Реформа државног суверенитета

Политичка филозофија, правни поредак и нове класе

Пише Горан Ђорђевић

Зашто је правни поредак Србије претворен у жртву наставка рата другим средствима

Кад год су се ратови у којима живимо завршавали, за сваким историјским примирјем следио је инструментаријум средстава која су имала за циљ да конвалидирају исход рата, са намером да се тренутни исход претвори у трајно стање. Пуни кофери разноразних реформских предлога врло брзо би се налазили на столу поражене стране.

ИСТОРИЈСКА КОНСТАНТА У историји света приметна је једна константа. Приоритетну мету сваког освајача представљао је затечени правни поредак, са свим својим манама и врлинама. Уколико је затечени правни поредак имао карактер аутохтоног, то је обрачун с њим био бескомпромиснији. Реформисани правни поредак одувек је прворазредни циљ, будући да у себи носи вазда присутни потенцијал сталног утицаја и вођења пораженог друштва у жељеном правцу или држања у стању „беневолентне“ зависности. У том смислу потпуно су споредни реформски захвати који се односе на реформу привреде, финансијског и банкарског сектора, система одбране, система образовања. Зато, јер је правни поредак као оквир у коме једно друштво функционише увек подобан за нова ажурирања. Подручје на које се може односити сваки „non-paper“. И тако је од римских императора, преко Барбаросе, до Јелинека и Хабермаса.

Све ове чињенице јасно указују да промена правног поретка представља прастари изум, оружје сваког освајача. Оружје које се заснива на потреби принудне политичке унификације у оквиру универзалне државе као неизоставном делу сваке окупаторске агенде. У суштини, ради се о процесу превредновања вредности. Или, како пластично појашњавају Харт и Негри у својој „Империји“: „Прeмдa сe влaдaвинa Импeриje нeпрeкиднo купa у крви, кoнцeпт Импeриje je увeк пoсвeћeн миру – вeчнoм и унивeрзaлнoм миру извaн истoриje… крoз вршeњe сaврeмeнe трaнсфoрмaциje супрaнaциoнaлнoг прaвa, прoцeс кoнституисaњa Импeриje тeжи дирeктнo или индирeктнo дa прoдрe у зaкoнe нaциoнaлних држaвa и нa тaj нaчин супрaнaциoнaлнo прaвo дoбиja снaжну дoминaциjу и нaд дoмaћим прaвoм.“ Исто је приметио и Тојнби, резигнирано закључујући: „Најупадљивији знак распада, јесте феномен у коме цивилизација у распаду купује одлагање своје пропасти тако што се подвргава принудној политичкој унификацији у оквиру универзалне државе.“

[restrict]

НОВА ЕЛИТА И ПРИВАТИЗАЦИЈА ДРЖАВЕ Однос геополитичких хтења и правних поредака земаља које се налазе као препрека на том путу одавно је сведен на ниво сукоба. Ни правни поредак Србије није изузетак. Једноставно, претворен је у жртву наставка рата другим средствима. И овај пут (као и толико пута до сада) то се назива реформом правног поретка. Илустративан пример је кривично-правни систем Србије. Ово из разлога што су кривични поступак и кривично право одувек представљани (често и доживљавани) као својеврсни domain reserve. Домаће кривично правно законодавство је у протеклих двадесетак година новелирано институтима као што су споразум о признању кривице, јавнотужилачка истрага, преимућство начела процесне економије у односу на начело материјалне истине, тежња ка увођењу јединственог појма учиниоца кривичног дела, начело опортунитета кривичног гоњења. Али кривично-правни систем није усамљени пример наших интеграцијских лутања премда је на овом пољу процес разарања правног поретка, некако, највидљивији.

Присутна је још једна закономерност. Промене правног поретка захтевају нову елиту која би спроводила ове додељене задатке. Умесно је направити кратак екскурс на још једну појаву, на полу на коме се стварају носиоци ових промена, претварајући се у корифеје зацртаних процеса.

Под изговором реформи, а имајући у виду да се и приватизација и стечајни процес над остацима привреде ближе крају, врши се последње преливање новца грађана у приватне џепове, преко јавног сектора, за рачун али у име онога што се некада означавало као државне функције. Држава се свесно лишава својих инструмената моћи и исти се уступају физичким или правним лицима, све под изговором економичности и ефикасности.

Појаве попут приватних извршитеља, јавних бележника, укидање локалних медија, укидање војске уз паралелно јачање приватних обезбеђења, пребацивање „породично правног система изрицања санкција“ на вансудске органе (према предлогу новог Грађанског законика), измештање избора носилаца правосудних институција из Скупштине Србије, укидање државног система контроле квалитета роба и услуга, праћени су уједно преласком милијарди динара из државног „портфеља“ у крило или пoд крилa нове класе.

Посттранзициона деконструкција државе тражи нове људе. Нова класа настаје и развија се на до сада непознат начин. Док се тајкунима са правом могло пребацити обогаћивање на рачун државе, у овом феноменолошком забрану ситуација је још драстичнија. Наиме, тајкуни су своју економску моћ стекли на постојању, макар на елементарном нивoу, двостраног односа, чак и када је он сведен на ниво преваре, намештених тендера и спорних (договорених) приватизација. Нова класа своју економску моћ заснива искључиво на добровољном уступању полуга државних моћи, и то не само пуким преносом полуга државних моћи већ преласком огромног новчаног фундуса који прате реализацију државних овлашћења.

Парадоксално, то тројство слободног тржишта: приватизација, ослобађање од државне контроле, резање друштвене потрошње представљају само параван за успостављање нових класа, али новоустоличени представници нове елите не егзистирају на овим принципима. Нова класа не функционише по основама слободног тржишта и конкуренције, већ на својеврсном монополу који се заснива на чињеници да се статус припадника нове класе не стиче  тржишном утакмицом макар на нивоу оправдања, већ се стиче административном одлуком носилаца реформи.

НОВИ „ПРОСВЕТИТЕЉСКИ“ КОНЦЕПТ Припадници нове класе су тихи и нечујни и тек на први поглед личе оним описима елите које можемо наћи код Слободана Јовановића или Милутина Ускоковића. Они не жуде за лаким докторатима, скупим излетима у иностранство. Не, они су се већ претворили у врховне представнике самозадовољног склупчаног ћутања. Они су идеални корифеји новог погледа на државу која након овог последњег дељења државних полуга моћи једноставно престаје да постоји. На друштвеној сцени остају само политичари владајуће елите, представници нове класе и остаци тајкунске привреде који панично већ гледају како да остатке народног блага пребаце у егзотичне пореске рајеве.

Нови „просветитељски“ концепт не представља само ударац на државне функције у смислу институционалног ограничавања државе. Одузимање ових функција од држaве омогућило је да се држава све брже од фактора креатора стварности, претвoри у материјалну инкарнацију стварности. У том водвиљу увелико сви учествујемо. Овакав приступ представља ударац и на суштину државе односно на суверенитет државе (посебно код једне нарушене државе као што је то Србија). Јер ради се о функцијама које су поред судства, војске, полиције, граничне контроле, обавештајних делатности, контрола болести, државни школски систем одувек представљали најексплицитнији израз унутрашњег суверенитета. Суштинска опасност огледа се у томе што се овај процес завршава са рушењем идеала државе. Зато се код нас свака идеја и сваки однос према држави своди на минималну државу. На овом нивоу експликације реформи видљива је та кобна унутрашња немоћ спољашње моћи.

ПОВРАТАК ТРАДИЦИЈИ Свеопште искуство води нас једном закључку. Актуелне тенденције са којима се суочава правни поредак у Србији, а која добија обрисе једне глобалне дисолуције правног поретка, могу да се спрече једино позивањем и повратком на политичку филозофију. И то политичку филозофију као дела система традиције који је увек више или мање у симбиози са правним претком. Односно, чим правни поредак напусти принципе суживота и садејства са политичком филозофијом, правни поредак претвара се у сламку на ветру која се повија под налетима свих глобалних трендова иза којих по правилу стоје туђински корбачи.

Основни утицај политичке филозофије на правни поредак огледа се у креирању једног оквира у коме делује правни поредак. Али тај оквир представља деловање одоздо и на горе, односно израз једне историјске вертикале настанка и деловања друштва као организованог ентитета који успоставља одређени правни поредак. На том месту се рађају и држава и суверенитет. Култура такође извире на овом месту. И то не у антагонизму са правним поретком, већ управо као тачка на којој се манифестује нематеријални допринос правном поретку. Зато су у „инструментаријуму“ тако гласни захтеви ка чистој уметности и чистој култури који не смеју имати било каквог додира са политиком.

Полазећи од чињенице да свака друштвеност има своје психолошке основе, које се отелотворују кроз све секторе друштва, свакако да и правни поредак представља отелотворење одређених погледа на друштво као облик уређења. Тиме сваки облик државног уређења, свака власт (која укључује и одређени правни поредак) проистиче из одређених историјских, психoлошких, социолошких и филозофских погледа. На овом месту не би смели издвојити ни религиозне основе. Међутим, ни појединац, ни друштво не могу да егзистирају само на основу инстинкта, чак и када се тај инстинкт претвори у политичку филозофију. Ти задаци се морају и разумети. У томе је место правног поретка. Да разуме и заштити. Вечити однос напретка и повратка.

Основна теза овог става је да правни поредак не може да постоји без, и мимо, оних друштвених односа и погледа који су у крајњем створиле правни поредак, односно својеврсне симфоније духа и тела, па као такав не може да постоји без ослонца на ове темеље. При том не треба заборавити да правни поредак представља „оно што јесте“, док се политичка филозофија јавља као „оно што би требало да буде“, готово увек као опредмећење колективне дубине људског духа. Правни поредак представља само материјализовани наставак тј. средство реализације политичке филозофије. Тек када се политичка филозофија и правни поредак сретну у једној тачки, по правилу почетној тачки, можемо говорити о рађању државне идеје и врховној власти.

ПРЕТЊА ТОТАЛИТАРИЗМА Правни поредак који не признаје било какву везу са другим сегментом друштва (који је исходио правни поредак) осим везу са сопственом силом је апсолутна власт по својој природи, која је као таква рањива и подложна разним променама, губећи могућност да заштити и друштво и себе.

Кад правни поредак не обједињује у себи елементе испољавања власти који би били у складу са политичком филозофијом, онда настаје узурпаторско обједињавање разних грана власти које проистичу из начела поделе власти, који своје крајње домете имају у стварању „status in statu“ чиме долазимо на корак од друштвене патологије у коме се правни поредак и политичка филозофија налазе у стању перманентног сукоба. Наравно, последњи стадијум увек је неки од „тоталитаризама“.

И правни поредак и политичка филозофија своје утемељење имају у традицији схваћеној као један трансцедентни систем вредности. Повратак политичкој филозофији је суштински повратак великим темама, за коју нам се стално сервира да немамо права, ни капацитета. Зато се повратак политичкој филозофији као неодвојивом делу правног система намеће као прворазредни задатак. Уједно, то је први искорак из отпора, корак ка коначном ослобођењу.                

[/restrict]