ОДБРОЈАВАЊЕ

НА ИВИЦИ АРМАГЕДОНА

Никада у својој историји човечанство није било ближе потпуном уништењу него што је сада. Ни тринаест паклених дана из октобра 1962, када је Кубанска криза била на врхунцу, не може се поредити са ситуацијом у којој се данас налазимо због Сирије – тада су на обе стране ипак били разумни људи, што сада, изгледа, није случај

Русија обећава да ће оборити сваку ракету испаљену на Сирију. Спремите се, Руси, јер оне стижу, лепе и нове и „паметне“ – упозорио је у среду ујутро „велики ракеташ“, амерички председник Доналд Трамп у нечему што би могло постати прва објава рата преко „Твитера“. Човек који нас је већ довео до ивице нуклеарног сукоба необуздано претећи севернокорејском лидеру Ким Џонг Уну (којег је поспрдно назвао „малим ракеташем“) изненађујуће разумно је додао да односи САД и Русије „никада нису били гори, укључујући и Хладни рат“.

Рубикон је изгледа пређен када Савет безбедности УН није 10. априла на ванредној седници успео да се усагласи око резолуције о Сирији. Прво је Русија уложила вето на амерички нацрт резолуције јер је тај документ, како је оценио руски представник Василиј Небензја, и осмишљен да његова садржина буде неприхватљива и да не успе, не би ли се оправдала нелегална акција против Сирије. Уследиле су две безуспешне руске резолуције од којих је друга представљала озбиљан покушај да се постигне компромис и избегне било каква војна акција, јер је била заснована на ранијем предлогу Шведске и предвиђа озбиљну истрагу међународне Организације за забрану хемијског оружја. Америчка представница Ники Хејли одбацила је овакву могућност оптуживши Москву да крши принцип непристрасности и да жели да сама бира истражитеље и утиче на истрагу другим средствима. Она се усудила да ово изговори пред Саветом безбедности иако је пре само неколико дана установљено да су САД још пред инвазију на Ирак на ово тело вршиле притисак који се може поредити једино са мафијашким начином „пословања“. О овоме је сведочио први генерални директор Организације, Бразилац Хозе Бустани, којем је новоизабрани Трампов саветник за националну безбедност Џон Болтон 2002. године ултимативно тражио да поднесе оставку све уз отворену претњу да ће, ако одбије, „уследити одмазда“, да се „припреми за последице“, те да „они (САД) знају где су му деца“. Проблем који су САД и Болтон имали са Бустанијем састојао се у томе што је, у предвечерје америчке инвазије под изговором да Ирак поседује оружје за масовно уништење, тврдио да је оно „скроз уништено“ и да „ништа није преостало“.

ДА ЛИ ИМАМО ПОСЛА С ОПАСНИМ ПСИХОПАТОМ? Као што 2003. ни на који начин није било доказано да Садам Хусеин поседује било какво хемијско или друго недозвољено оружје, тако и данас није јасно ни да ли се хемијски напад у Гути уопште догодио, а камоли да ли иза њега стоји власт Башара Асада. Напротив, све указује да он није имао ни средства, а још мање мотива да у моменту када му је потпуна победа над терористима надохват руке повуче потез који би га одвукао у суноврат.

После ове седнице англоамерички напад на Сирију (уз врло активно лобирање Израела) делује неизбежно и овде ситуација излази из оквира здравог разума. С обзиром на то да је Русија, још пре него што су ствари догурале овако далеко, недвосмислено упозорила да ће у случају напада на своје снаге у Сирији (а тамо их има буквално свуда где су и званичне сиријске снаге) одговорити не само обарањем испаљених ракета него и уништењем платформе са које су ракете лансиране, јасно је да је немогуће напасти Сирију, а не напасти истовремено и Русију. Тада је Запад још могао да заузме уравнотеженији приступ и одмазди прибегне тек када се ван сваке разумне сумње утврди да Асад заиста јесте попут безумне звери, да се без иједног логичног разлога брутално обрачунава са сопственим народом. У овом случају образ је могао бити сачуван свима, а сада више не. Једна од страна мора бити поражена, што може водити и поразу свих.

Запад сада може извршити крајње ограничени напад попут оног прошлогодишњег на базу Шајрат. Овим би амерички јастребови могли да на симболичан начин покажу снагу и шепуре се пред својом јавношћу, али данас, за разлику од пре годину дана, чак и овакав стратешки и тактички занемарљив напад може имати ужасне консеквенце. Тада су Руси могли да зажмуре на једно око, а данас би им то било много теже да изведу, а да се не обрукају. На столу је и могућност напада пуног обима, као што је била агресија на нашу земљу1999. године, али се руска реакција овај пут никако не би ограничила само на враћање премијера са пола пута ка Вашингтону, као што је Јевгениј Примаков тада урадио. Москва би у овом случају морала да узврати адекватним средствима, јер би неминовно били угрожени или убијени и њени грађани. А то значи рат чија би се спирала тешко зауставила. Суштински, за коју год опцију да се Запад одлучи, губи контролу над даљим током догађаја и Москви препушта одлуку о томе како ће се ствари даље развијати. Повлачење потеза којим себе лишавате било какве могућности да утичете на ток догађаја није карактеристика стратега него коцкара, и уколико Американци себи то дозволе, постаће свима јасно да се ради о психички неуравнотеженом и суицидном болеснику, а не гаранту слободе, демократије и сличног.

КОЈЕ СУ РУСКЕ ОПЦИЈЕ? За разлику од САД и остатка Запада, Русија је, засад, сатерана уза зид и нема других опција него да се брани уколико буде нападнута. Ипак, она и даље позива на разум и уздржаност. Док је Трамп преко „Твитера“ практично објављивао рат и показивао да се велико дугме за лансирање „паметних ракета“ налази у рукама лудих или глупих људи, Путин је изражавао наду да ће победити разум. „Стање у којем се свет налази не изазива ништа осим забринутости. Ситуација у свету постаје све хаотичнија“, рекао је он и додао да се „упркос томе, ипак нада да ће здрав разум превладати.“ Русија никако не жели да буде увучена у озбиљан сукоб са САД у Медитерану, који би се лако проширио, али не сме себи ни да дозволи да буде неми посматрач у потенцијалном нападу на Сирију, јер би то показало њену слабост и навело Вашингтон да додатно ескалира сукоб. Због тога одговор Москве мора бити одмерен, али чврст и не сме представљати потпуно понижење Америке. За почетак (а надајмо се да би, ако дође до тога, то био и крај) најбоља варијанта за Русију би била да успешно обори све америчке ракете, без напада на платформе са којих су испаљене. Изостанак узвратног ударца на америчке бродове или авионе могућ би био, наравно, само у случају да нико од Руса присутних у Сирији не страда у нападу.

Ако Русија успе да Вашингтону демонстрира да су њени одбрамбени системи способни да америчке ракете претворе у ватромет над сиријским небом, Американци би могли да се повуку, али уколико наставе тврдоглаво да нападају, руски одговор би морао бити све жешћи и, по могућству, без смртних последица по америчке војнике, све док међу Русима нема жртава. У супротном Москва ће имати свако право на самоодбрану и уништење америчких циљева.

Врло охрабрујућа чињеница за Русију је и то што у овом тренутку у отпору Америци она никако није сама. Ово је недвосмислено јасно приликом посете Москви 4. априла ставио до знања и кинески министар одбране Веј Фенге. „Допутовао сам у Русију као нови министар одбране Кине како бих свету показао на колико високом нивоу су наши билатерални односи и колико је чврста одлучност наших оружаних снага да ојачају стратешку сарадњу. Кинеска страна је дошла (у Москву) да би показала Американцима колико су блиске везе оружаних снага Кине и Русије… Дошли смо да вас подржимо“, рекао је он. Важно је да је Фенге навео Америку јер није у кинеској природи да олако износе ставове којих не намеравају да се држе и овде се ради о до сада невиђеној врсти подршке упућене Москви из Пекинга. Подршка је поновљена и током гласања о руском нацрту резолуције у Савету безбедности, а и пред гласање изнетим упозорењем кинеског министарства спољних послова Западу да не интервенише у Сирији. Ово има утолико већу тежину јер су и односи Пекинга и Вашингтона на најнижем нивоу од како су поново успостављени у време владавине Ричарда Никсона 1972. године и јер се трговински рат међу њима распламсава.

С друге стране, амерички савезници као да се колебају. Британска премијерка Тереза Меј изјавила је после гласања у Савету безбедности (где је наступ представнице Велике Британије Карен Пирс обиловао глупошћу и бахатошћу) да је потребно обезбедити још доказа пре покретања било какве акције против Сирије (што је чудно, будући да јој у афери Скрипаљ докази и нису били баш толико неопходни). Убрзо је, међутим, „преломила мозак“ и заузела још оштрији став него раније, рекавши да је спремна да заобиђе парламент уколико то буде било потребно да би се извршио напад на Сирију. Председник Француске Емануел Макрон, чија би земља такође требало да учествује у агресији, само што није клекнуо на колена и замолио Русију да му опрости што мора да учествује у Трамповом малтретирању Асада. „У овом оквиру наставићемо да размењујемо техничке и стратешке информације са својим партнерима, посебно са Британцима и Американцима, и у наредним данима ћемо објавити своју одлуку“, рекао је Макрон 10. априла и брже-боље додао: „Одлука коју донесемо ни у каквом случају неће бити усмерена против савезника (Асадовог) режима или било кога другог, него против хемијских капацитета режима. Ако донесемо такву одлуку.“

КОЛИКО ВРЕМЕНА ИМАМО? У тренутку док пишемо овај текст (среда, 11. април) спроводе се интензивне припреме за удар и контраудар. Да су шансе да се САД одлуче за напад велике, најјасније показује упозорење Евроконтрола, европске агенције за контролу ваздушног саобраћаја, која је 10. априла упозорила ваздушне компаније да буду спремне на могућност да ракете полете на све стране. „Због могућих ваздушних напада на Сирију ракетама ваздух-земља и/или крстарећим ракетама у наредна 72 сата, и могућности да дође до прекида рада радио-навигационе опреме, потребно је пажљиво планирати летове у Источном Медитерану“, наводи се у упозорењу.

Према расположивим подацима једини амерички брод који би одмах могао да се употреби за напад на Сирију, ракетни разарач „Доналд Кук“ (онај што су га руски пилоти малтретирали у Црном мору 2014) испловио је у понедељак из луке у Ларнаки пут Сирије. Овај брод располаже са 56 крстарећих ракета томахавк, што је приближно број пројектила који су испаљени у прошлогодишњем неславном нападу на сиријску базу Шајрат (од 59 ракета само 23 су погодиле мете). Експедициона борбена група коју предводи амфибијски јуришни брод „Иво Џима“ по последњим подацима налази се у Арапском мору и за путовање до Сирије јој је потребно неколико дана, док би борбена група окупљена око носача авиона „Хери Труман“ до свог одредишта у Средоземљу требало да стигне за недељу дана. У зависности од тога за коју опцију се одлучи Доналд Трамп и од обима напада који би извео, до удара може доћи и пре него што се овај број „Печата“ појави на киосцима, али и за недељу дана.

А Русија је, чини се, већ спремна за сваки сценарио. Борбена готовост руских снага подигнута је на највиши ниво 10. априла, а 8. и 9. априла Црноморска флота је испловила из својих лука у отворено море. Такође, постоје индиције и да је између 11 и 15 руских бродова који су се налазили у Тартусу испловило из ове луке, званично да би учествовали у вежбама са бојевом муницијом. А за то време „Шарл де Гол“, једини носач авиона којим Макрон располаже, налази се на ремонту.

Уколико се Американци и њихови сателити одлуче да ударе на Сирију, Москва ће или адекватно одговорити, или ће изгубити сав кредибилитет мукотрпно грађен током протеклих година и вратити се на ниво посрнулог џина из деведесетих година. Ако је судити по ранијем искуству, када се Бил Клинтон у јеку секс-скандала са Моником Левински одлучио за напад на СР Југославију, не пише нам се добро, јер Трампа тренутно мучи афера са порно-звездом Сторми Денијелс.