Преко жанра до Косова

Хришћанство овог романа је апокрифно, прожето фолклорно-митолошким и гностичким елементима, а његови ратници нису светитељи већ војници отврднули од проливене крви. Насиље је неотуђиви део њиховог света, као и неки други, сасвим војнички пороци. Ипак, то их не чини мање правичнима или оданима

Намеравано петокњижје Дејана Стојиљковића о моравској Србији добило је свој други део, Олујни бедем. После првог дела Дуге ноћи и црне заставе (2012) публика је са нестрпљењем очекивала наставак саге о јунацима косовског мита. Нестрпљење је било сасвим оправдано јер нема много успешних прозаизација овог темељног наратива српске културе и ретко где су Косанчић Иван, Топлица Милан и Милош Обилић представљени као сасвим уобличене фигуре унутар једног романескног штива које се чита као најбоља жанровска проза.

ЗАРОБЉЕНА ЈАВНОСТ Управо је жанровска проза, односно популарна култура као шире поље, једини простор у којем је недостајала квалитетно формулисана прича потекла из језгра усмене књижевности. Од основе свеукупног саморазумевања српске културе у 19. веку, преко неуспешне метаморфозе у Видовданском култу интегралног југословенства, косовски мит је у време комунистичке владавине опстајавао поглавито у пределима високе културе, кроз песништво најпре Васка Попе, делом и Миодрага Павловића, Бранка Миљковића и Љубомира Симовића али без значајнијег утицаја на ширу јавност све до појаве чувеног филма Бој на Косову, у предвечерје распада федералне државе.

Лакоћа са којом се делови Симовићеве драме, која је послужила као основ за сценарио Шотриног филма, преузимају „у народу“ као аутентичне речи косовских јунака, односно тешкоћа са којим је леволиберална јавност прихватила први роман Дејана Стојиљковића Константиново раскршће (2009) показује из ког разлога је популарна култура, самим тим и жанровска књижевност, била деценијама (са изузетком романа Славомира Настасијевића, чији стил приповедања данас више нема шта да понуди) затворена за косовски мит. Наиме, требало је архивирати причу о Косову, представити је или као део затуцане, гусларске Србије или као сасвим безопасну инспирацију песника, која суштински не допире до шире јавности, заробљене у озрачју контролисаних медија. У том неосвојеном простору Дејан Стојиљковић је створио свој удео у српској књижевности.

[restrict]

ЦИТАТИ И АЛУЗИЈЕ О првом делу пенталогије, Дуге ноћи и црне заставе доста је написано, већином у похвалном тону. Као наставак, Олујни бедем не заостаје нимало за популарним претходником. Радња се директно наставља: ако се Дуге ноћи завршавају битком за Пирот, Олујни бедем почиње њеном последицом – припремом турског напада на Ниш, који у овом роману претходи бици на Плочнику. Међу историчарима не постоји консензус да ли је Ниш пао пре или после битке на Плочнику 1386. године, тако да је аутор одабрао решење које је наративно убедљивије: битка на Плочнику је обликована као освета за пораз код Ниша што нарочито ефектно делује унутар поетике епске књижевности, а на известан начин ствара и дубљу равнотежу унутар текста: Османлије јесу заузеле један стари град, али макар не некажњено.

Јунаци су такође исти: Топлица Милан и Косанчић Иван као непобедиви витезови Реда Змаја, који код Стојиљковића постаје мистификовани корелат историјског витешког реда, док као споредни јунак све више места заузима Милош Обилић, чији лик се и даље изграђује, очигледно у намери да свој зенит досегне у роману који ће тематизовати Косовску битку. Међутим, суштински је битна мотивација јунака и радње. Наиме, за разлику од класичних историјских романа, који рачунају на саморазумљивост историјских дешавања – Стојиљковић овде продубљује наднаравну мотивацију: Мурат је у освајање Ниша кренуо у потрази за моштима Светог Прокопија које имају мистичну моћ, а које из опсађеног града кришом износи витешка дружина предвођена Косанчићем и склања у оближње утврђење. Разочарани Мурат опсесивно наставља своју потрагу која кулминира поразом у бици на Плочнику, која је, како и аутор истиче у својеврсном поговору, стилизована по узору на битку у Теутобуршкој шуми, када су Германи герилском тактиком избрисали четири легије римске војске. Опис битке, што је за Стојиљковића већ карактеристично, дат је из неколико перспектива које припадају супротстављеним ликовима. Отуда је динамизам епског сукоба посебно наглашен привидном фрагментаризацијом: читалац све време посматра битку у њеним деловима, али не губи из вида ширу слику.

Могло би се рећи, што је у критици већ и примећено, да одступање од класичне мотивације историјског романа аутор дугује наслеђу епске фантастике, али то објашњење не би било сасвим задовољавајуће отуда што пуко пресликавање матрица једног жанра често рађа предвидљиве резултате. У Олујном бедему (више него у Дугим ноћима) мотивација јунака више потиче из уметничке, високе књижевности него из псеудомитолошког миљеа. Кроз текст се протежу цитати и алузије на поезију Миодрага Павловића, Васка Попе, Новице Тадића или патријарха Данила (својеврсног текстуалног оца косовског мита) чиме Стојиљковићев роман престаје да буде жанровско дело у које су уписани елементи косовског предања и постаје интегрални део дугог низа књижевних остварења која баштине заветни облик националног мита, у оном облику у којем он постоји од средњег века. Чак и уколико нам засмета директна цитатност и очигледност позивања на Попу (споменимо само да Милош Обилић директно цитира стихове Попине „Манасије“) у неуправном говору кнеза Лазара заветност је дискретније, тим и темељније, уписана: „Често се питао по чему ће њега памтити. (…) И какво ће друго име народ њему наденути, кад му се кости претворе у прах? (…) Све што је у животу, за ово пола века и још мало – урадио, засениће ово што ће учинити, или неће учинити, пред османлијском најездом.“ Моменат кнежевог одлучивања, као моменат свесног избора („сваки леш је свесна жртва“ певао је Ракић) укида митолошку мотивацију, док опортунистичка ионако не припада кнезу већ његовом антиподу: то није Мурат већ заповедник града Ниша, кефалија Ненада. У кефалијином лику приказан је принцип земаљског царства, у којем великаш није заточник идеала већ новца. Лакоћа са којом Ненада прво одбија помисао да ће Турци напасти Ниш, као и самоувереност да се са њима, ако нападну прво Крушевац, потом може преговарати, показује да онај прави негативни јунак у овом роману није противник, Мурат, већ одступник. Тиме се чува структурна подела унутар косовског мита, тим пре што овај одступник временом, по паду града, постаје и издајник који нуди своје услуге турском султану. Такође, овом интервенцијом постигнут је и до сада не тако чест склад између митске и историографске уверљивости: постоји издајица, али то није Вук Бранковић, не само зато што се не ради (још увек) о самој Косовској бици.

УЛТИМАТИВНИ ИСПИТ Читаоци који због наведених ствари буду очекивали и стилско наследовање текстовима косовског опредељења, витезове „без мане и страха“ и честите средњовековне госпе, овде их неће наћи. Хришћанство овог романа је апокрифно, прожето фолклорно-митолошким и гностичким елементима а његови ратници нису светитељи већ војници отврднули од проливене крви. Насиље је неотуђиви део њиховог света, као и неки други, сасвим војнички пороци. Ипак, то их не чини мање правичнима или оданима. Женски јунаци, иако уплетени у мелодраматичне заплете, нису лишени и сасвим отвореног еротског набоја јер је свет у којем постоје лишен невиности. Управо због те огрубелости света, а не због турске најезде, и кнез и његови заточници у извесном смислу су аутсајдери. Као ликови пореклом из високих жанрова литургијске, епске и уметничке књижевности, они у свету у којем владају похлепа и насиље делују као невољни странци чија борба је једини залог одржања каквог-таквог поретка. Наравно, ко у овој констелацији препознаје наслеђе двадесетовековног жанровског филма и стрипа, није погрешио. Аутору је то и била намера јер се на другачији начин више и не може стварати историјски уколико желите да будете схваћени.

Једино десакрализовани, али и даље верни јунаци данас могу бити наши књижевни саговорници. Ово досегнуће, спознато, не и примењено у српском популарном историјском роману, најважнији је вид комуникације коју историјска прича може понудити, што је Стојиљковић врло добро разумео. У том ходу, Олујни бедем је корак ближе нечему што се чека поодавно: упечатљивом роману о Косовском боју. А тај роман биће онај ултимативни испит за аутора – уосталом, није ли и то у складу са заветом?             

[/restrict]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *