко кад је видео да тамо тренутно нема оних које 1999. године нису успели да победе његови терористи и њихови помагачи, те се заиграо и сам.

„На те претње“ – Србије, мислио је ваљда на поруке Србије да неће дозволити нови погром над Србима на Косову и Метохији – „одговорићемо исто као што смо одговорили пре 19 година, пушкама“, поручио је Тачи.

А на Тачијево потезање вербалне пушке надовезала се подједнако звецкајућа порука премијера Косова Рамуша Харадинаја, упућена Бриселу. Незадовољан, каже, начином на који Брисел посредује у дијалогу Београда и Приштине, Харадинај му је – Бриселу – поручио: „Ако немате капацитете, затражите помоћ. Ако не желите да тражите помоћ, онда нас обавестите и ми ћемо кренути својим путем, баш као и у прошлости, ми ћемо радити свој посао… Дозвољавају (Брисел, Европска унија) да се многа илегална дела дешавају на северу и другим деловима Косова, али немају снаге да то кажу Београду: ’Немате право на такве ствари.’“

Наравно да ове Тачијеве и Харадинајеве речи исказују потпуно одсуство стида – нашли се насилници да друге оптужују за насиље, криминалци да се жале на криминалне радње – али не вреди сад трошити речи на то, све нам је то уосталом већ врло добро познато. Него се поставља кудикамо сложеније питање: шта те њихове речи заправо могу да значе, то јест каква се порука њима шаље? Иако већ и Тачијева пушка с Кошара сама за себе говори сасвим довољно у контексту овакве нормализације односа, и додатном контексту који јој даје звецкање кудикамо смртоноснијим оружјем око Сирије због кога би и читав свет могао да зазвечи право дођавола…

Ако су, наиме, Американци спремни за звецкање таквим оружјем – а то уистину и раде без обзира на то како ће се ова драма завршити, живи били па видели – зар је ико у стању да се озбиљно понада да неће зазвецкати и Тачијевим пушкама? Тим пре што је и оно у Сирији и ово код нас, на Кошарама, намењено истом циљу, како воле да кажу ови што се тиме баве, обуздавања Русије.

Што ће рећи да није без ваљаног разлога председник Србије Александар Вучић рекао да Тачијеве изјаве треба „читати пажљиво“, уз речиту напомену да „нису његове пушке разориле Србију, већ неки авиони“ и пропратну физиолошку реакцију у виду шкргутања зубима („Бојко ми је јуче рекао: ’Могу да мислим да си шкргутао зубима, али оно што си испустио преко зуба је било добро. Добро је да си позвао на мир“, пренео је Вучић речи бугарског премијера Бојка Борисова).

Како год, у истом овом кључу треба протумачити и Харадинајеву безобразну поруку Бриселу. Да, и њу су послали Американци, и њоме су најавили своје (још) жешће ангажовање у нашем региону, а Брисел да поступи како му је наложено из Вашингтона, дакле онако како је и навикао. Додатна потврда оваквог тумачења – то јест ако је уопште потребно додатно доказивати да ни Тачи ни Харадинај ништа не раде без америчког одобрења – налази се у саопштењу са Харадинајевог састанка с новим Брајаном Хојтом Јием, с вршиоцем дужности заменика помоћника америчког државног секретара за Европу и Евроазију који се тренутно зове Метју Палмер, у коме – саопштењу – стоји и да је косовски премијер рекао да „САД имају виталну улогу у свим процесима кроз које пролази Косово“.

ЗАЈЕДНИЦА СРПСКИХ ОПШТИНА У сваком случају, на овако јасно задату команду Брисел одговара маниром добро истренираног пса.

Поздравља, саопштењем Европске службе за спољне послове, као „врло добродошлу“ најаву Рамуша Харадинаја да је отпочела израда нацрта статута ЗСО „и завршиће се у временском оквиру од четири месеца“. И поручује, кроз уста портпаролке Маје Коцијанчич: „Асоцијација/Заједница (српских општина) ће бити успостављена у оквирима законодавства Косова.“

Вучић одговара Маји Коцијанчич: „Нека покажу где то пише… Хоћу да нам покажу где то пише у Бриселском споразуму, знам напамет Бриселски споразум, имате га на сајту владе, председника, канцеларије, то нигде не пише.“

И још додаје да је, после таквих изјава, недвосмислено јасно ко је Србији пријатељ, а кога не може да назове тим именом.

На страну то о пријатељима и непријатељима, знамо и то одавно, премда је лепо од Вучића што сада признаје, а било би још и лепше да у складу с тиме почне и да реагује, но да видимо шта пише у Бриселском споразуму и пратећим документима, како бисмо из свега тога могли да извучемо некакав закључак око онога што нам се припрема.

Реч је о укупно четири документа који регулишу ову материју, почев од „Првог споразума о принципима који регулишу нормализацију односа“ (тзв. „Бриселски споразум“ из 2013), преко „Општих принципа/главних елемената Асоцијације/Заједнице“ и документа под називом „Делокруг рада и мандат Руководећег тима за успостављање ЗСО“, па до „Плана примене споразума о нормализацији односа Београда и Приштине“.

Истина је да тамо пише да ЗСО треба да буде успостављена „као што је предвиђено (…) и законима Косова“, али је истина и да није баш толико једноставно, то јест пословично, ђаво се крије у детаљима.

Први бриселски споразум, у делу који нас овде занима, штуро каже „постојаће Асоцијација/Заједница општина у којима Срби чине већинско становништво на Косову“ и „ова Заједница/Асоцијација ће бити формирана на основу статута“. Следећи документ, „Општи принципи/главни елементи“, прецизира да ће ЗСО бити успостављена „као што је предвиђено Првим споразумом, Законом о ратификацији Првог споразума и законима Косова“, да ће „на основу Првог споразума који признаје њен посебан карактер, Влада Косова усвојити уредбу која ће се непосредно примењивати и коју ће размотрити Уставни суд“, док ће „статут усвојити конститутивна скупштина, коју ће чинити изабрани чланови скупштина општина чланица“. А ко ће написати статут ЗСО? „Делокруг рада и мандат Руководећег тима за успостављање ЗСО“ веома је јасан: „Управљачки тим ће бити сачињен од представника сваке од четири општине на северу… Управљачки тим ће имати следеће задатке и одговорности: (…) Израда нацрта Статута Асоцијације/Заједнице општина са већинским српским становништвом.“

Улога групе људи који себе називају Уставним судом Косова, дакле, састоји се само у разматрању уредбе – уредбе – коју ће усвојити Влада Косова, а не и саме ЗСО, док се изузетно важан детаљ у вези са формирањем ЗСО и њеном односу са законима Косова налази у „Плану примене споразума о нормализацији односа Београда и Приштине“, у коме се под тачком један наводи обавеза двеју страна да донесу „законске измене које су неопходне за имплементацију ’Првог споразума’“.

БРИСЕЛСКА ПОДВАЛА Из свега овога – будући да косовска страна није донела предвиђене законске измене а ЕУ их због тога и не опомиње него их, напротив, подржава у складу са заповешћу из Вашингтона – из свега се овога дакле може извући закључак да нам се припрема подвала.

Овакав закључак, наоко непристојан али не убијајте гласника, утолико је уверљивији када се у обзир узме и документ Харадинајеве владе под називом „Радни механизам за АСО (Асоцијација српских општина)“ који је овдашњој јавности показао Марко Ђурић, директор владине Канцеларије за Косово и Метохију, наводећи да је прошле недеље представљен и страним дипломатама у Приштини. Тај папир предвиђа да „Радни механизам“ за формирање ЗСО (илити АСО) чине три тела – Извршни одбор, Тим за управљање и Национални консултативни тим – и да га надзире председник приштинске владе, при чему у овим предвиђеним телима Срба готово да и нема, или их и нема уопште.

Можда је то сувишно и наглашавати, али ево. Од три наведене групе грађана у склопу „Радног механизма“, у бриселским споразумима две не постоје, док треће тело које спомиње Приштина – Тим за управљање – треба да буде „сачињено од представника сваке од четири општине на северу“, а не од представника које одабере Приштина. При чему ни „Радни механизам“, као почетна тачка, према усаглашеним бриселским споразумима, такође не постоји.

А ово је план који сад подржава, и поздравља, Европска унија. Подвала? Да, и то подвала која нам се спрема у року од четири месеца. Како би се после тога – под бахатим објашњењем да су нам дали оно што су нам обећали Првим бриселским споразумом – фокусирали на оно што их заправо занима, на српски пристанак на улазак Републике Косово у Уједињене нације.

И то је, у основи, порука коју Александар Вучић може да очекује од Ангеле Меркел када се овог петка буду ванредно састали након што су се већ састали крајем фебруара ове године; наравно, под условом да састанак не буде отказан у последњем тренутку због сиријске драме.

Али и није толико битно шта ће Ангела Меркел казати Александру Вучићу – ништа добро не треба очекивати, може само да се нагађа до које ће мере лоше бити то што ће му рећи – колико је битно оно што ће јој Вучић одговорити, и, још више, шта ће с тим у вези предузети.

Патријарх српски Иринеј, како преносе београдски медији, уверен је: „Председник Вучић се лавовски и јуначки бори за наш народ и за нашу државу на Косову и Метохији и честитам му на томе.“

А рекао је, у интервјуу „Политици“, и ово: „О Косову и Метохији Црква говори једно исто од Косовског боја и Светог кнеза Лазара до данашњег дана. Српска црква никада није одступила са Косова и Метохије. Никада… Нико не сме да се сагласи са отуђењем Косова и Метохије. Ако неко нешто силом узме, то се може вратити, надамо се мирним путем, али ако нешто поклоните другом, то не можете тражити назад. То није више ваше. Тако је и са Косовом и Метохијом. Какав је јаснији и конкретнији став Српске цркве потребан?“        

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *