РАКЕТЕ

Пише Љиљана Богдановић, главни и одговорни уредник

Актуелни амерички председник је личност вишеструко обдарена, између осталог и за улогу забављача и опсенара. Готово играјући се, он је прошле недеље објавио стварни рат поруком на Твитеру. Као модерна верзија митског џиновског мачка Бехемота (литерарни лик који у улози Сотониног забављача збија неслане шале са смртницима), злокобно је он сеирио: „Русијо, спреми се за нове, лепе и паметне ракете.“

Као што је познато, Русија се баш спремила, па су ракетни удари на Сирију доживели фијаско, а мачак – проводаџија паметних лепотица неславно прошао на њиховој веридби. Не само руске и сиријске већ и обавештајне процене, рецимо Бехемотових пријатеља Израелаца, кажу: „Немају основа тврдње попут Трампове да је мисија извршена.“ Како ће и у којим будућим комбинацијама „венчавати“ ове своје убице-паметнице, за Бехемота је сада нова брига.

Статистика пејзажа после битке наиме бележи да су ракете, иако софистицирано оружје нове генерације, фајтерски и безосећајно разбили руски системи противваздушне одбране. Упућени тврде да у овом догађању није било ни примисли о судњем часу, већ да је, „искулирано“, била реч о чисто пијачној рачуници – да ли ће америчке паметне ракете бити боље од руских противракетних система, што би, даље, била преломна тачка у светској трговини оружјем. „Ако би се показало обрнуто, то би била пропаст западних планова ширења. Свака земља која има могућности, а Руси би сигурно прилагодили цену, могла би се снабдети руским системи и рећи „Јенки, go houm“, тврди се у овим рачуницама.

[restrict]

Да ли то значи и да после сиријског дебакла поменутих красотица, које је требало да шире смрт и славе разарање, има разлога за оптимизам? Иако су чињенице неумољиве, одговор у овом случају није једноставан, као што нису једноставни ни одговори на друга питања поводом овог ракетног удара, или пак важних догађаја на широј политичкој сцени Запада – од „тровања“ Скрипаља до хистерије у вези са „хемијским нападом“ у Источној Гути.

Посматраче и аналитичаре великог западног театра (несклони еуфемистичком нијансирању кажу – циркуса) на којем, под палицом Доналда Бехемота Трампа запажене деонице изведоше и Тереза усплахирена Меј и Емануел одсечни Макрон, посебно занима и реаговање јавног мњења западних земаља. Да ли је твитерашко уживање у сватовским поворкама лепих ракета на Западу привилегија и забава њихових елита, или је реч о раширенијој појави?

Шире расположење у медијима (један пол незадовољних) репрезентује Пол Мејсон, који за New Statesman не доводи у питање удар, тачније његове мотиве, већ објашњава шта у западној стратегеми овога пута није у реду: „Да би се Асад поразио и да би се спречило даље урушавање глобалног поретка, ракете великог домета нису довољне. Доналд Трумп и његов саветник Џон Болтон то добро знају, али ће ипак испалити гомилу ракета. Узалуд. Да бисмо поразили Асада морали бисмо да ратујемо као у Ираку, да под окриљем ноћи идемо од врата до врата, убијамо осумњичене за подршку Ал Каиди и извлачимо из кревета њихову децу и родитеље под светлошћу батеријских лампи.“

Док замишљамо ужасе кроз које пролазе срећници у које су бивале уперене батеријске лампе страних војника, даље од овог могућег експертског доприноса памети Бехемотове коалиције, наводимо и вредан податак: поводом Сирије забележени су протести Трампове изборне базе, тачније – многи истакнути интелектуалци који су утицали на Трампов успон, или позивају на опрез, или се отворено супротстављају нападима на Асада. Међу њима су и бројне председникове истакнуте присталице и омиљени ТВ водитељи који су одсечно проговорили против војних мера у Сирији. Посебно се, како се и у Америци констатује, истакао Такер Карлсон, кључни водитељ Фокс њуза, тзв. ,,популистички витез ударног термина“, што је – каже се – „невероватан развој догађаја, нарочито за ТВ мрежу која је некада гласно подржавала рат против Ирака под Џорџом Бушом Млађим“. Код Такера на Фоксу је своју поруку, већ речену пред Британцима, поновио и Најџел Фараџ, пријатељ председника и бившег главног стратега Беле куће Стива Бенона: „Гледајте, не знам да ли је Асад користио хемијско оружје или не. Не знам зашто би то урадио, имајући у виду да у сваком случају побеђује у рату.“

Од поменутог хармоничног сазвучја у редовима политичке и медијске елите, из српске перспективе, можда далеко већу пажњу заслужује коментар који о јавном мњењу Запада дају на другој страни. Реч је о размишљању Григорија Игнатова (Журналистская Правда). У сажетој дијагнози, надахнутој, не понашањем западне елите већ тамошњих „маса“ које су се „најеле буника“, Игнатов савремени колективни Запад дефинише као „поколење леминга“. (Подсетимо: у популарној употреби, термин означава скупину склону масовном и колективном, тајанственом и изненадном, вољном одласку у смрт!) Игнатов упозорава: Сви смо се нашли у свету у коме се већина људи на Западу понаша као да их је баш брига да ли ће сутра почети Трећи светски рат.

Стварно, ни „тровања“ Скрипаља, ни западна хистерија око „хемијског напада“ у Источној Гути, као ни удружени удар „лепим“ ракетирањем, нису узбудили западна друштва, нису их надахнули на некакав активни масовни одговор. Питајући се због чега у овим друштвима нема отпора („где су протести и митинзи, где је друштвени шок, где је алармантни хор експерата или макар мало посећене демонстрације и акције“!?), немилосрдни Игнатов објашњава: психологија просечног Американца чудовишно се изменила за последњих 15 година; и то првенствено под утицајем интернета и друштвених мрежа, које су га привикле да се неодговорно односи према стварности. Родитељи те исте интернет генерације се и те како сећају вежбе „атомски слева“…

Да ли су и колико су свесни и присебни народи у чије се име паметне ракете устремљују на веома удаљене, овим друштвима потпуно непознате и у сваком погледу стране дестинације? Такозвани „наратив“ увек постоји (иако се, симптоматично, све чешће заобилазе национални парламенти, што је уосталом било и поводом ракетирања Сирије), али коме је он важан и за кога се лабави пропагандни скечеви уопште програмирају?

Ни око оваквих недоумица, Игнатов не оклева: „Просечни Американац је толико чудовишно глуп, и изгледа да не може да појми колико дуг, крвав и непредвидив може постати рат када га водиш са јаким противником, чак и ако се тај сукоб не дешава на територији Америке, већ негде далеко. Кореја је давна прошлост, Вијетнам је успешно заборављен и препакован у ’херојску’ верзију, Ирак и Авганистан су скоро па бескрвни ратови, и изгледа као да нико не може да се супротстави Америци, која је great again and forever.“

Надовезујући на ове анатомске резове, домаћа блогосфера подсећа и да у Америци нису ратовали на свом тлу од Грађанског рата (1861–1864), те да средње и новије генерације које су доживеле распад СССР-а разумеју себе као једину суперсилу. У тој виртуелној стварности, ракете морају бити лепе и паметне – када циљају далеке светове.

У светлу ових чињеница о менталном статусу у који се, како изгледа, неумитно доспева устројством животних и осталих правила која важе на колективном Западу, можда и није тако лоше што је Емануел Макрон перспективу ЕУ интеграција Србије учинио још даљом него што је она већ и била. Хоћемо ли бити леминзи? Премда се понекад чини да бисмо могли да кренемо тим путем, та улога није писана за нас!     

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *