Милош Форман (1932–2018) Јединствена фигура светског филма

Недавна смрт славног синеасте који је каријеру започео још педесетих година прошлог века у родној Чешкој, а окончао је тринаестог априла као амерички држављанин и један од најнаграђиванијих и најцењенијих аутора у историји филма, изазвала је мноштво реакција не само у филмском свету већ и међу публиком, која се без обзира на све могуће разлике, бар накратко, ујединила његовим делом, а сада и успоменом на њега

Недавно, на црни петак, свет је напустио један од најчувенијих синеаста (повремено и глумца) који су радили с обе стране такозваном гвозденом завесом подељеног света, Милош Форман. Умро је непуних месец дана пошто је прославио осамдесет шести рођендан. Вест о његовој смрти је прилично погодила најпре бројне колеге с којима је сарађивао, али и институције филмске индустрије којој је деценијама пружао посебан, прилично необичан и најпре изузетно квалитетан допринос доказујући се као непоновљиви таленат, али и као ретко драгоцена људска душа величанствене ширине. Колеге, пријатељи, публика и сви остали који су имали среће да га упознају, ван стереотипних похвала које уобичајено иду уз смрт, Формана су испратили с посебном дозом захвалности и радости што су га познавали. Таквом захвалношћу да би Форман, увек опремљен разоружавајућом и очаравајућом духовитошћу и топлином, највероватније остао без речи. Одавно се нечија смрт није испратила тако искреним и једнодушно сентименталним коментарима као што је то случај сада када се говори о Милошу Форману.

[restrict]

У малобројном друштву (оскаровских) аутора

Форман одавно није радио на филму. Скоро ће десет година откад је снимио своје последње дело „Добро плаћена шетња“, римејк телевизијског филма из свог чешког периода, мјузикл-комедију коју је Форман у новом „читању“ једне од најпопуларнијих чешких представа реализовао са својим сином Петром такође у чешкој продукцији. Иако је свој последњи „западни“ (америчко-шпански) филм, биографско дело о чувеном сликару Франциску Гоји, снимио још 2006. године, претходни минули рад је Милоша Формана уздигао међу великане тог посла чија су дела вечна и самим тим незаборавна. Управо су тако нешто и говорили сви сарадници и поштоваоци његовог дела који су се одмах огласили преко друштвених мрежа. Толико поштовање и интензитет туге због губитка човека који је поменуте вредности доказивао и приватно и професионално током читавог свог века, ретко се заслуживало и једнодушно манифестовало. Иако је као аутор потписао далеко скромнији број дела него већина његових колега који су радили као и он у вишедеценијском распону, Форманова остварења су дословно стварала филмску историју. Његова најуспешнија деценија је од средине седамдесетих до средине осамдесетих година прошлог века када је заредом потписао „Лет изнад кукавичјег гнезда“, „Косу“, „Регтајм“ и „Амадеуса“. Први и последњи од поменутих су освојили укупно тринаест Оскара и стотине других награда и сматрају се класицима филмске уметности. Форману су оба донела Оскаре за најбољу режију, а пошто су награђени и као најбољи филмови године обезбедила су му и необично место у заиста малобројном друштву аутора у историји доделе ове награде. Форман је, наиме, уз Клинта Иствуда и Френсиса Форда Кополу једини режисер чија су два филма од Академије награђена и Оскарима за најбоља остварења године.

Брисач свих разлика

Осим урођеног талента за седму уметност који му је дао алат за највеће домете, Форман је као главни састојак свог филмског рада имао и духовито-сентименталну комбинацију типично чешке опуштености са спремношћу да се у сваки рад уђе на најозбиљнији „западни“ начин. Мада и тада формановски. У том је смислу можда најилустративнија његова опаска да ће, ако му дате милион долара, снимити филм за милион долара, а ако му дате десет, снимиће филм за десет милиона долара. Међутим, уколико му дате сто милиона, потрошиће их на уживање! Ипак, није се толико губио у чешкој фриволности. Критиковао је током каријере оба поларизована система – и ригидни комунистички у коме је провео младост и опори капиталистички, посебно амерички, у коме се остварио као уметник и веома успешни пословни човек. Али увек је ту своју критику крио иза посебног омотача вишеслојног хумора и сатире бринући се најпре да у првом плану буде судбина, сасвим реалистична, појединца, свакодневног човека, који је одувек и био најбројнији његов поштовалац. Посебно је волео да га сукобљава са ригидним институцијама и апаратусима силе. Није он у том погледу никада био кафкијански озбиљан и тежак, још мање трагичан чак и када се бавио трагичним судбинама. Али је неозбиљну озбиљност свог приступа сваком послу и свакој причи која му се показала довољно неодољивом да није могао да је не пренесе на велики екран, наметнуо као јединствени ауторски печат, па и манир у смислу средства за рад и улазак у срце сваког гледаоца без обзира на његове културне и интелектуалне капацитете, склоности или ставове. Може се рећи да је тим стилом, заправо својим вредностима и доказао способност уметности да ствара мостове и дотиче срца и душе практично свих који их поседују, без обзира на културне и било које друге разлике. И својом персоном, ставовима и животним начелима, односно примером, па самим тим и стваралаштвом, Форман је брисао све те разлике ако ништа друго барем док је боравио у срцима и душама људи за време трајања сваког свог филма.

А имао је и те како разлога да буде киван и на људе и на свет и своју судбину, посебно у најранијем делу живота када је као младић остао без родитеља, који су почетком Другог светског рата, као непријатељи Рајха, осумњичени да су присталице покрета отпора, скончали у конц-логорима. Био је незадовољан и стањем у својој земљи када су је чувене „револуционарне“ 1968. године окупирали совјетски тенкови. Баш тада је Холивуд и добио великог аутора који је одлучио да емигрира у Сједињене Државе где је остао до краја живота, а од 1975. као њихов пуноправни држављанин. За собом је оставио четворо деце из два од три брака. Био је и професор на Колумбија универзитету, писао је песме, окушао се и као позоришни аутор („није то за мене“ – рекао је једном приликом после неколико искушења на Бродвеју), објавио је аутобиографију 1994. године. Занимљиво је да је по њему чак и један астероид, који је 1996. године открио чешки астроном, добио име „11333 Форман“! Добитник је практично свих награда и у познијем делу живота почасних признања, а често је био и у жиријима најпрестижнијих филмских фестивала. Америчка академија за филмску уметност и науку је на вест о Формановој смрти испратила овог уметника и епитетом да је аутор који ће остати упамћен као врхунски приповедач са духом бунтовника и изузетном способношћу да ухвати свакодневне, такозване мале, а често ипак суштинске и зато велике моменте људског стања и духа. За нашег Емира Кустурицу, који је ишао његовим стопама похађајући својевремено поменуту Прашку школу, Милош Форман је био јединствена фигура светског филма, чак и једна од кључних личности филмске уметности уопште.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *