Почетна / Регион / Није злато све што сија

Није злато све што сија

Како су се словеначки кошаркаши, европски прваци, због новца завадили и са (одлазећим) премијером и са сопственом јавношћу

Иако се чини као „фејк њуз“, вест није лажна: у Словенији је пукла брука пошто је у јавност процурило незадовољство европских кошаркашких првака, огорчених због маћехинског односа државе чију су заставу заступали. Саша Загорац, Лука Дончић, Горан Драгић и остали словеначки кошаркашки репрезентативци прозвали су премијера Мира Церара јер се у еуфорији после победе над српском репрезентацијом у Цариграду прошлог септембра, док је весело скакутао по паркету машући словеначком заставом, обавезао да ће им обезбедити достојне новчане награде (уместо мизерних, предвиђених домаћим правилником), а све због светске славе коју су држави донели освојивши европско злато. А онда је, како је време пролазило, задату реч – заборавио.

 

ПИСМО БЕЗ ОДГОВОРА Прошло је месец дана од повратка из Турске и свечаног дочека кошаркаша на главном љубљанском тргу, па два, три месеца, минуло је и пола године, а од пара ништа. „За вас смо на коцку ставили своје клупске каријере, породице су биле три месеца без нас, зато мислимо да смо заслужили награду сличну као наши ривали“, написали су председнику словеначке владе кошаркаши у писму 11. марта. И опет – ништа. Да се Церар завио у мук, открио је недавно портал 24ур, подсетивши да су „златни момци васколику Словенију пре седам месеци повезали и учинили изузетно поносном“. Потом су почеле да се нижу критике на Цераров рачун јер „златну момчад“ ни после више од месец дана откако је добио њихово писмо није удостојио икаквог одговора, камоли одрешио кесу.

„Да пишеш председнику владе и не добијеш никакав одговор… То је увредљиво, а, с обзиром на то да је дошао да се с нама провесели и фотографише, очекивали смо неки одговор па макар тај био и негативан“, потврдио је пред камерама за домаће ТВ станице Саша Загорац (34), један од репрезентативаца окићених златом. Објаснио је да је њему и друговима из тима, који су колико прошле јесени слављени као хероји нације, поштена новчана награда била чврсто обећана. И скрушено додао да је за саиграче из репрезентације и њега највећа награда била медаља и то „што смо Словенце за месец дана приковали пред телевизијске екране где су дисали са нама, што смо сви осећали, иако смо били далеко“.


ПЕТ ПУТА ВИШЕ Чим је Загорац јавно прозвао Церара јер је погазио обећање, надовезао се на прозивке и Саша Дончић, отац Луке Дончића; он је допунио оптужбе на рачун превртљивости словеначког премијера и погодио пунокрвне Словенце у живац, откривши да је српско сребро вредело чак пет пута више од словеначког злата.

 „Српски кошаркаши, свако од њих, добили су за друго место по 20 хиљада евра, а трећепласирани Шпанци по 30 хиљада евра, док су наши момци за златну медаљу, о којој се још увек пише по свету као о невероватној причи о успеху која се граничи са мисијом немогуће, добили само 4.000 евра па и то зато што се стручни штаб одрекао (скромне) награде коју им је на крају, упркос другачијим обећањима, наменила Церарова влада“, изјавио је старији Дончић у једној од најгледанијих емисија ПОП ТВ.

На помен да су Срби у реалном животу прошли боље, иако су били гори од Словенаца на цариградском терену, узавреле су страсти широм Словеније. Новинари су загризли, скандал је сваким даном све већи. Црвена нит већине извештаја је чињеница да су „вицепрваци Срби добили пет пута више, и то колико сутрадан од повратка из Цариграда, као и бронзани Шпанци“. Коментатори не могу да се начуде како је сиромашној Србији успело да буде широке руке, због чега се сад чини да је српско кошаркашко сребро испало исплативије, факат скупље од словеначког злата.

 

ЦЕРАРОВА (АНТИ)КАМПАЊА Премијер Церар, који је недавно поднео оставку (сад води техничку владу, до ванредних парламентарних избора заказаних за 3. јун), испрва је оћутао на све критике које се тичу кошарке. Уосталом, и оставку је поднео изнебуха, свега неколико месеци уочи истека мандата, суочен са таласом штрајкова безмало свих јавних служби које су претиле да паралишу државу, од васпитачица у вртићима, преко полицајаца и учитеља, до службеника и лекара. Сви траже повећање плата с обзиром на то да се власт похвалила да је држави, после десетогодишње економске кризе и последичног стезања каиша – коначно кренуло набоље, чак одлично. Узалуд су надлежни министри уверавали синдикате да су захтеви њихове базе претерани јер државна каса не може да подмири све прохтеве. Уз све политичке потресе и трвења због све незадовољнијег бирачког тела, Миро Церар је напрасном оставком покушао да спречи како суноврат сопствене популарности, тако и странке на чијем је челу (СМЦ), а, пре свега – даље надгорњавање са синдикатима. И „златним кошаркашима“. Њихов латентни бес му је, поред свих мука, био последња рупа на свирали. Али кад су медији почели да га черече јер није одговорио на писмо ојађеним европским шампионима, враг је однео шалу. Да по Церара буде горе, то се десило баш на старту изборне кампање.

Какав је то премијер који је толико неваспитан да кошаркашима недељама не одговара на писмо у коме је прозван због обећања које (очито) није испунио, питају се колумнисти у име „целе Словеније“, још увек под утиском „победе над Србима у Цариграду“. Притисак расте; у програме електронских медија укључују се златни репрезентативци који се вајкају да их је премијер „педалирао“; портали ревносно преносе реакције што Драгића из Америке, што Луке Дончића из Шпаније. „Искрено, не ради се о парама, иако мислимо да је жалосно колико пара су нам наменили; тај новац никоме од нас неће променити живот, али би многима добро дошао; највише боли што смо изигнорисани од стране г. Мира Церара“, гласи твит Луке Дончића уз хаштаг #мисловенци и словеначку заставу.

 

СПОРНЕ ПЕНЗИЈЕ Укаљан са свих страна, Церар се, на крају, одазвао. Али писмо није послао кошаркашима онако како су се испрва обратили они њему већ је издао службено саопштење и то преко владиног Уреда за комуницирање са јавношћу.

„Поштовани чланови мушке чланске кошаркашке репрезентације, овим писмом вам се обраћам у жељи да разјасним нетачне тврдње које у последње време круже у неким медијима“, почиње словеначки премијер, уз поновну честитку за титулу европских првака, што оцењује као „историјски успех“ и „успешну промоцију државе“. После куртоазног увода, следи атомски удар на захтеве словеначких „златних кошаркаша“: Церар истиче да им је његова влада обезбедила „достојну старост за доба кад им истекну клупски и спонзорски уговори“ тиме што им је доделила пензије и то, ни мање ни више, него 1.500 евра месечно. С обзиром на то да се и кошаркаши (као већина спортиста) пензионишу релативно млади, та изјава је имала ефекат као да их је бацио у арену, лавовима.

„Срба је више од нас, Шпанаца још више… Откуд Словенији са два милиона становника по 50 хиљада на играча?“, „Ала су грамзиви – ништа не раде, неки су у финалу играли 8 минута, а добили пензију 1.500 евра, катастрофа!“, „Предлажем компромис – обећане, ионако превисоке пензије, нека им пониште и свакоме дају по нпр. 50.000 €. Па да видимо начелност и поштење, а пре свега поштовање тих момака према осталим пензионерима са ’изузетним’ пензијама по 500€!“, „На овом примеру се види лоше газдовање у нашој држави – кошаркаши су добили много мање него њихови противници, а за државу би било јефтиније да им исплати једнократне награде, као Срби и Шпанци“, „Боље да држава да свакоме онолико колико су заједно добили Срби и Шпанци, дакле 50.000 еур. Али никако месечну пензију која током 50 година може да изнесе чак милион евра! Церар је изгубио разум!“, „Срамота за Словенију – 1.500 евра сваком до краја живота из осиромашене пензионе благајне. Играли су у понос свима нама, а сада уцењују… само им паре миришу… а за нас, који смо навијали, баш их брига“, то су неки од мање експлозивних коментара којима врве форуми, све поводом „халапљивости словеначких златних кошаркаша“. Против њих су се окренули не само они који су протеклих месеци протестовали због мизерних плата и живота на ивици егзистенције већ су им земљаци, листом, окренули леђа.

Церарово писмо је тако постигло сврху, друштвене мреже су се усијале, медијски портали такође. „Шта, зар са 34 године да иде у пензију?!“, то је заједнички именилац већине коментара који су у секунди одували претходна саосећања због закинутости у поређењу са српским и шпанским кошаркашким носиоцима медаља. Церар је лукаво искористио талас незадовољства, а остатак његовог подужег писма, у коме је објаснио како „у држави имамо усвојена правила која за све спортове једнако одређују висину исплате награде за постигнут спортски успех“, па тако за златну медаљу на европском првенству припада 17.080 евра, ни цента више, упркос чему је влада Кошаркашком савезу Словеније посебном одлуком наменила за награде још додатних 50 хиљада евра. Тражио је, каже, по надлежним министарствима има ли игде још расположивих пара, али нема. Зато, кад се све сабере, сваком кошаркашу припада 4.000 евра. Плус пензија, за „утеху у јесен живота“.

КРВНА ЗРНЦА Међу коментаторима пирују и они који радо пребројавају крвна зрнца, тачније ко је чистокрван Словенац, а ко није. На тапету су се поново нашли локални кошаркаши српских корена за које је колико септембра лане десничарска штампа у Љубљани лудела јер „српски таблоиди провоцирају Словенце насловима да Словенија не би имала медаље без Срба – Драгића, Дончића, Загорца, Николића, селектора Кокошкова…“ Стигму због српских предака су поменути кошаркаши демантовали одмах по повратку из Цариграда; тада су се пред камерама, у друштву родитеља, јавно декларисали као Словенци. Горан Драгић и Лука Дончић, прерођени у Словенце, предњачили су у негирању својих (евидентно) српских корена, тврдњама да се „осећају као Словенци“. У напору да их већина прихвати као себи равне, довољна им је сатисфакција, казали су тада, већ то што су могли да носе словеначки дрес и стоје испод словеначке заставе. Што је понукало загриженије навијаче да их сад узму на „нишан“: „Па шта хоће још? С овим златом су заувек добили (словеначко) држављанство у трајно власништво. За бадава! Нек пробају да победе за Србију, мало сутра!“

Како сада ствари стоје, пропао је напор европских првака у кошарци да достигну макар приближан износ награде коју су код куће касирали њихови ривали из Србије. Словеначки прваци искусили су „топлог зеца“ чим се против њих дигла домаћа „кука и мотика“, па неки од њих увређено најављују да ће државну награду, ма каква била и ако буде, дати у добротворне сврхе. „Највише нас боли да смо налетели на глуве уши; није нам било тешко да чекамо, а кад се ништа није догађало, састали смо се и написали писмо премијеру и љубазно питали шта се дешава?“, испричао је Загорац за портал 24ур, и разочаран закључио: „Сви смо се одазвали са жељом да представљамо државу, доказали смо се, срчано смо се борили, промовисали Словенију.“ Ни Отац Луке Дончића не крије јед јер је неславно прошао маневар да износ словеначке награде за европско кошаркашко злато „повиси поређењем са Србима и чињеницом да се у Србији и Шпанији више цени 2. и 3. место, него у Словенији прво“.  

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *