Почетна / Уводник / ПРИЈАТЕЉСТВА

ПРИЈАТЕЉСТВА

Пише Љиљана Богдановић, главни и одговорни уредник

У тренутку када се закључује овај број Печата, претња блиског Армагедона није отклоњена. Откада је прорадио Рачак у Думи (концепт инсценације 1999. успешно „оверен“ на Косову, сада прекопиран у поменутом сиријском граду) а за злочин оптужене снаге сиријског лидера Башара ел Асада и Русија која га подржава, свет је пред амбисом могућег нуклеарног рата.

Преозбиљни Александар Дугин сажео је ове прилике: Црвену линију смо већ прешли. Пута назад нема. Ако рата не буде, то ће бити крај НАТО-а и западњачке хегемоније. А ако рата буде, то би могао бити крај свих нас. Ако дозиваш Армагедон, доћи ће.

Зашто је у овој прилици „армагедон“ баш тако погодна реч? И предање и Вики дефиниције подсећају колико су се уз уобичајено значење овог појма сада поклопиле чињенице и митови, па није реч „само“ о ратној катастрофи већ, према Библији, о најављеном тренутку и судбинском месту коначне битке током смака света!

Да ли су амерички хришћански фундаменталисти душом затреперили пред могућношћу да се предања остваре у стварности коју кроје њихова држава и њени штићеници? Разуме се да јесу, као што нема сумње и да ће се та узбуђења и претње рефлектовати на цео свет, па и на комплексну српску ситуацију, те да је неће нимало поправити. За нас у овом часу је једнако актуелно и са каквим се посебним узбуђењима сусреће Србија у времену када се НАТО-у прориче мало вероватан, но могући крај? Уз нешто слободе у интерпретирању, рецимо да се, у спирали која се завртела, Србија на геополитичком плану суочава са својим пријатељима, тачније са противречним гестовима пријатељства земаља из цивилизацијског круга коме јавно и декларативно одавно стреми. Ова пријатељства (Србија се више носи с њима, него ли их ужива) јесу релације са државама и политичарима који су се у поменутој ратној претњи јасно сврстали на једну страну – ону која условно може бити виновник катаклизме! Не помињемо све чињенице тек реторички, управо је реч пријатељство (са све циничним призвуком) светска мода и тренд, а ми смо се, у јавном говору, у трендове потпуно укључили.

Најпре, и најактуелније, у тренутку када је овај број пред читаоцима, председник Србије се, према плану, сусреће са најмоћнијом женом Европе Ангелом Меркел. Она је, тумачи се, „нама склона“, повремено и под одређеним условима и наш пријатељ, али у овом актуелном сусрету биће речи о једној чињеници коју она тумачи на начин нимало за српску страну пријатељски. Србија треба да зна да су ставови Меркелове о КиМ потпуно супротни нашим, открио је Александар Вучић истину о нашој пријатељици уочи састанка с њом! Дакле ово је условно пријатељство и, као и нека друга са западне стране, одвија се по шниту орвеловских антиутопистичких правила – рат је мир, слобода је ропство, па је следствено и непријатељство његова супротност…У оваквом ексцентричном пријатељству Немица, логично, није усамљена. У престоном Бриселу, чији је она најмоћнији члан, Србија има још пријатеља који се одлично уклапају у Дучићеву дефиницију да су непријатељи прерушени пријатељи, а што се обавезно покаже када је реч о српском Јерусалиму. Још једном је ових дана Вучић био експлицитан. После изјаве Маје Коцијанчич да ће Заједница општина са српском већином (ЗСО) бити формирана на основу косовских закона, он је рекао да је недвосмислено јасно ко је Србији пријатељ, а кога не може да назове тим именом. „Не можемо“, али у називању ипак почесто грешимо, што председник не само добро зна већ и сам чини.

Пре него поменемо и друга за нас битна пријатељства, подсетимо на важне моменте у којима је показано да је пријатељство постало светски тренд, транспарентан и у дипломатским препуцавањима на високом нивоу. Ових дана о томе је било говора и у Њујорку, у Савету безбедности УН, што је, дакако и за Србију посредно, важно. Реагујући на речи Ники Хејли, америчке амбасадорке у СБ, да „САД и Русија никада неће бити пријатељи“, њен руски колега Василиј Небензја је узвратио да се Москва не намеће за „пријатеља САД“. „Ми вам се у крило не убацујемо. Желимо једино цивилизоване односе које ви високомерно одбијате, кршећи и елементарне норме пристојности. Уосталом, ви сте у заблуди да имате пријатеље. Међу вашим пријатељима су само они који вам не смеју рећи ’не’.“ Рус је тако језгровито разјаснио америчко поимање пријатељства, шаљући истовремено и сложенију поруку (Србима не мање него остатку света) да, за разлику од САД, његова земља – будући да практикује другачију вредносну скалу – нема противнике, али има пријатеље.

Како се у модерну реторику ових дана још уклопила геополитичка судбина Србије? Најпре се догодило „пријатељско“ упозорење Србији од Данијела Сервера како ће је Русија издати, јер је наводно „више него спремна“ да напусти интересе Србије и да „призна Косово у замену за признање Јужне Осетије и Абхазије, анексије Крима и поделе Молдавије од стране Запада“. Реаговао је хитро Душан Пророковић назвавши овог гласника западњачког пријатељства „агентом провокатором“ и уз детаљну аргументацију убедљиво навео критеријуме за разликовање квалитета америчког и руског пријатељства према Србима. „Русија има све аргументе да већ сада најави улагање вета на покушај учлањења такозване Републике Косово у УН. Чак и ако то од ње не затражи Србија.“

После ове лекције вратимо се Европи, односно ЕУ пријатељству које, када је о Србији реч, има поуздан и непроменљив квалитет очекивања „не смеју нам рећи ’не’“. У том смислу поучни знаковити сигнали из ЕУ за нас долазе посредно, преко европских коментара изборне победе Виктора Орбана. После тријумфа странке мађарског премијера предњачио је луксембуршки министар спољних послова Жан Аселборн наводећи да би Немачка, Француска и друге земље требало заједно да се супротставе, и „неутралишу“ „тумор“ вредности и застрашивања које заступа Орбан.

Разматрање природе мађарског „малигнитета“ у односу на „здраво ткиво“ европских вредности, а све у озрачју које тим појмовима даје бриселска бирократска елита, посебно би морало да заокупи пажњу наше државе. Јер – јасна свест о природи ЕУ (не)пријатељстава чијем је утицају веома изложена и заузимање бескомпромисних ставова одлучујуће је за будућност Србије.

Укратко, важан део „сумњивих“ вредност око којих се Виктор Орбан и Мађарска под његовим управљањем не погађају јесте: концепт суверенизма, односно уверење да „свака држава мора бити национална, суверена“, да је „неприхватљив концепт грађанских, анационалних држава“, те да се „сувереност мора узети и задржати примат“.

Набројане поставке су тумор за Аселборна, а маркери за озбиљност болести баждарени су на градирање интегритета и суверенитета, што мање то боље! Да ли би са могућим (чини се више епским него поузданим) приближавањем Србије чланству ЕУ тумор вредности, према виђењу евроаристократа, још дубље метастазирао? Или би се Србија жртвовала, и у име доброг здравља европских вредности, одрекла свог суверенитета и поштовања принципа које је чине државом? Пре тегобног суочавања са искушењима правих или погрешних избора, отрежњења од илузија или наставка робовања њима, умесније је да се сетимо како су нас у одрастању вазда и са добрим разлозима учили: пажљиво бирај пријатеље!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

error: Садржај је заштићен !!