Савет Владимира Путина

Зашто се невладин сектор тако жестоко противи могућности замрзавања косметског проблема, и какав пакет-аранжман при томе имају у виду и они и њихови спонзори са Запада

Скоро да бисмо и ми Срби, по узору на наше западне комшије, требало да запевамо данке Дојчланд. Али не зато што су нам Немци подарили државу – њу, хвала Богу, већ имамо, а и сами смо се за њу изборили – већ зато што би могли да нам помогну да је сачувамо. Тиме што су до краја обелоданили своје намере, а те би њихове намере, традиционално, код Срба морале да подстакну нагон за самоодржањем уместо за самоуништењем, које би представљало неминовни нуспроизвод евентуалног спровођења њихових намера.

ПОРУКЕ ИЗ НЕМАЧКЕ Шта нам, дакле, поручују Немци? Након што су нам, посредством свог амбасадора у Београду Аксела Дитмана, већ поручили да има да се сагласимо с уласком Републике Косово у Уједињене нације, што ће рећи, збогом заувек, срце Србије.

 Неколицина српских новинара, елем, добила је прилику ових дана да се састане с неколицином чланова немачког Бундестага и имали су шта да чују, а чули су, у најкраћем, оно што су већ могли да прочитају у „Печату“; да је споменути начин решавања косовског питања само део ширег пакет-аранжмана за Србе и Србију, који подразумева и ритуално а уз то и сасвим конкретно одрицање од Русије. Уосталом, нисмо без разлога све то назвали понудом за безусловну капитулацију.

„За Европску унију је важна заједничка перспектива, посебно у спољној политици. Не можете да седите на две столице, ако тако могу да кажем“, пренео је „Данас“ речи Торстена Фраја, посланика Хришћанско-демократске уније (ЦДУ) канцеларке Ангеле Меркел, уз то и члана два одбора Бундестага који се сматрају надлежним за наш случај, Одбора за спољне послове и Одбора за питања Европске уније.

Слично ће, само за нијансу директније, то јест бруталније, и Јосип Јуратовић, посланик немачке Социјалдемократске партије (СПД): „Ако неко жели у ЕУ, онда мора да одлучи. Или ће сарађивати са Русијом, или са ЕУ. Не може се седети на две столице.“

Укупну немачку понуду Србији сумирала је заправо посланица Левице Севим Дагделен, још прошле године након што је, 25. јануара, у Одбору за спољне послове Бундестага одржана дебата о Западном Балкану. Пренео је тада „Дојче веле“ њене речи: „Очигледно се у концепт Савезне владе не уклапа да Србија, као кандидат за ЕУ, буде близак савезник Русије. У оквиру приступних преговора Влада Немачке притеже своју стегу – Србија се кроз уједначавање безбедносне и спољне политике са политиком ЕУ приморава на антируски курс. У то спада и наводна нормализација односа са Косовом, која би требало да натера Србију да призна независност покрајине која је проглашена противно међународном праву.“

Односно, како то поводом разговора у Немачкој сад констатују „Вечерње новости“, „косовско питање није највећа препрека за Србију на стази која је води ка европској породици. Од дефинисања српске границе, Немцима се као већи изазов чини однос наше земље према Русији“.

И то је тај пакет-аранжман о коме говоримо. Неће се условљавања Србије на њеном европском путу зауставити на питању Косова, као што се нису зауставила ни на питању сарадње с Хашким трибуналом како су нас тада уверавали ако се још ко тога сећа, него ће нас приморати и да прекинемо све своје везе с Русијом.

А изгледа и са Кином јер, како истом згодом српским новинарима рече Патрик Келер, координатор за спољну политику и безбедност у Фондацији Конрад Аденауер, осим што су забринути српском сарадњом с Русијом, у Немачкој су „исто тако забринути и због кинеског утицаја у Србији… Кина веома очигледно покушава да има бројне билатералне односе са појединим европским земљама, уместо са ЕУ као целином, како би могла да их окреће једну против друге“.

Чему сви ови захтеви, од косовског до руско/кинеског? О томе макар не треба трошити сувише речи јер је све јасно; мера нашег прихватања тражене безусловне капитулације представља меру потпуног западног овладавања Западним Балканом, за шта је пак неопходно протеривање свих других утицаја, од руског до кинеског. Евентуална косовска капитулација Србије представљала би увод у дефинитивно протеривање Русије с Балкана.

ПУТИНОВА ПОРУКА Све је ово, наравно, потпуно јасно и Русији и њеном председнику Владимиру Путину. Кога је председник Србије Александар Вучић, усред драматичних прошлонедељних догађаја у Косовској Митровици, како је сам рекао, упитао за савет. (У вези с овим разговором Путина и Вучића, узгред буди речено, бележимо и занимљиву подударност која тешко да може да буде случајна. Истог дана, наиме, прошле среде, Вучић је разговарао и са председником Белорусије Александром Лукашенком, после чега је, судећи по хронологији објављивања саопштења за јавност, и Лукашенко разговарао са Путином.)

Тек, какав му је савет Путин дао, од Вучића нажалост нисмо чули, зато што колегиница која је придржавала микрофон пред Вучићем и ТВ камером није нашла за сходно да га то пита. Основне обрисе Путиновог савета Вучићу, ипак, није нарочито тешко наслутити. Налазе се у званичном саопштењу Кремља, и у речима Сергеја Железњака, функционера Путинове „Јединствене Русије“.

Председник Русије, саопштио је Кремљ, „нагласио је да решење питања Косова мора да буде засновано на потпуном поштовању Резолуције 1244 Савета безбедности УН“.

А Железњак? При чему се мора имати у виду да није реч о небитном функционеру Путинове партије – чије речи могу, али и не морају да одржавају став званичне Русије – већ о човеку који је испред владајуће партије, дакле, испред Кремља, дакле, самог Путина, задужен за односе са пријатељским политичким партијама широм Европе. „Владимиров емисар за Европу“, описала га је торинска „Стампа“ примера ради, наводећи да је то „човек у успону у Путиновом кругу“. Железњак је Путинова „особа за контакт“ с Покретом пет звездица и Лигом за север у Италији, управо он је потписао споразум о сарадњи са Слободарском партијом Аустрије аустријског вицеканцелара Хајнц-Кристијана Штрахеа… Најзад, и амерички Радио Слободна Европа Сергеја Железњака назива „портпаролом руског утицаја на Балкану“.

Имајући све то у виду, очигледно је да његове речи имају знатну тежину, а у погледу наше садашње ситуације, он је рекао: „У овој ситуацији требало би се што пре удаљити од илузија да је могуће неко ’скоро компромисно решење за Косово’, као следећи жртвени корак у интеграцијама Србије у Европску унију. Српски интереси на Косову и Метохији“ – сада следи најважније – „захтевају статус ’дугорочно замрзнутог конфликта’ и надзора на нивоу Савета безбедности, где Русија може да обезбеди политичку, дипломатску и другу неопходну подршку за нашег стратешког савезника – Србију, за њену безбедност и територијални интегритет. Само консолидација српског друштва и наша ефективна стратешка сарадња могу да охладе умове деструктивних сила на Косову, опијених ’америчком свемоћи’, спречити ескалацију сукоба и дати истинске гаранције за сигурност српског народа у читавом региону.“

Укратко, Путинов је савет Вучићу да се држимо Резолуције 1244 и да никуда не журимо.

Решење по мери Запада: Невладине организације у унутрашњем дијалогу с председником Вучићем

УНУТРАШЊИ ДИЈАЛОГ С ИЗДАЈНИЦИМА Сасвим је другачије савете – нимало изненађујуће, наравно – Александар Вучић добио ове суботе када се у оквиру унутрашњег дијалога састао с представницима невладиног сектора у Србији окупљеним у Националном конвенту о ЕУ, ноторним заступницима америчког/западног/НАТО интереса у Србији зато што су тако плаћени.

„Како ’Танјуг’ јавља“, гласи агенцијска вест са овог скупа, „представници Националног конвента о ЕУ, који окупља преко 700 организација цивилног друштва, противе се одржавању стања замрзнутог конфликта на Космету“.

„Треба искористити овај тренутак“, цитирана је Соња Лихт, председница Фонда за политичку изузетност. И Милан Антонијевић, директор Комитета правника за људска права ЈУКОМ: „Замрзнути однос и статус кво нису решење уколико желимо побољшање живота Срба на Косову и Метохији.“

А понуду овог света најбоље је сумирала Изабела Кисић из Хелсиншког одбора за људска права Соње Бисерко: „Србији је у интересу да Косово уђе у ЕУ и УН.“

Паметном доста, рекло би се. С једне стране Владимир Путин, с друге Соња Лихт, Соња Бисерко и остали њима слични како год да се називају.

Али у чему је разлика између замрзнутог и одмрзнутог конфликта, при чему очигледно не мислимо на његово агрегатно стање? У томе што су поборници замрзнутог конфликта, од Путина надаље, свесни да још нису довољно снажни да би нашим противницима наметнули наше решење, док су пак ти наши противници подједнако свесни да никада више неће бити довољно снажни да би нама наметнули своје решење. Па им се зато и жури таман колико се нама чека.

ВУЧИЋЕВ ОДГОВОР А на све то председник Србије Александар Вучић констатује/признаје да се „највећи број учесника унутрашњег дијалога о Косову залагао за очување статуса кво и очување замрзнутог конфликта и да чекамо неке боље прилике“, али да је он сам „против таквог решења“.

Значи ли то да је, између препоруке Владимира Путина и препоруке Соње Лихт изабрао Лихтову и Соњу Бисерко? Површна анализа не може да избегне овакав закључак.

А опет, ако већ то бира, зашто би питао Путина за савет кад је унапред јасно какав је став председника Русије, и још се јавно хвалисао тиме што га је питао?

С тим у вези, могуће је и тумачење кудикамо ведрије од суморног закључка да је Вучић изабрао Лихтову испред Путина, и каже да су оно о противљењу замрзнутом конфликту само речи, а не дела а покољења дјела суде, при чему треба имати у виду и да Вучићеве речи – јер је он председник Србије и једини који се ту уистину пита, тако је наиме народ изабрао – да Вучићеве речи имају нарочиту тежину и да би његово јавно залагање за замрзавање конфликта у суштини представљало објаву да напуштамо дијалог. А та нам врста заоштравања, у овом тренутку, није потребна, то јест потребно је да наставимо да се правимо да преговарамо скоро колико нам је неопходно да одбијемо свако понуђено решење које није у сагласности с нашим државним и националним интересима, онако како је то уписано у Уставу Републике Србије.

Тако да оним Вучићевим речима, упркос положају онога ко их је изговорио, можда и не треба придавати претерану пажњу.

Ако се пак на крају покаже да су те његове речи, онако како и делују на први поглед, представљале најаву драматичног велеобрта (подсећамо, прошле недеље Вучић је јасно рекао да косовским Албанцима можемо да понудимо само оно што пише у српском уставу, о председничкој заклетви и то на Мирослављевом јеванђељу да и не говоримо), па, у том ће случају Вучић макар моћи да рачуна на подршку оног невладиног (полу)света и Саше Јанковића који је, гостујући на косовској телевизији, ове недеље признао да би „прихватио реалност“ и „не бих спречавао Косово у демократском развоју, не бих спречавао Косово у чланству у свим међународним организацијама“, што укључује и Уједињене нације. Чиме се широм отварају врата за уједињење две суверене чланице УН, Косова и Албаније, у „Велику Албанију“, што ће рећи да се, залагањем за улазак Косова у све међународне организације, Саша Јанковић заправо залаже за стварање „Велике Албаније“. И то је сада, што се Саше Јанковића тиче, потпуно јасно. Али да ли се и Александар Вучић залаже за стварање „Велике Албаније“?!       

 

2 коментара

  1. Vucicu poslusaj Putina i pozivaj se na Rez. 1244 i Ustav Srbije.

  2. zeljka livancic

    Vucicu dosta je tvog pametovanja i filozofiranja…osim ako nam ne pripremas izdaju pa spinujes li ga spinujes. Povuci potpis sa Briselskog sporazuma i vrati sve u UN. Siptari i njihovi mentori ne mogu da dobiju ni pedalj Kosova i Metohije. Nisi izabran da predas Kosmet, nego da ga sacuvas…u to si se kleo prije 6 godina, zbog cega te Srbija i izabrala, tebe i Nikolica. Samo da te potsjetim, ako si zaboravio!!!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *