Нажалост, далеко од Лоркиног театра

ДОМ БЕРНАРДЕ АЛБЕ на Сцени Раша Плаовић

фото: Вићенцио Жакнић

Адаптација последње драме Федерика Гарсије Лорке коју је обавила драматург Вања Николић заснива се највише на радикалном скраћивању текста, тако да су изостављене бројне сцене те морамо рећи да је ова драма заправо осакаћена

Почећемо овај приказ питањем о сценографском решењу, које је за извођење последње драме Федерика Гарсије Лорке, свакако у договору с редитељком Аном Григоровић, овом приликом дала Марија Јевтић. Наиме, изгледа да је постао манир да се на Сцени Раша Плаовић простор за глумачку игру решава као степенаста површина – тако је било, колико се сећамо, на представама Код вечите славине Момчила Настасијевића и Надену Максима Горког. Овом приликом Дом Бернарде Албе представљен је у амбијенту који никако не личи на сеоску кућу у Андалузији са вечито затвореним и засторима прекривеним прозорима: то је монументални степенасти хол са широким подестима, који чине простор на неколико нивоа погодан за хорске концертне наступе, а не за живот пет Бернардиних кћери којима скоро војнички господари њихова мајка уз помоћ Понсије, главне кућне домаћице. На тим подестима одиграваће се сви призори драме – почев од разговорних сцена па до свађа, сукоба и међусобних девојачких туча. Сви подести прекривени су белим платном, које ће током представе поједине глумице подизати са тла и мотати га некад и око себе. Осим црних „тонет“ столица, које служе за седење и, како смо видели, каткад за међусобне туче или просто за нервозно бацање на простор са стране, другога намештаја нема. По том степеништу највише ће се кретати Светлана Бојковић, која игра Понсију – ходајући тамо-амо, она их је добро премерила!

[restrict]

Слично се може рећи и за костимографију Катарине Грчић Николић. Све особе ове драме, будући да су у жалости после очеве смрти, углавном су одевене у дуге црне хаљине које подсећају на свештеничке мантије, с тим што Понсија има преко хаљине кецељу. Све имају и исту обућу – тешке црне получизме, што никако не одговара претоплим летњим данима Андалузије… Тако одевене Бернардине кћери тешко су се на сцени могле разликовати, те је било најсигурније препознавати их по гласовима, као да слушамо радио-драму.

Дом Бернарде Албе, како га писац дефинише, комад је у три чина и приказује драму жена из шпанских села. Радња се догађа у једној кући у широкој улици андалузијскога села Валдеруби, које се некад звало Аскероса. У тој кући становала је удовица Бернарда Алба, која је управо сахранила свога другога мужа, са пет неудатих кћери. Са њима у кући живе служавка Понсија и Бернардина мајка Марија Хосефа. Тужне због смрти оца и забринуте због тога што неће смети да се удају током осам наредних година колико ће бити у жалости, што им никако не одговара, јер се свака од њих нада да би могла бити испрошена. Због тога међу њима влада ривалитет, омраза и завист посебно у односу према најстаријој сестри Ангустији, коју је испросио сеоски лепотан Пепе Романо имајућу виду првенствено богат мираз који је доносила, будући да је била кћерка Бернардина из првога брака. Пепе Романо сваке вечери разговара са својом вереницом стојећи под њеним прозором са решеткама, да би се потом, када смркне, нашао и водио љубав са Аделом, најмлађом Бернардином кћерком у сеновитој башти иза куће, која му се подала и душом и телом. Упркос гвозденој дисциплини, коју је као какав генерал Бернарда завела у кући, захтевајући потпуни мир и тишину што је једино допуштено породици у жалости, наравно, било је увек некаквих искакања, сукоба и свађа међу сексуално фрустрираним кћерима, што би, у духу патријархалног морала, мајка мање или више успешно, уз интервенцију и помоћ Понсијину, суровим средствима редовно смиривала и заташкавала да се не би чуло и дознало у селу.

Адаптација текста Лоркине драме коју је обавила драматург Вања Николић заснива се највише на радикалном скраћивању текста, тако да су изостављене бројне сцене те морамо рећи да је Лоркина драма заправо осакаћена. На пример, сцена када мајка грешком убија Аделу „штрихована“ је и гледалац, ваљда да би се од Лоркиног поетског дела начинила постдрама, то једино може дознати из текста пројектованог на једва видљивом дисплеју у дубини позорнице у којем је написано да је Адела умрла невина.

На сцени која је била све друго а не породични затвор Бернарде Албе, гледали смо торзо једне од најбољих Лоркиних драма, заправо последње коју је написао не доспевши да је види и на позорници, јер су великога песника, уз Сервантеса бриљантно оличење шпанскога духа, августа 1936. ухапсили и стрељали припадници цивилне гарде злогласног фашистичкога генерала Франка.

Представа коју смо видели, нажалост, далеко је од Лоркиног театра. Дом Бернарде Албе као да је у режији Ане Григоровић претворен у сценски ораторијум, који има и неколико играних призора. Не може се спорити такво стилско опредељење, поготово што је у овој представи спроведено децентно, без обзира што ово Лоркино дело није у стиховима већ у прози, истина ритмизованој. Сценом је доминирала Светлана Бојковић у улози превртљиве Понсије. Дара Џокић као Бернарда имала је ледени израз који је одавао перманентну строгост и непопустљив војнички став. Несрећне женске судбине Бернардиних кћери приказивало је пет глумица. Најстарију Ангустију глумила је Златија Оцокољић Ивановић са суздржаним отуђењем од свега, зато што је хтела да покаже како није забринута што се свака од сестара интересује за њеног лепог вереника. Дубравка Ковјанић као Магдалена дискретна у изразу, Зорана Бећић као Амелија неодмерено фрустрирана, Слобода Мићаловић шармантна и тактична, док је Сузана Лукић у улози Аделе исувише експонирала младалачке немире и незадовољства. У представи се Марија Хосефа, Бернардина мати, не појављује већ се оглашава преко звучника (глас Раде Ђуричин) што није лоше решење.               

Федерико Гарсија Лорка
ДОМ БЕРНАРДЕ АЛБЕ
ПОЗОРИШТЕ Народно позориште у Београду, Сцена Раша Плаовић
РЕДИТЕЉ Ана Григоровић
АДАПТАЦИЈА ТЕКСТА И ДРАМАТУРГ Вања Николић

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *