Почетна / Свет / Русија добија председника – и премијера

Русија добија председника – и премијера

Директно из Кремља, Вјачеслав Володин прешао је 2016. на место шефа Државне думе и од тада не престају спекулације да је кандидат не само за новог председника владе већ и за будућег првог човека Русије

Већ традиционално, 7. мај је за руску државу и политичку сцену постао веома важан датум. Сваке четири, а од 2012. сваких шест година – то је дан ступања на дужност председника Руске Федерације. Ове године ту процедуру по четврти пут проћи ће актуелни и новоизабрани шеф државе Владимир Владимирович Путин. Управо са њим, почев од 2000, чврсто је утемељен 7. мај као дан свечане инаугурације. Путинов претходник Борис Николајевич Јељцин на дужност је ступао два пута, 10. јула 1991. и 9. августа 1996, да би 31. децембра 1999. године – после непрекидних 3.096 дана на челу државе – пре времена одступио и власт предао тадашњем премијеру Путину. У својству в. д. шефа државе, Путин је затим, 26. марта 2000. победио у првом кругу са скоро 53 одсто гласова и на дужност ступио 7. маја исте године. Од тада, председнички мандати започињу на исти дан, 7. маја.

Тако је Путин, на изборима 14. марта 2004, поново победио у првом кругу са освојених нешто више од 71 одсто гласова и био инаугурисан 7. маја те године. Затим је, на изборима одржаним 2. марта 2008, у првом кругу тријумфовао дотадашњи потпредседник Владе РФ Дмитриј Анатољевич Медеведев. Свечану заклетву је положио – 7. маја 2008. године. Након што је Путин „паузирао“ четири године, због уставног ограничења по коме исто лице може да буде председник РФ највише два мандата заредом, на следеће изборе је изашао као независни кандидат и 4. марта 2012. у првом кругу освојио преко 63 процента гласова изашлих бирача.

 

ДО САДА НЕЗАБЕЛЕЖЕН РЕЗУЛТАТ Свој први шестогодишњи мандат започео је 7. маја 2012. године, спектакуларном инаугурацијом у Кремљу, током које су грађани могли да уживо прате његов пут од Белог дома, седишта руске владе, до Андрејевске сале Великог кремаљског дворца. Тамо је трећи пут положио свечану председничку заклетву, која се на руском језику састоји од 33 речи: „Кунем се да ћу при обављању дужности председника Руске Федерације поштовати и чувати права и слободе човека и грађанина, придржавати се и штитити Устав Руске Федерације, бранити суверенитет и независност, безбедност и целовитост државе, верно служити народу.“

Неће другачије бити ни овог 7. маја. Након што је 18. марта – на четврту годишњицу дана када је Крим враћен у уставно-правни поредак Русије – Путин са готово 77 одсто гласова у првом изборном кругу победио на изборима, од следећег понедељка председник започиње нови шестогодишњи мандат, који ће трајати до 7. маја 2024. године. Овогодишњи избори однели су и неколико рекорда. Пре свега, 77 одсто гласова у првом кругу највећи је проценат освојен у историји руске демократије, као и излазност која је премашила 67 одсто, односно више од 73 милиона гласача. Са освојених 92 одсто гласова на Криму и Севастопољу, Путинов тријумф је потпун. Тако се добија резултат од 55 милиона људи, од укупно 109 милиона уписаних бирача, који су у првом кругу гласали за Путина, што сведочи да му је поверење исказала натполовична већина свих грађана Русије са правом гласа. Овај до сада незабележен резултат био је неопходан да би се још једном легитимизовао државни курс у најтежим међународним околностима од 1991. године. Потврђено је да цела Русија стоји уз Крим и Путина и да спољни и унутрашњи притисци неће променити одлучност руског народа да се одупре, ма какве жртве и одрицања стојали на том путу. Велика порука за Запад, где и даље има оних који се надају Путиновом скором одласку са власти.

Осим 7. маја, у календару новије руске државности црвеним словима уписан је још један датум – 8. мај. У годинама председничке инаугурације, уочи велике параде на Црвеном тргу поводом Дана победе, још од 2008. и ступања на дужност Дмитрија Медведева, сваки 8. мај – доноси Русији и новог председника владе. Тако је 8. маја 2008. председник Медведев одмах именовао Владимира Путина за премијера, а председник Путин пак 8. маја 2012. за председника Владе РФ – поставио Медведева. По свему судећи, од ове традиције неће се одустати ни овог пута.

ИМЕ ПРЕМИЈЕРА – ЈОШ НЕИЗВЕСНО Према руском уставно-правном систему, председнички модел власти омогућава шефу државе да по својој вољи именује и разрешава премијера. И док му је у првом случају потребна подршка већине у парламенту, за смену премијера то није неопходно. То му даје изузетну моћ у држави и може се сматрати да је реални шеф владе управо председник, а не премијер, слично као и у САД. Председник Русије окупља премијера, потпредседнике владе и важније министре у свом кабинету, где имају редовне састанке и седнице. У овим приликама председник седи за челом стола, а премијер са његове десне стране, као први у низу министара. То је битна разлика у односу на системе где су парламент и влада најмоћнији политички фактори. Сходно традицији која је успостављена у САД и Русији, председник државе није само протоколарна фигура већ носилац врховне власти и суверенитета. То што се у САД овај модел извитоперио и шеф државе доспео под власт незваничних центара моћи, не мења формалну одлику сваке глобалне суперсиле – главни човек у држави је председник. Слично је сада и у Кини, где је председник Си Ђинпинг недавно преузео много већу моћ, што такође сведочи о томе да је свет добио званично и трећу суперсилу.

Ако је готово извесно да ће 8. маја Русија добити шеснаесту владу од 1990, није још увек јасно ко ће бити на њеном челу. До сада су премијери били Иван Силајев (1990–1991, два премијерска мандата); затим заједничка влада Бориса Јељцина и Јегора Гајдара (1991–1992); Виктор Черномирдин (1992–1998, два мандата); Сергеј Киријенко (1998); Јевгениј Примаков (1998–1999); Сергеј Степашин (1999); Владимир Путин (1999–2000 и 2008–2012, два мандата); Михаил Касјанов (2000–2004); Михаил Фрадков (2004–2007, два мандата); Виктор Зубков (2007–2008) и Дмитриј Медведев (2012–2018).

Да ли ће Путинов најближи сарадник и један од тројице (Јељцин, Путин, Медведев) који је био и шеф државе и владе, задржати премијерску позицију, или ће доћи до крупних кадровских промена у Белом дому – за сада нема потврђених информација. Ипак, већ скоро две године има доста нагађања, „поузданих процена“ и тврдњи, које указују да би заиста могло да дође до одласка са чела владе Дмитрија Медведева. Последњи пут о томе се гласно спекулисало пре нешто више од годину дана, у марту и априлу 2017, након што је опозициони блогер Алексеј Наваљни организовао митинге у више од 100 градова Русије, на којима се окупило укупно 60.000 људи, док је у Москви и Санкт Петербургу изашло по десетак хиљада, о чему је „Печат“ писао (број 465). Протесте од 26. марта 2017. треба посматрати као политичку појаву подржану по свему судећи и из утицајних кругова власти.

Формално, Наваљни и његова организација Фонд за борбу против корупције, сазвали су протестне акције да би се супротставили крађи и лоповлуку у врху државне власти. На мети се нашао управо Медведев који је у том тренутку већ годину дана био на удару различитих интересних група – које су недвосмислено подржавале Путина. Повод за протесте био је филм Наваљног „Није вам он Димон“, у којем је изнет низ тешких оптужби против Медведева: за корупцију, лично богаћење и злоупотребу положаја. Био је то снажан удар по његовом већ пољуљаном рејтингу, па се још тада поставило питање: да ли он може да остане премијер до краја мандата? Расплет ситуације од пре годину дана уследиће следеће недеље.

ИМПУЛС КОЈИ СЕ ГОДИНАМА ЧЕКА Као са потенцијалним наследницима Медведева, међу неколицином могућих кандидата, у медијима се најчешће спекулише са два имена. Први је, однедавно, министар за економски развој Максим Орешкин (36), који је на тој позицији у новембру 2016. наследио „либералног гуруа“ руске политике Алексеја Уљукајева, ухапшеног и осуђеног због примања мита. Именовање младог Орешкина, не само због недовољног искуства на високим државним функцијама, било би мање очекивано и из још једног разлога: од свих потенцијалних кандидата његово име изазвало би највише задовољства на Западу. О томе сведочи и то што су га сви водећи западни медији већ представили као „младу звезду“ руске политике, и чињеница да је дипломирао и магистрирао на престижној московској Високој школи економије (ВШЕ), која још од оснивања 1992. важи за расадник либералних кадрова. Зато би евентуално именовање Орешкина на неки начин представљало континуитет политике Медведева, која има све мање присталица. А можда је то и плус за њега, у случају да је циљ „помирења са Западом“ постављен високо на Путиновој агенди.

Друго име, председника Државне думе РФ Вјачеслава Володина, у последње време се чешће помиње. Некадашњи ученик и млади саборац Јевгенија Примакова, а затим дугогодишњи најближи сарадник Владимира Путина, такође је повезан са ВШЕ, додуше као председник њеног Надзорног одбора, од 2014. године. Једна ствар, међутим, спаја Володина, Медведева и Путина. Сва тројица су радили у председничкој администрацији пре ступања на највише државне функције – Путин и Володин као први заменици, а Медведев као шеф администрације. Максим Орешкин таквог искуства засад нема. Директно из Кремља, 5. октобра 2016. Володин је прешао на главну политичку сцену, као шеф Државне думе. То је био прворазредни политички догађај и од тада не престају спекулације да је Володин кандидат не само за новог премијера већ и за будућег председника Русије.

Међу кандидатима се помињу и имена садашњег вицепремијера Дмитрија Рогозина, па чак и некадашњег потпредседника владе Сергеја Иванова, који је такође био на челу Путинове председничке администрације, а по степену поверења руског лидера у њега – једини може да буде у рангу са Медведевим. У прилог Иванова говори и то што га је Путин у лето 2016. потпуно неочекивано сменио са места шефа администрације – које се по моћи може упоредити са премијерским – и именовао за специјалног саветника за екологију, што је непримерено за човека који је 2007. словио за најозбиљнијег кандидата за новог шефа државе, а онда је председник ипак постао Медведев. Тако је до сада остало нејасно: да ли можда долази време да се улоге поново замене, или останак Иванова у функцији „саветника за екологију“ има за циљ само да збуни западне „кремљологе“?

Осим тога, недавно се поставило и питање будуће улоге шефа дипломатије Сергеја Лаврова, који са више од 14 година проведених на овој функцији већ досегао половину министарског стажа легендарног Андреја Громика (1957–1985). Наводно, Лавров је спреман да се повуче, али многи у то не верују, имајући у виду међународне околности које данас, више него икад, захтевају искуство и виртуозност легендарног Лаврова. Сценарио његовог повлачења не треба унапред одбацити. Сигуран на својој позицији је „други Сергеј“, министар одбране Шојгу, који не показује ни најмањи знак умора, упркос министарској каријери дугој скоро три деценије. Ко год да буде премијер од 8. маја, биће то човек од највећег Путиновог поверења, али и потенцијални кандидат за место шефа државе 2024. године. Зато Русија с пажњом ишчекује ко ће то бити – име новог председника који ће дужност преузети 7. маја већ је одавно познато, али би избор новог премијера 8. маја могао да буде импулс на који се већ годинама чека.              

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *