ПЕЧАТ НЕДЕЉЕ / Пола милијарде медијске офанзиве

Зашто би све нас требало да забрине покушај Дејвида Петреуса да купи „Пинк“?

У данима у којима смо обележавали још једну невеселу (деветнаесту) годишњицу погибије 16 радника РТС-а од НАТО бомби, српску јавност продрмала је вест о (неуспелом) покушају куповине читаве компаније „Пинк“. Не само да ова два случаја нису међусобно неповезана као што вероватно делује на први поглед него би, напротив, иза оба могла да стоји иста врста тенденције, а поврх тога и непосредни извођачи радова. Само су средства сада другачија него што су била током НАТО агресије 1999. године.

ОВЛАДАВАЊЕ НАРАТИВОМ НАТО бомбардовање зграде РТС-а у Абердаревој улици у Београду, у ноћи 23. априла 1999. године, јесте представљало (крваву и злочиначку) освету РТС-овом супротстављању пропаганди Запада, али је истовремено било и покушај да се такав РТС ућутка. Не би ли остао да постоји само један медијски наратив о ономе што нам се догађа.

Све што је на медијској сцени Србије уследило после петооктобарских промена – да не улазимо сада у детаље – представљало је наставак ове тенденције учвршћивања (про)западне јавне истине науштрб српске, тенденције која ће своју кулминацију доживети после 2008. године и успостављања потпуне доминације оног безалтернативно проевропског наратива који је пропагирала власт Бориса Тадића, из кога је – буквално – само „Печат“ штрчао.

(НЕ)ПРИСТОЈНА ПОНУДА Ово нас пак подсећање, као неопходан контекст за разумевање (медијског) фронта о коме говоримо и битака које се на њему воде за утицај на јавност иако јавност тога често није свесна, и доводи до овонедељне, изузетно важне епизоде с „Пинком“. Важне пре свега због медијског утицаја који „Пинк“ има у Србији, упареног с чињеницом да тај утицај није под непосредном контролом власника јединог – ако би се, наиме, Запад о томе питао – дозвољеног наратива.

Власник и директор „Пинка“ Жељко Митровић добио је, јавили су медији почетком ове недеље, од „једног познатог иностраног фонда са седиштем у Лондону“ понуду да читаву своју компанију прода за вртоглаву суму од око пола милијарде евра (480 милиона евра, прецизираће „Новости“), али је ту понуду одбио. Како је Митровићева компанија саопштила у уторак, биће продати само „Пинк БХ“ (у Босни и Херцеговини) и „Пинк М“ (Црна Гора), које „чине свега пет одсто у структури прихода ’Пинк медија групе’“.

ПЕТРЕУСОВЕ НАМЕРЕ „Пинк“ и његов власник нису јавности открили који је то инвестициони фонд (или их је било два, како тврде „Данас“ и „Информер“ позивајући се на своје изворе) упутио онолику понуду за куповину, а у јавности се барата само с једним именом – ККР који је у надлежности бившег директора ЦИА Дејвида Петреуса. „Данас“, штавише, тврди да је управо „америчка ККР група купила од Жељка Митровића Пинк Босне и Херцеговине и Пинк Монтенегро“, што ККР није демантовао.

ККР, као што је општепознато, у Србији већ поседује телевизију Н1, највећег кабловског оператера СББ, „Гранд продукцију“, „Спорт клуб“, сувласник је „Блицовог“ интернет портала… Колико би ова медијска империја, такорећи хоботница, била увећана куповином „Пинка“, сувишно је и напомињати.

Нема сумње да би куповина „Пинка“ представљала потенцијално изузетно профитабилан посао за ККР. Ипак, опсежно и изванредно истраживање Петреусове империје које је спровела француска „Опсерваторија новинарства“ – објавили смо га у „Печату“ у бројевима 511 и 512 – упућује на закључак да профит заправо није основни мотив, него је то „успостављање новог облика моћи: војно-безбедносно-финансијско-медијске“. У најкраћем, и сасвим прецизно, „купујући медије, Петреус је куповао утицај“.

У идеалном свету, медији би заиста били слободни и независни од било чијег утицаја и радили би искључиво у интересу јавности. Али не живимо у идеалном свету, што ће рећи да сви они захтеви (који стижу искључиво са Запада) да држава изађе из власништва у медијима не значе да се Запад залаже за укидање сваког утицаја на те медије, већ за повлачење једног утицаја зарад успостављања другог, то јест сопственог. Исто се, иако је реч о приватној компанији Жељка Митровића, односи и на „Пинк“. И отуда заиста треба да будемо забринути због овог Петреусовог покушаја, јер он значи да ће америчка медијска офанзива на Србију постајати све жешћа.