Сергеј Гаврилов: У чијим рукама је стабилност света?

Хришћани су веровали да би управо Француска прва заштитила хришћане од исламских фундаменталиста. А они су се показали као заштитници џихадиста

Разговарала Наташа Јовановић

Покушај Америке да, као одговор на јачање кинеске економије и руске армије, за своје геополитичке циљеве инструментализује ЕУ, враћа свет на позиције много алармантније него што је то било у време Хладног рата. Не бих се задржавао на случају Скрипаљ, али он је на неки начин скопчан са свим што се тренутно дешава у Сирији, а Сирија је лакмус папир стабилности целог света – каже у разговору за „Печат“ Сергеј Гаврилов, председник Одбора Државне думе РФ за развој грађанског друштва, питање друштвених удружења и верских заједница, те координатор групе за заштиту хришћанских вредности.

Недавно сте били на састанку са председником Сирије Башаром ел Асадом и патријархом Антиохијске цркве у Сирији. Да ли се из Дамаска крај рата чини ближим или даљим?

Не, тамо се крај не назире, иако су сви предуслови испуњени да се Сирија врати мирном животу. И председник Сирије и патријарх су мишљења да би пошаст која долази од стране џихадиста и терористичких организација које делују на територији Сирије била одавно спречена да они нису уживали логистичку подршку и помоћ евроатлантских структура. Та чињеница је постала опште место не само за челнике у Сирији већ за све људе који реално сагледавају околности у којима се насилно продужава рат у овој земљи. Месец дана пре наводног тровања цивила у Гути хемијским отровима ми смо имали информације да се у овом делу Сирије спремају провокације иза којих стоји Запад. Руски специјалци су на терену код терориста пронашли канистере са хемијским супстанцама који су само потврдили те информације. Међутим, онда су наступиле њихове специјалне службе, и морам рећи крајње немаштовито оптужиле Сирију и Русију за тровање цивила. Ништа ново. И без икаквог доказа. Само оптужиле. Покренули су војну акцију а да нису имали доказе о постојању хемијских отрова или трагова хлора и без иједне потврде тровања. Није ли то иста матрица виђена још пред почетак Другог светског рата, па касније у Вијетнаму, Либији, Египту и диљем Блиског истока. Сиријска армија није користила хемијско оружје.

Запад је 14. априла покренуо војну акцију не чекајући резултате истраге. Шта се хтело постићи симулирањем почетка великог рата?

Када је реч о САД, несумњиво да иза свега, па и застрашивања целог света великим ратом, стоје геополитички интереси, борба за ресурсе, бојазан да би Сирија могла да буде транзитна земља за енергенте који би ишли ка Европи, покушај враћања на позицију лидера света и кажњавање Русије због инсистирања на свом православном, хришћанском идентитету. Када је пак реч о појединим европским државама које подржавају Вашингтон, исто можемо говорити о сплету интереса, али и покушају да пред наводном претњом светским ратом заташкају не тако мала гибања на унутрашњем плану, као што је, рецимо, брегзит у Британији. С друге стране, на фону сукоба између Русије и Америке многе земље су заузеле пасивну позицију, иако су видљиви саосећање и прећутна подршка Русији. Многе земље су у страху од војне интервенције Америке и Енглеске. То је опасна прича јер управо искуство Либије и Египта показују да неговање коректних односа са Вашингтоном није гаранција да се случај Гадафи неће поновити. Но сви притисци Запада на Русију, санкције, неосноване оптужбе и претње резултирале су оним што им никако није била намера – мобилизацијом руских патриотских снага, стварањем јединственог националног корпуса и кохеренцијом на духовном плану у РФ. Тиме САД и поједине земље ЕУ не могу бити задовољне.
[restrict]

Рекли сте да су САД ушле у „рат“ са Русијом и делом због тога што је стала у одбрану хришћанских вредности. Да ли је Русији намењена улога да чува вредности којих се Европа одрекла?

Ситуација у Европи је трагична, и за европску културу и за европско хришћанство и за историју европске цивилизације. Уништење основа хришћанства, националних култура и особености националних држава, институција које чувају традиционалне вредности отвара питање колико би требало да сарађујемо и помажемо преосталим здравим снагама у Европи које желе да сачувају остатке хришћанске културе. Или су пак те снаге заинтересоване за економски прагматизам који подразумева сарадњу и са Русијом и са ЕУ, као што је случај са Немачком. Недавно сам приликом посете Ватикану, у разговору са челним људима Римокатоличке цркве, спознао величину њихове забринутости због ситуације, посебно у средњој Европи, где криза хришћанства улази у последњи стадијум. Тамо је омладина окренула леђа хришћанству, уништава се институција породице, и очигледно је невероватно удаљавање од традиције и културе које су тамошњи народи баштинили вековима уназад. Такође, запрепашћује однос неких земаља, пре свих Француске, према догађајима у Сирији. Хришћани су веровали да би управо Француска прва заштитила хришћане од исламских фундаменталиста. А они су се показали као заштитници џихадиста, оних који уништавају манастире и хришћанске светиње. Неопходно је заузети оштрију позицију према лидерима тих земаља који су показали неодговорност према европским вредностима. Како год, чињеница је да се савремена Европа одрекла Христа.

Да ли је православље алтернатива западном погледу на свет?

Мислим да ми све њих можемо учити и људским вредностима и правима и праведности и нашем схватању истине и правде. Када сам се сусрео са патријархом Иринејом и рекао му да често идем путевима Светог Павла по Дамаску, он је изговорио веома актуелне речи које се тичу и старих и младих, и мушкараца и жена, и богатих и сиромашних, и десних и левих: Треба дејствовати активно, у слову истине, са силом Божјом, са оружјем правде и истине и у левој и у десној руци. Јуче када смо пролазили поред Храма Александра Невског, сетих се његових речи „Бог није у сили него у истини“.

Сматрате ли да чланство у ЕУ претпоставља одрицање од поменутих вредности?

Одрицање од хришћанских вредности је институционализовано у ЕУ. Отуда мислим да Србија која активно учествује у европским пословима, а како би заштитила своје интересе, мора да води дијалог не само са ЕУ већ и са Евроазијском заједницом. То је стратешки важно питање. Друга ствар је улазак у евроатлантске војне структуре што би означило потпуни губитак српског суверенитета. Надам се да ће Срби, који су хиљадама година успели да сачувају своју самобитност и у време ропства и у време геноцида, имати снаге и мудрости да воде промишљену унутрашњу политику. Многи балкански народи гледају у Србију, са надом и стрепњом, да ли ће Србија опстати у 21. веку или ће бити разрушена као многе друге балканске државе. То што се сада дешава Македонији, Црној Гори и Грчкој драматично је упозорење. Посебно забрињава покушај да се направи раскол у православним црквама у Македонији, Украјини и Црној Гори што служи само интересима налогодаваца с оне стране океана. У тим околностима веровати у искрене намере расколника је немогуће. Сваки покушај стварања нове аутокефалије значио је куцање на врата унијаћења, што је кроз историју праћено драматичним догађајима. Друго, по правилу, народи који су прихватили такве нове верзије цркве убрзо су бивали доведени у колонијални положај.

Каква је улога Цариградске патријаршије у успостављању нових аутокефалних цркава?

Недавно сам се срео са патријархом Вартоломејом, и он сматра да се налази у веома тешком положају, посебно после покушаја пуча у Турској. Он с једне стране мора да покаже грађанску лојалност турској држави, а с друге стране на њему је одговорност за очување православне традиције на Блиском истоку и у Малој Азији. Но њихове могућности заштите хришћана од страдања су веома ограничене. Јер паства константинопољског патријарха налази се у Америци и она финансира и диктира многе потезе Цариграда. Ипак схватамо да васељенски патријарх није папа и надамо се да ће се сва питања решавати у братском дијалогу свих православних цркава.

Чини се да је братски дијалог изостао на Критском сабору судећи по одлуци четири православне цркве да не учествују на њему. Да ли је Москва овом одлуком отворено стала у одбрану православне вере од модернистичких тенденција Цариграда?

Критски сабор мучи многе, и духовнике и представнике патријаршија и вернике. Ово питање је веома осетљиво када је реч о очувању нашег крхког свеправославног јединства. Без обзира на спољне притиске и изазове, а они очито нису мали, најбоље је држати се чистоте православља у канонским границама на рачун наших хиљадугодишњих вредности, на рачун заштите наших породица и светиња, као што то ради антиохијски патријарх у много тежим и драматичнијим околностима од оних у Цариградској патријаршији.

Многи говоре о „руском свету“ као великом пројекту. Шта он подразумева?

Ми инсистирамо, и то је суштина руског пројекта, а искуство је слично и у Сирији и у Србији, на поштовању вредности свих религија и помоћи свим људима у настрадалим подручјима. Тек други корак је стварање парламентаризма. Искуство Русије у погледу сарадње са муслиманима јединствено је током векова. И приликом покушаја окупације Русије од стране Пољака и Немаца, руски муслимани су увек били на страни Русије. Важно питање шеријатског модела живота је мало познато Европејцима. У истој мери је и европски модел дискредитован од стране Истока. То је довело до културне и цивилизацијске деградације, страшног раскорака  и моралне деградације цивилизација.

Кинески модел је у оваквим условима веома примењив. Све то узимајући у обзир, морамо израдити један модел за будућност прихватљив за све земље света. То би био одговор за све који не желе да прихвате амерички модел и западни поглед на живот. Србија би прихватајући такав модел могла да постане лидер новог света. То што видимо у Бразилу и Аргентини, Венецуели не може да не узнемири националну интелигенцију тих земаља. Јер у суштини то не води до деградације економије већ и националне културе и духовности тих земаља и враћа их на неоколонијални концепт из 19. века.

Како оцењујете инсистирање Запада да Србија потпише правно обавезујући споразум с Косовом. Да ли иза тога стоји и покушај да се ослаби утицај Русије на Балкану?

То би био велики ударац не само за будућност Србије већ читавог нашег словенског света. Србија се налази у веома тешком и незавидном положају, и схватамо озбиљност претњи и тежину притисака које наша браћа трпе, посебно после уласка  Црне Горе у НАТО и постављања војне базе на простору Косова и Метохије. Треба тражити одговор. Био сам присутан на последњој служби коју је патријарх Павле служио на Косову пољу и видео сам са каквом надом су православни Срби слушали свог патријарха. Верујем у те људе, верујем да ће Косово поново постати срце православног Балкана.

У руској Думи сте на челу комисије која се сем верским питањима бави и цивилним друштвом, те заштитом људских права.

Око 98 одсто проблема у Русији социјалног је карактера, и то је једно од питања на које председник Владимир Путин ставља акценат. Када је реч о кршењу људских права у Русији, морам рећи да је тај проблем далеко занемарљивији. С друге стране, наша Комисија инсистира на томе да се мора поштовати традиција руске државе. У овом тренутку је важно да грађанско друштво, цивилни сектор схвати и уважи наш православни идентитет. Ми не смемо да у тој борби будемо усамљени. Сматрам да је обавеза руске државе да подршку у очувању идентитета и традиције пружи и другим земљама, пре свих Србији. Иако поједине странке у оба парламента не заговарају такве идеје, наша сарадња са српском скупштином је на високом нивоу. Принципијелно Русија је увек на страни заштите породичних вредности и православног идентитета.                

[/restrict]