Почетна / Култура / Преко жанра до Косова

Преко жанра до Косова

Хришћанство овог романа је апокрифно, прожето фолклорно-митолошким и гностичким елементима, а његови ратници нису светитељи већ војници отврднули од проливене крви. Насиље је неотуђиви део њиховог света, као и неки други, сасвим војнички пороци. Ипак, то их не чини мање правичнима или оданима

Намеравано петокњижје Дејана Стојиљковића о моравској Србији добило је свој други део, Олујни бедем. После првог дела Дуге ноћи и црне заставе (2012) публика је са нестрпљењем очекивала наставак саге о јунацима косовског мита. Нестрпљење је било сасвим оправдано јер нема много успешних прозаизација овог темељног наратива српске културе и ретко где су Косанчић Иван, Топлица Милан и Милош Обилић представљени као сасвим уобличене фигуре унутар једног романескног штива које се чита као најбоља жанровска проза.

ЗАРОБЉЕНА ЈАВНОСТ Управо је жанровска проза, односно популарна култура као шире поље, једини простор у којем је недостајала квалитетно формулисана прича потекла из језгра усмене књижевности. Од основе свеукупног саморазумевања српске културе у 19. веку, преко неуспешне метаморфозе у Видовданском култу интегралног југословенства, косовски мит је у време комунистичке владавине опстајавао поглавито у пределима високе културе, кроз песништво најпре Васка Попе, делом и Миодрага Павловића, Бранка Миљковића и Љубомира Симовића али без значајнијег утицаја на ширу јавност све до појаве чувеног филма Бој на Косову, у предвечерје распада федералне државе.

Лакоћа са којом се делови Симовићеве драме, која је послужила као основ за сценарио Шотриног филма, преузимају „у народу“ као аутентичне речи косовских јунака, односно тешкоћа са којим је леволиберална јавност прихватила први роман Дејана Стојиљковића Константиново раскршће (2009) показује из ког разлога је популарна култура, самим тим и жанровска књижевност, била деценијама (са изузетком романа Славомира Настасијевића, чији стил приповедања данас више нема шта да понуди) затворена за косовски мит. Наиме, требало је архивирати причу о Косову, представити је или као део затуцане, гусларске Србије или као сасвим безопасну инспирацију песника, која суштински не допире до шире јавности, заробљене у озрачју контролисаних медија. У том неосвојеном простору Дејан Стојиљковић је створио свој удео у српској књижевности.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *