Почетна / Друштво / Реформа државног суверенитета

Реформа државног суверенитета

Политичка филозофија, правни поредак и нове класе

Пише Горан Ђорђевић

Зашто је правни поредак Србије претворен у жртву наставка рата другим средствима

Кад год су се ратови у којима живимо завршавали, за сваким историјским примирјем следио је инструментаријум средстава која су имала за циљ да конвалидирају исход рата, са намером да се тренутни исход претвори у трајно стање. Пуни кофери разноразних реформских предлога врло брзо би се налазили на столу поражене стране.

ИСТОРИЈСКА КОНСТАНТА У историји света приметна је једна константа. Приоритетну мету сваког освајача представљао је затечени правни поредак, са свим својим манама и врлинама. Уколико је затечени правни поредак имао карактер аутохтоног, то је обрачун с њим био бескомпромиснији. Реформисани правни поредак одувек је прворазредни циљ, будући да у себи носи вазда присутни потенцијал сталног утицаја и вођења пораженог друштва у жељеном правцу или држања у стању „беневолентне“ зависности. У том смислу потпуно су споредни реформски захвати који се односе на реформу привреде, финансијског и банкарског сектора, система одбране, система образовања. Зато, јер је правни поредак као оквир у коме једно друштво функционише увек подобан за нова ажурирања. Подручје на које се може односити сваки „non-paper“. И тако је од римских императора, преко Барбаросе, до Јелинека и Хабермаса.

Све ове чињенице јасно указују да промена правног поретка представља прастари изум, оружје сваког освајача. Оружје које се заснива на потреби принудне политичке унификације у оквиру универзалне државе као неизоставном делу сваке окупаторске агенде. У суштини, ради се о процесу превредновања вредности. Или, како пластично појашњавају Харт и Негри у својој „Империји“: „Прeмдa сe влaдaвинa Импeриje нeпрeкиднo купa у крви, кoнцeпт Импeриje je увeк пoсвeћeн миру – вeчнoм и унивeрзaлнoм миру извaн истoриje… крoз вршeњe сaврeмeнe трaнсфoрмaциje супрaнaциoнaлнoг прaвa, прoцeс кoнституисaњa Импeриje тeжи дирeктнo или индирeктнo дa прoдрe у зaкoнe нaциoнaлних држaвa и нa тaj нaчин супрaнaциoнaлнo прaвo дoбиja снaжну дoминaциjу и нaд дoмaћим прaвoм.“ Исто је приметио и Тојнби, резигнирано закључујући: „Најупадљивији знак распада, јесте феномен у коме цивилизација у распаду купује одлагање своје пропасти тако што се подвргава принудној политичкој унификацији у оквиру универзалне државе.“

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *