Меланхолично путовање стиховима

Као и свака путописна књижевност, и ова поезија битно рачуна на различите културне, имаголошке и историјске опозиције, развијене на оси тамо-овде, која се апстрахује у северно-јужно, варварско-античко, али не и у моје (односно наше) и њихово

“Очи, гладне на путу“, стих из песме „Е.“ из првог циклуса збирке Долина Плистос, овенчане Наградом „Меша Селимовић“ за 2017. годину, могао би бити и метафора лирског субјекта ове путописне поезије. Кроз ове песме, тај субјекат са којим читаоцу није тешко да се поистовети (што је и експлицитна намера песника, исказана различитим приликама) све сагледава као чудо – предмете и пределе посредоване културним памћењем лирски индивидуализује и представља као да их (а знамо да то није случај) први пут види.

Кроз овај основни, готово оптички поступак спроведен комуникативним, а ипак меланхоличним језиком, аутор води читаоца културним просторима омеђеним границама циклуса: класична Грчка, простор свакодневног обитавања, Скадарско језеро, Солун и његово византијско наслеђе, Венеција, да би се ово путописно певање завршило на путу за Рим, сасвим у складу са античком изреком. Путовање је наговештено уводном песмом („Плутарх“) која разоткрива његову културно-историјску подлогу излучену из сасвим личног доживљаја читања једне књиге: „Како само одјекују грчка и латинска / имена, скупине консонаната и гласови / војсковођа, како пршти младост света, / у мојој већ старој крви.“ Извесни контраст овој „старој крви“, којом песник себе позиционира у савремено, а заправо позно доба једне цивилизације, даје фигура ћерке, присутног а ненаметљивог сапутника који прилаже свој печат путовању, да би изронио као његов кључни сегмент у завршној песми, када се искуство пута рекапитулира у животну (о)поруку: „Па кад дођемо тамо, шта ћемо видети, / које сада? Али, наша је обавеза да идемо / даље, да испуњавамо дужности пута. / Готово све је како треба.“

[restrict]

Откуда, онда, осећање меланхолије ако је све „како треба“? Да ли је оно изведено из цивилизацијско-биолошке старости „крви“ или постоји неки дубљи разлог? Као и свака путописна књижевност, и ова поезија битно рачуна на различите културне, имаголошке и историјске опозиције, развијене на оси тамо-овде, која се апстрахује у северно-јужно, варварско-античко, али не и у моје (односно наше) и њихово. Илићев лирски путописац не оклева да себе именује варварином, попут других српских песника пре њега (споменимо само Јована Христића или Ивана В. Лалића), али ово варварство није искључиво просторног већ пре временског, прецизније културно-цивилизацијског типа. За разлику од идеологизованог, одвећ популарног самопорицајућег унижавања свега овдашњег, Илићево аутоварварство односи се на цивилизацијску савременост као производ дугог пута ка неаутентичности (иако би, верујемо, сам Дејан Илић негодујући застао код овог термина): „Стари су подизали градове у зеленим долинама, / ми ћемо их пренети на брда и утврдити / а после, после је стигла модерна пустиња, / с нама као фатаморганама.“ У истом маниру, пролазећи кроз земљу античких Мегарана, лирски глас уочава како предео престаје да буде жив, односно постаје предео који то није трансформацијом у индустријом загађени крајолик: „Индустријска зона, и почиње да смрди, / хвата за гушу, нос, фабрике, рафинерије (…) повлачимо се у своју кабину, / у једини преостали храм, у покрету, / након смака света, тачка, тачкица / у пределу који то више није.“ Знаковита је и прва песма трећег циклуса, о Солуну. У њој урбанитет као да постаје предео смрти, нежељени простор кроз који треба што безопасније проћи (отуда и капелица постаје „једини саобраћајни знак наде“): „Поново улаз у велики град, поново осећај да сте овде већ били.“ Доживљај већ виђеног показује да постоји нешто језиво униформно унутар обриса мегалополиса, што измиче културној динамици коју путовање генерише. Истовремено, то савремено униформно припада и времену и личном простору лирских јунака овог путописа, тиме и њиховом временском варварству, те је цео циклус упитног наслова „Код куће?“ тониран црним бојама које наговештавају ништавило. Путовање, зато, за овог лирског номада представља потрагу за спонтано откривеним микропросторима који би могли, и на тренутак и јесу, да буду дом, али чија највећа вредност је управо у тренутачности тог доживљаја, сазнању да је та радост поистовећивања и откривања само привремена, кратка попут васкршњег боравка у Солуну, сажетог у завршним стиховима песме „Горњи град“: „Овде бих / и ја могао живети.“ У тим тренуцима савршеног поклапања сопства и предела, тренуцима лишеним сваке временске димензије, меланхолично осећање сасвим ишчезава и на његово место долази пуноћа искуства. Тек тада, и само на тим местима, лирски путописац може оправдано рећи да „све је како треба“.

У међувремену, остају пут и празнина, уз уверење похрањено у искуство, да празнине на моменте не мора бити – другим речима, остаје меланхолија. Можда би тек метафизички простори, које ова поезија ефектно дотиче али не отвара, бездомног номада могли трајније да удоме. Али наведимо још у одбрану номадства, не би ли то био и крај путовања, тако неопходног за ову поезију?               

[/restrict]