Печат недеље / Самит ЕУ раздора

Такозвано Косово успешно је поделило Европску унију. Зашто би га Србија у томе ометала?

Oно што је требало, и што је било замишљено да буде, демонстрација европског јединства и јединствене европске подршке земљама Западног Балкана, полако али сигурно претвара се у још једну манифестацију неспособности чланица Европске уније да формулишу заједничку политику о, безмало, било којем шкакљивом питању на које наиђу.

НЕЈЕДИНСТВО УНИЈЕ Што читаву ту унију још дубље баца у проблем у коме се већ налази, очигледно неспособна да га превазиђе из тог простог а суштинског разлога да различите чланице уније имају и различите интересе које, све док су још колико-толико суверене, не могу да занемаре зарад некаквог имагинарног европског јединства. Које се у пракси ионако своди на (не)способност јачих чланица уније да своје ставове – и интересе – наметну свима осталима.
О брегзиту да и не говоримо, Европска унија показала је упадљиво нејединство и када је реч о мигрантској кризи током које су све заклетве у европску солидарност и поштовање правила неславно пале у воду. Нема жељеног јединства ни када је реч о односу према гасоводу „Северни ток 2“, па ни у „случају Скрипаљ“ у коме ни све чланице Европске уније ни све чланице НАТО-а нису демонстрирале солидарност у сукобљавању с Русијом какву је од њих тражила Велика Британија.

СОЛУН И ЕВРОПСКА ПЕРСПЕКТИВА А сада је, са звездицом или без ње, свеједно, на ред дошло „Косово“ као нова тачка раздора пред Самит Европске уније и Западног Балкана који у Софији треба да се одржи 17. маја.
Тај самит, треба то посебно нагласити, из угла бриселских еврократа има нарочити значај. Не само зато што се овакви самити не догађају сваке, нити барем сваке друге године, него зато што је претходни одржан још пре 15 година. То је онај чувени самит у Солуну на коме је западнобалканским државицама обећана фамозна европска перспектива, која се у међувремену показала као пуки, необавезујући пропагандни слоган, али га се и даље сви држе као да је реч о правом обећању. Зашто? Зато што је управо на тој европској перспективи и заснована привлачна моћ Европске уније за ове наше просторе, то јест из тог привидног обећања да ћемо једног лепог дана бити примљени у ЕУ сви смо на овим просторима и извукли закључак да треба послушно да поступимо по сваком налогу који нам стигне из Брисела. Без тог обећања европске перспективе – која, понављамо, не значи ништа конкретно, а поготово не намеће обавезу Европској унији да нас икада прими у своје редове – бриселска моћ убеђивања је неупоредиво мања.

САМИТ У СОФИЈИ Тако да је потпуно јасно да су улози пред самит у Софији далеко већи него што се то, можда, на први поглед чини, будући да је у Софији требало да буде потврђена и реанимирана она европска перспектива Западног Балкана, што ће рећи, да нам буде понуђена нова примамљива шаргарепа за којом ћемо ваљда и у наредних 15 година жељно трчати, испуњавајући успут, као и до сада, све захтеве који нам стижу из Брисела.
Уместо поновљеног пропагандног успеха какав јесте био забележен у Солуну 2003, из кога ће онда проистећи и конкретне (гео)политичке последице, самиту у Софији прети тотални фијаско.
Како, наиме, јављају и наши, али и амерички медији попут Радија Слободна Европа, три чланице Европске уније – Шпанија, а за њом и Румунија и Кипар – одбијају да се 17. маја појаве у бугарској престоници зато што не желе да седе за истим столом са представником Косова, не желе да та државолика творевина буде третирана као остале државе, да се сликају с представницима приштинских власти и, што је и најважније, да Косову обећају европску перспективу каква се обећава осталим западним Балканцима…
У покушају да ситуацију спаси у мери у којој је то уопште могуће, Бугарска сад најављује да Косово ипак неће бити представљено као све остале државе. Видећемо да ли ће то умилостивити Шпанију, Румунију и Кипар.
Као што ћемо видети и како ће, са овим ветром у леђима, Србија одлучити да буде представљена у Софији, а не треба ни наглашавати колико нам се ова прилика згодно намешта да уверљиво демонстрирамо сопствени став према лажној косовској независности. Што ће, поред осталог, имати ефекта и на све остале широм света који се у овом погледу још колебају.
Још важније од тога, међутим, без обзира на то што приштински премијер Рамуш Харадинај најављује да ће отпутовати у Софију и што у томе, како је овог уторка обелоданио амерички амбасадор у Београду Кајл Скот, Харадинај има подршку Вашингтона, јесте да су неотклоњиве последице већ настале. Ако су, наиме, власти у Приштини у стању да извуку икакав закључак, не могу а да не закључе да од њихове европске перспективе, уз овакво расположење три (до пет) чланица Европске уније, нема ништа. А то даље значи и да ће убудуће осећати још мање обавеза да слушају Брисел, односно да ће Брисел имати још и мање утицаја на Приштину него што га има сада. Како ће се пак то одразити на будућност бриселског дијалога Београда и Приштине, и како је оваквим развојем догађаја и додатно поткопана моћ Брисела да гарантује било шта од онога чему је гарант, потпуно је јасно. И у складу са том перспективом, а не оном европском, Србија надаље мора да поступа…