Почетна / Култура / ПОЕТИЗОВАНА ЛИНИЈА

ПОЕТИЗОВАНА ЛИНИЈА

Београдска Галерија „Луцида“

Ретроспектива цртежа Јована Пантића из периода седамдесетих и осамдесетих година, свакако најбољег периода српске уметности, најразноврснијег и најбогатијег, тзв. високог модернизма, када је фигуративна уметност код нас и у свету била на врху

У београдској Галерији „Луцида“ до 2. маја може се видети ретроспектива цртежа сликара Јована Пантића из периода седамдесетих и осамдесетих година. Реч је о најбољем периоду српске уметности, најразноврснијем и најбогатијем, тзв. високом модернизму, када је фигуративна уметност код нас и у свету била на врхунцу. На изложби треба честитати власнику Галерије „Луцида“ Златомиру Радивојевићу, који се после две године рада осмелио делимично да промени излагачки програм и уз наглашене авангардне експерименте приреди и понеку другачију поставку. Ретко је у Београду видети добру изложбу фигуралног цртежа и то још из периода прошлог века, а више цртачких опуса попут Синише Вуковића, Милослава Лазаревића и Миће Стоиљковића чека да буде откривено или први пут буде представљено.

Драгош Калајић је први код нас размишљао о обнови слике, мада постоје мишљења да она никада није била угрожена и да нема кризе у уметности, већ само промена. Чињеница је, међутим, да су на српској ликовној сцени све мање присутни цртачи, скоро да су изумрли. Београд је некада био империјални центар европског и светског цртежа, у њему су стварали неки од најбољих цртача. Тај замах је остварен посредством уметничке групе, или боље рећи покрета Медиала. Она је прва раскинула са миленијским медитеранским наслеђем српске уметности које се протеже од антике преко православног средњег века до модернизма. Неговале су се фреска и икона а на основу њих и поједини доприноси модернизма, али не и аналитички, северњачки цртеж, који је Медиала усамљено открила. Из њеног шињела изашли су бројни цртачи средње и млађе генерације, посебно у периоду високог модернизма, од педесетих до почетка осамдесетих година прошлог века, али и касније. Тај велики полет замире са трансавангардом и „новом сликом“ у осамдесетим, када се неговала антиуметност бесмислено ружног сликарства, апсурдни, нихилистички и самопоништавајући вид фигурације као нови, постмодерни израз иконоборства.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *