Почетна / Свет / Опасно отуђење од Русије

Опасно отуђење од Русије

Аларм у Берлину због политике западњака према Москви: Немачки председник Франк Валтер Штајнмајер упозорава да се не смеју Русија, читава земља и њени људи (олако и неодговорно) проглашавати за непријатеља, уз опаску да су, у контексту последњих ракетних напада на Сирију, шансе за побољшање, и смиривање, ситуације у овој земљи без синхронизованог ангажмана Русије и САД – равне нули

Прошлонедељна (субота у зору) хируршки прецизна (по Доналду Трампу) операција томахавцима (а заправо агресивни ракетни напад на, ипак, и упркос свему, суверену Сирију) имала је далеко веће политичке ефекте и последице од (готово занемарљивог) војног учинка и утицаја на исход седмогодишњег (разарајућег) рата чије се окончање, напокон, назире.

 

РАТНИ ТРИЈУМВИРАТ Такав исход ове операције, с доминантном политичком (и пропагандном) димензијом, био је, очигледно, упрограмиран у командним центрима ратног тријумвирата који су, овога пута, чиниле Сједињене Америчке Државе, Велика Британија и Француска. Тешко је, наиме, поверовати у спекулације, с којима се, такође, барата, да је ракетни блицкриг имао геостратешке амбиције, с намером да се Путину „одузме (сиријска) иницијатива“ и уздрма, на самом крају рата, Асадово („опасно“) савезништво са Москвом и Техераном.  

Пре би се могло рећи да су (на различите начине) лидерима „ратног тријумвирата“ били насушно потребни окрепљујући аплаузи у сопственој кући, лако стеченим поенима, без великог улога и ризика.

 

ТРАМПОВ РЕЦЕПТ А ништа се успешније, поготову с оне стране Атлантика, јавности не продаје од јеке ратних труба и агресивног показивања мишица: свим америчким председницима су, остављајући по страни трауму (и бламажу) Вијетнамског рата, политичке акције (популарност) у часовима драматичног пада, управо, и по правилу, нагло скакале захваљујући ратним авантурама. И Клинтону, и Бушу првом и Бушу другом, и (мање одлучном) Обами. Опробан рецепт.

Кренимо од Доналда Трампа. Притиснут „руском мором“, он је коначно, и макар за тренутак, могао да одахне. И да се, импулсиван по природи, препусти еуфоричном тријумфализму, немоћан да се ослободи омче коју му несустало (не само политички) затежу око врата (и даље веома утицајни) представници такозване „дубоке државе“, који су се иначе грозничаво упињали да осујете његов поход на председнички трон.

Најновији, не и последњи, у том бескрајно дугом низу оних који председника држе уза зид (у чему ће му, очигледно, проћи читав мандат) јесте ражаловани шеф ФБИ-а Џејмс Коми (чија би књига, која ускоро излази, кажу, могла да „опасно уздрма Белу кућу“): бивши први савезни полицајац констатује да Трамп, као „шеф мафијашког стила“, није „морално подобан“ за председника.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *