Време за ново историјско НЕ

Косово – кост у грлу Империје (други део)

Завршена је игра: Косово за улазак у ЕУ. Истраживање српског јавног мњења марта ове године, иза кога је Институт за европске послове, показује да 81 одсто грађана не би подржало признавање косовске независности а да им се понуди улазак у ЕУ. То показује да се Косово и Метохија враћа међу Србе као питање чојства и нешто чиме се не може трговати

И да се вратимо у доба ово: како је утемељена Мисија владавине права ЕУ на Косову (какав циничан назив!), тако је и деловала.

НЕУСПЕХ ЕУЛЕКСА Приближава се крај прве деценије тог „европског напора“. Резултати су трагикомични. Личе на Дорис Пак. Западна штампа, колико год антисрпска, готово да није успела да састави пажње вредан извештај о Косову у ком акценат није на „криминализованим структурама“, „путевима дроге“, „трговини људским органима“. Хамбуршки „Шпигл“ јавља како је Еулекс „највећи и најскупљи програм у историји Европске уније“, да је утрошено више од милијарду евра, али да се мора признати да – мисија Еулекса није успела.

Детаљи су још јаснији сигнал о неуспеху. „У стварности, ми ни издалека не знамо шта се овде дешава“, приповеда немачки полицајац који је 10 година спроводио мисију. „Град Урошевац важи за највећи центар трговине дрогом на Балкану, али ту се готово никад не заплени већа количина наркотика. Треба само погледати колико је нових бензинских пумпи и тржних центара где нико не купује. Ту се намеће сумња да то служи, пре свега, за прање новца.“ Савршено снимљена ситуација на терену.

И? Шта се дешава? Чему служи утврђена истина? Реагује ли неко на та сазнања која су и део јавног мњења? Не. Запад има важнијих интереса од истине. Од истине се не живи. „Нико од одговорних из Еулекса не јавља истину у Брисел“, прича човек с терена репортеру једног од најутицајнијих недељника у свету. „Шаљу улепшане извештаје, што можда морају да раде, да би задржали свој посао у иностраној мисији. Али то неће помоћи Косову.“ Али кога стварно брига за Косово.

Како који чиновник оде с Косова, тако прича о реду, праву и држави престаје. Штампају се њихова сведочанства о хаосу, ликвидацијама, притисцима, уценама. А Брисел, глув и слеп, тражи од Србије да призна то као државу. И обећава тој карикатури „пут у Европску унију“. Још мало па ће им послати и легендарна поглавља на – испуњавање. Кад би ово неко причао људима у лудници, они би окренули леђа и сматрали то провокацијом. Овако, европско јавно мњење – судија најугледнијих старих демократија на свету – то мирно прима и чуди се што Срби „не разумеју“ шта им је логично чинити. С времена на време и прете.

[restrict]

МАФИЈАШКИ (НЕ)РЕД А како акционарско друштво кланова Харадинај–Тачи и други функционише, огледно је показао Реџеп Тајип Ердоган који је таквој „држави“ буквално отео турске држављане које он сумњичи за везе с Фетулахом Гуленом. Мисија владавине права ЕУ на Косову утрошила је деценију да створи судство, полицију и тајну службу које, наочиглед света, раде искључиво по закону политичког подземља. Тај ред се чак не може назвати ни мафијашким. Кад је бабо Ердоган, који је признао Косово одмах после Америке, узео шта је хтео, побунио се лик који за себе држи да је премијер јер га његов човек на месту шефа полиције није обавестио о том чину, али други који воли да се зове председником успротивио се идеји да шеф тајне службе, његов човек, буде смењен. Што би требало да значи да је он био обавештен. А онда се распомамљени Реџеп Тајип извикао на тзв. премијера као на ђака првака који се усудио да отвори буквар пре него што је учитељ дозволио.

Тешко је данас на Балканском полуострву, ако се искључи самоуверени Кипар, говорити о сувереним државама у дословном смислу речи, али оно што је Еулекс одржавио није упоредиво ни са једном другом творевином.

РАЗУМЕВАЊЕ ЗА ФРАНКЕНШТАЈНА Не треба одбацити ни чињеницу како је Еулекс асистирао у акцији својих питомаца Росу (тако се назива екипа маскираних људи који су интервенисали као специјална полицијска јединица 26. марта у Северној Митровици). Према речима функционера Србије тада је демонстрирано оно што је већ виђено кад су момци који су узели правду у своје руке третирали карикатуристе „Шарли ебдоа“ због кривљења лика пророка Мухамеда. Ред који уводи Росу – организација за примену силе са територије у којој није успела мисија Еулекса – и мора се свести на бруталну показну одмазду, додуше, засад без оверавања у главу.

Шта се сад противи здравом разуму, и свакој нормалној политици, да власти из Београда питају Еулекс где се то пролази таква обука а да се служи у устроју у коме не важе закони подземља? Јер, по дефиницији, „Еулекс Косово помаже косовским органима правосуђа и органима за спровођење закона у њиховом напретку у одрживости и одговорности, као и у даљем развоју и јачању независног, мултиетничког система правосуђа и мултиетничке полиције и царине“. Тако пише. Колико речи и какве конструкције, као да је све и прављено да не буде ништа. Међутим, Београд нема разлога да према том Франкенштајну показује разумевање.

И, заиста, после Северне Митровице, држава која држи до себе подржала би Харадинајеву љутњу против Европске уније. Пошто више нико у Европи не верује у успех мисије Еулекса после 10 година, нема више разлога да се држава Србија не захвали бриселској администрације на покушају. Деценија експеримента би требало да буде доста и за Демократску странку која је довела Еулекс, а која данас наступа у неколико колона.

ЗЛАТНО ПРАВИЛО Нема сумње да механизам који је створен на Косову и Метохији није нешто чему би иједна држава ЕУ, без уцењивања, предала своје грађана на уредовање. Ваљда Србија може да захтева толико, да се према Србима поступа онако како се поступа према грађанима Европе. Па, сви Европљани су за Кантов категорички императив, чак и ако нису читали Канта. „Делај само према оној максими за коју у исто време желиш да она постане један општи закон.“ Плус: „Поступај тако да ти човештво у својој личности, као и у личности сваког другог човека, употребљаваш у исто време као сврху, а никада само као средство“ (1788). Из тога је дестилисано Златно правило, а чија универзалност толико ољуђује филозофску „критику практичног ума“ да оно може бити и цитат неког српског домаћина из било ког времена: Односи се према људима тако како би волео да се они односе према теби! Или: Не чини другоме оно што не би волео да чине теби. Ето, само толико нам треба од цивилизоване Европе. Мрва, али без које је делање европске цивилизације дивљачко поништавање цивилизације.

Одсуство воље да се учини минимум бар за психолошко осећање Срба на Косову да постоје неке границе заштите њиховог животног простора, а што се назива Заједница српских општина, апсолутно је разлог да се све врати на тачку у којој је било пре одлуке Савета безбедности ОУН 26. новембра 2008. Подсетимо да је тада „ЕУ прихватила да мисија буде неутрална о питању статуса покрајине и у односу на њену једнострано проглашену независност, а заузврат, прихваћена је до српских власти и једногласно изгласана у Савету безбедности.“ Доста је било. Србија заиста не сме да пристане да буде експериментални миш све онеспособљеније Уније.

Еулекс се није држао мандата, па је зато и пропао. Са српске стране, ето, покушало се и то. Може се рећи да се веровало да је ЕУ заинтересована и способна да проблем бар умањи, али јасно је да – није. Плус, бирократија Уније, и поред тога што пет њених чланица није признало самопроглашавање Приштине, није се придржавала одређених надлежности и време је да се „косовски случај“ врати ОУН.

Ствари су отишле толико далеко да су земље које нису признале Косово, из пасивног чина прешле у активан – Шпанија, Кипар и Румунија одлучују да бојкотују конференцију ЕУ – Западни Балкан где Унија Косово „третира као државу“ и таквом какво је „обећава му се будућност европских интеграција“. Ни Грчка и Словачка нису без дилема. Ситуација се мења драстично. Цена западног проглашавања Косова државом постаје све виша. То сада нису само милијарде евра већ и подривање својих организација.

ЗАМРЗНУТИ КОНФЛИКТ И завршена је игра: Косово за улазак у ЕУ. Истраживање српског јавног мњења марта ове године, иза кога је Институт за европске послове, иначе, усмерен на „праћење преговора Србије са ЕУ и јачање капацитета свих укључених у процесу“ – свакако не евроскептична институција – показује да 81 одсто грађана не би подржало признавање косовске независности а да им се понуди улазак у ЕУ. То показује да се Косово и Метохија враћа међу Србе као питање чојства и нешто чиме се не може трговати. И председник државе, наглашено склон да се нађе решење сада, из „јавне дискусије“ коју је организовао извео је закључак да је већина за „замрзавање конфликта“.

Сам појам „замрзнути конфликт“ у ствари је неадекватан. Зашто је враћање Резолуцији 1244 у УН замрзавање? Напротив. То води могућности свеобухватног решавања проблема који свакако надилази Београд и Приштину. Евнушки напори Уније се тако превазилазе. А Американци добијају за саговорнике супарнике пред којима их је, опет смо код Кисинџера, „косовски конфликт“ оголио и представио као насилнике. И биће им логичније да воде разговоре са „себи равнима“. Решења одобрена, од свих, била би стабилна.

НОРМАЛИЗАЦИЈА ОДНОСА СА ЕВРОПСКОМ УНИЈОМ С друге стране, преко Косова, Србија добија прилику да унормали односе са Европском унијом. Да учини крај самопоништавању и просјачењу. Пошто се више не тргује танте за кукурику, однос је питање уговора две стране. Две равноправне стране. Треба ли Унији од 28 чланова нормална Србија са специфичностима и интересима? Ако је пут у Унију посут немачким или иним ултиматумима да „Срби морају променити свест“, да Београд мора стрепети пред бандоглавошћу неког анонимног члана Бундестага који ће се појављивати као арбитар у односима према Русији, у политици према Ирану, према кинеским инвестицијама, ако се очекује да у Србији живе слепци којима је драго да Немачка себи доводи „Северни ток 2“ а пошто је нама бескрупулозно срушила „Јужни ток“ – онда ће бити најбоље да с Унијом живимо као суседи. Као добри суседи.

Уосталом, нисмо ваљда заборавили да је бирократија у Бриселу под притиском грађана европских држава прекинула ширење Уније, а да с нама преговара као да ће се однос грађана мењати. Али то све више личи на шарену лажу за незрелу децу. Ако су до јуче Европљани бар размишљали о ширењу, после мигрантске кризе и искуства с источноевропским чланицама Уније, изгледније је да ће бити против свим својим бићем. Коме ћемо да се жалимо кад се суочимо с тим годинама које су појели скакавци? Трампу, који шаље Националну гарду да пресреће дошљаке?

Уместо да се залуђујемо поглављима на којима трошимо читаве генерације, разарамо свој правни систем у самоубилачким хармонизацијама и демонтирамо економију и безумним приватизацијама, нормалније је да схватимо да нам је намењена улога Турске. Нови вечити чекачи пред вратима Уније.

И нема разлога ни да се понашамо другачије од Турака. Велико и скупо Министарство за европске интеграције би се разумно свело на једну канцеларију која ће пратити шта се збива, а ми ћемо се окренути животу, који данас преко читаве Земљине лопте тече на Исток. Ваљало би да се из наших преговарачких институција повуку људи који су већи про-Европљани него преговарачи с европске стране. Ваљало би имати тамо неког коме ће Божа Ђелић бити узор како се српски представник не сме понашати.

ЛОГИКА СИЛЕ И овакав Брисел, и надобудни брижници из Бундестага, пре ће нас разумети кад се будемо понашали као неко коме је стало до свог интереса. Ово јесте време за – ново историјско НЕ из Београда. Зар неко заиста мисли да је тоталитаризам који показује данашња Британија – кад тражи да протерујете руске дипломате, а нуди доказе да би примедбе имала и деца која се играју у парку – обзирнији према слободи неког народа од Стаљиновог притиска изнуђеног потребом да се сачува нарушено јединство радничког покрета? У чему се разликује безусловно климање главом данашњих „демократских влада“ на европском Истоку пред Немцима, од сагињања главе пред негдашњим командама црвеног Кремља? Светски играчи су се променили, али логика силе је вечно иста.

Ово је преломно време. И тешко. Али и оптимистичније за земљу на којој је Америка исправљала своје несмотрености после косовског помрачења њеног светског поретка. Не, ништа сада не треба замрзавати, управо ваља подићи главу и погледати око себе. Асад није завршио као Гадафи, а Тони Блер и Никола Саркози су у својим земљама проказани као хохштаплери и преваранти, у „царствујушчој Вијени“ је министар иностраних дела постао човек који се гласно не слаже с признањем Косова, грађански рат елита у Америци се заоштрава, доба кинеске обзирности се приводи крају…

И зашто би Србија, жртва ароганције америчке моћи, била та која ће платити њихову кардиналну грешку? То се може подвести само под принцип голе силе. Али принципом голе силе се нико неће хвалити. Па чак ни наша армија пробуђених отпораша спавача. Српска држава је последња која би на то смела пристати. Јер ризикује да после тога не буде српска.       

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *