Опасно отуђење од Русије

Аларм у Берлину због политике западњака према Москви: Немачки председник Франк Валтер Штајнмајер упозорава да се не смеју Русија, читава земља и њени људи (олако и неодговорно) проглашавати за непријатеља, уз опаску да су, у контексту последњих ракетних напада на Сирију, шансе за побољшање, и смиривање, ситуације у овој земљи без синхронизованог ангажмана Русије и САД – равне нули

Прошлонедељна (субота у зору) хируршки прецизна (по Доналду Трампу) операција томахавцима (а заправо агресивни ракетни напад на, ипак, и упркос свему, суверену Сирију) имала је далеко веће политичке ефекте и последице од (готово занемарљивог) војног учинка и утицаја на исход седмогодишњег (разарајућег) рата чије се окончање, напокон, назире.

 

РАТНИ ТРИЈУМВИРАТ Такав исход ове операције, с доминантном политичком (и пропагандном) димензијом, био је, очигледно, упрограмиран у командним центрима ратног тријумвирата који су, овога пута, чиниле Сједињене Америчке Државе, Велика Британија и Француска. Тешко је, наиме, поверовати у спекулације, с којима се, такође, барата, да је ракетни блицкриг имао геостратешке амбиције, с намером да се Путину „одузме (сиријска) иницијатива“ и уздрма, на самом крају рата, Асадово („опасно“) савезништво са Москвом и Техераном.  

Пре би се могло рећи да су (на различите начине) лидерима „ратног тријумвирата“ били насушно потребни окрепљујући аплаузи у сопственој кући, лако стеченим поенима, без великог улога и ризика.

 

ТРАМПОВ РЕЦЕПТ А ништа се успешније, поготову с оне стране Атлантика, јавности не продаје од јеке ратних труба и агресивног показивања мишица: свим америчким председницима су, остављајући по страни трауму (и бламажу) Вијетнамског рата, политичке акције (популарност) у часовима драматичног пада, управо, и по правилу, нагло скакале захваљујући ратним авантурама. И Клинтону, и Бушу првом и Бушу другом, и (мање одлучном) Обами. Опробан рецепт.

Кренимо од Доналда Трампа. Притиснут „руском мором“, он је коначно, и макар за тренутак, могао да одахне. И да се, импулсиван по природи, препусти еуфоричном тријумфализму, немоћан да се ослободи омче коју му несустало (не само политички) затежу око врата (и даље веома утицајни) представници такозване „дубоке државе“, који су се иначе грозничаво упињали да осујете његов поход на председнички трон.

Најновији, не и последњи, у том бескрајно дугом низу оних који председника држе уза зид (у чему ће му, очигледно, проћи читав мандат) јесте ражаловани шеф ФБИ-а Џејмс Коми (чија би књига, која ускоро излази, кажу, могла да „опасно уздрма Белу кућу“): бивши први савезни полицајац констатује да Трамп, као „шеф мафијашког стила“, није „морално подобан“ за председника.

[restrict]

ЧИЗМЕ МАРГАРЕТ ТАЧЕР Британска премијерка Тереза Меј, која би да ускочи у (превелике) чизме, и кад навлачи ратничку униформу „челичне леди“ Маргарет Тачер, суочена с грдним проблемима који иду уз брегзит, није профитирала, колико је очекивала, с фамозном афером Скрипаљ. Биле су, очигледно, потребне јаче дозе за смиривање духова у сопственој кући. Остаје нејасно ко је кога више наелектрисао и мотивисао за „сиријску операцију“, она Трампа или амерички председник њу.

Неки британски медији („Обзервер“, на пример) приметили су да је британска премијерка, повлачећи ороз, више „циљала“ на љуте политичке ривале и противнике, лабуристе, него на – Асада. Уосталом, и сама је објаснила да ратни подухват „тријумвирата“ није био уперен против сиријског председника. Упућена му је, међутим, оштра и недвосмислена опомена с чим би тек могао да се суочи ако, опет, пређе „црвену линију“, и посегне за бојним отровима: са те „платформе“ полетело је, наиме, у суботњу зору, здружено, преко сто „паметних и убиствених“ (опет Трамп) ракета на одабране сиријске мете.

 

МАКРОНОВО ВАТРЕНО КРШТЕЊЕ Ватрено крштење француског председника Емануела Макрона највише је заинтригирало немачку медијску и политичку јавност, која је начисто с тим да никад не може бити начисто са (непредвидљивим) Трампом. И Макронова сиријска ратна авантура је, по свему судећи, бар једним (или добрим) делом мотивисана личним политичким разлозима. После тријумфалног уласка у Јелисејску палату, великој нади француске и европске политике популарност је, неочекивано брзо, почела да пада. Његове радикалне реформе, пре свега тржишта рада, ужариле су париске улице које су, иначе, „одувале“ његовог претходника (и некадашњег шефа) Франсоа Оланда.

Макрон је, наиме, био Оландов саветник у време када се, такође, припремала (опет проблематични „шлагворт“: отрови!) ракетна казнена експедиција против Асада. За њега је то, примећује „Шпигл“, био „кључни (политички) доживљај“. Франсоа Оланд изражава дубоко жаљење, у тек објављеним сећањима – „Поуке (лекције) власти“ – што до те интервенције није дошло, уверен да би она променила ток рата. Било је, пише бивши француски председник, с Вашингтоном утаначено да напад крене 1. септембра (субота) 2013. У рану зору, субота, позвао га је Барак Обама и саопштио да обуставља операцију, како би се консултовао с Конгресом. За Оланда је „заокрет“ америчког председника био раван (готово) издаји. То је, констатује, имало „поразан ефекат“. Русија је искористила ситуацију и (пресудно) се умешала.

Не зна се, бар у јавности, да ли је, и колико, саветник Макрон саветовао шефа, тадашњег председника Француске, да „опамети“ Асада и какво је, и колико, било заиста његово учешће у ракетној операцији која је, у последњи час, отказана. Једно је, међутим, сигурно: оно што Оланд тада није учинио, учинио је његов наследник. Уз објашњење да је пређена „црвена линија“ и није, ето, могло бити узмицања. Морало се деловати. И одлучно дејствовати, како се не би поновио „нови Минхен“: да су Французи и Енглези, уместо дипломатије (и попуштања) војним средствима 1938, кад је потписан фамозни Минхенски споразум (премијери Француске и Велике Британије Едуар Даладје и Невил Чемберлен, уз немачког фирера), бранили, и одбранили, суверенитет Чехословачке, Хитлер би био заустављен.

Француски председник је, кажу, по сваку цену желео да тријумвират прошири у квартет. Неки немачки медији пишу да је у телефонском разговору наговарао Ангелу Меркел да и Немачка стане под ратни барјак. Пословично уздржана, канцеларка се упадљиво уздржала: срећно, али без мене. Због тога ће, у сопственој земљи, бити гласно хваљена и оштро нападана. (Учинио је то, посебно жустро и жучно, некадашњи министар одбране у њеном кабинету Теодор цу Гутенберг.) Ослушкивала је, очигледно, „пулс“ јавности: већина њених земљака, према истраживањима јавног мњења, била је изричито против макар тако „примерене и успешне“ (канцеларкина оцена) ратне операције и авантуре. 

ТЕШКИ, НЕУГОДНИ МЕСЈЕ У немачким медијима се могло прочитати оно што се у званичним политичким изјавама није могло јасно назрети: да у односима између Берлина и Париза, кад је реч (и) о политици према Сирији, није владала, и не влада, неупитна хармонија. Сирија је била и једна од важних тема у канцеларкином разговору с француским председником у Берлину, дан пре (четвртак) изласка овог броја „Печата“ из штампе.

У „Шпигловом“ коментару, под насловом „Тешки (неугодни) месје Макрон“, констатује се да су сиријски планови, и ангажман, француског председника довели немачку спољну политику, у часу када је исход рата практично већ одлучен, у замршену и компликовану ситуацију. Режим председника Башара ел Асада преживео је захваљујући снажној војној и логистичкој помоћи Русије. У тим околностима ракетни напад, најављен твитом, делује смушено и беспомоћно.

Берлин се, међутим, већ навикао на каламбуре и Трампову цикцак политику (непосредно пре ракетног напада најавио је, на сва звона, окончање америчког војног ангажмана у Сирији). Нов је, међутим, Макронов (неочекивано) оштар тон, који представља изазов и искушење за немачку спољну политику, канцеларку Ангелу Меркел и новог, социјалдемократског шефа дипломатије Хајка Маса. Уместо да делује смирујуће, „јаки човек у Паризу“, констатује „Шпигл“, долива уље на ватру и додатно заоштрава ситуацију.

 

ПОРУКЕ ИЗ БЕРЛИНА Меркелова је, каже се у овом коментару, с уобичајеном задршком, али напокон јасно поручила да Немачка неће учествовати у војној акцији. Била је то порука упућена (и) Трампу, али превасходно њеном најважнијем европском партнеру, Макрону: Берлин вам неће стајати на путу, али ништа више од тога.

И „Шпигл“ овим текстом сиријски ангажман француског председника ставља у контекст све озбиљнијих Макронових унутрашњих политичких проблема. Слављен и у Берлину, нашао се наједном под снажним притиском, суочен са све масовнијим штрајковима и кључањима на универзитету. Онако како су деловале његове реформе, „незрело и непромишљено“, тако делује и његова „сиријска политика“. Због тога се сусрет француског председника и немачке канцеларке у Берлину (који смо већ споменули) наметнуо као ургентан. Држање француског председника, по „Шпиглу“, представља, наједном, суштински проблем у односима између две земље: изузетно важна осовина Берлин–Париз налази се на „тешком терену“ с убацивањем „војне компоненте“.

ЧУВАЊЕ ХЛАДНЕ ГЛАВЕ „Шпигл“ закључује: претећа ескалација поводом Сирије показује колико је важно самосвесно и рационално немачко држање. У временима када се у Вашингтону налази непредвидљиви председник, а у Паризу (пре)амбициозни шеф државе који игра на карту француске војне моћи, влада у Берлину морала би да сачува „хладну главу“. У другом „Шпигловом“ коментару, у којем се хвали званична немачка уздржаност као дубоко промишљена, подсећа се и на историјске аргументе: немачки грађани реагују после Другог светског рата веома критично на свако ратно понашање. Најважнији аргумент је, међутим, следећи: тако промишљено уздржана Немачка мора да буде у стању да посредује између Русије и Сједињених Америчких Држава ако дође до драматичног заоштравања ситуације.

На хитну потребу хлађења кључале атмосфере у међународним односима, и хлађења усијаних глава, упозорено је и са највишег немачког положаја. Шеф државе Валтер Франк Штајнамјер, веома искусни политичар и дипломата (седам година налазио се на челу Министарства спољних послова), управо је, у драматичном тону, упозорио на (потенцијално фаталне) последице „галопирајућег (и опасног) отуђења према Русији“. Не смеју се, независно од Путина, Русија, читава земља и њени људи, означити као непријатељи, рекао је. Превазилажење тог опасног отуђења и удаљавања, с нагомиланим неповерењем на обе стране, изазов је и задатак одговорне политике.

Поводом, и после, ракетног напада САД, Велике Британије и Француске на Сирију, Штајнмајер апелује на Вашингтон и Москву да заједно покрену сиријску мировну иницијативу. Ништа се не може, кад је реч о Сирији, без њених суседа, али „ништа (озбиљно) не почиње без САД и Русије“: ако две земље не раде синхронизовано, шансе за побољшање (и смиривање) ситуације у Сирији равне су нули.      

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *