Казна за „сараднике режима“

Кад се овај рат-нерат заврши, Срби ће поново страдати као „сарадници режима“, јер је у „демократској“ Европи сачуван комунизам с типично комунистичком терминологијом

Срби! Нисмо криви! НАТО је злочинац! Браћо и сестре, ми Срби смо жртве! Ко вам другачије каже – лаже! Хиљаде грађана Србије умире од рака. Нико не одговара.

Путујући српским селима као студент почетком седамдесетих година, у драгачевском селу Вичи слушао сам у честитој кући Луја Радовановића занимљиву причу. Те 1971. године почела су разноразна политичка и друштвена таласања. Победници већ мало уморни од власти, незадовољни односима који су тад владали у држави. Побеђени нису ликовали, јер за борбу више нису били орни, а боље од победника су видели облаке који се навлаче и шта ће се у будућности десити. И једни и други су знали ко ће на крају цех платити.

Ја нисам тад знао ништа.

[restrict]

СЛЕПО ВЕРОВАЊЕ Много година касније разумео сам разговор који су на трему, било је лето, тад водили Лујо, бивши припадник Југословенске војске у отаџбини, следбеник Драже Михаиловића, и његов парњак, припадник Народноослободилачке војске и комуниста по уверењу. Своје овоземаљске дане приводили су крају, а као добри познаници нису имали потребе за много околишења. Водили су разговор – касније сам схватио да је он био намењен мени студенту – о ратним и поратним темама. Победник је говорио о успесима, знањима и вештинама које су употребили да покрет развију и касније земљу изграде. Говорио је искрено. Није величао постигнуто. Побеђени га је пажљиво слушао и кад је победник завршио говор, додао само две реченице: „Лако је било вама све то урадити кад вам је краљ васпитао омладину. Видеће ова деца шта ће се десити кад преузму власт они што сте их ви васпитали.“

Сетио сам се Лујових речи кад сам прочитао изјаву Ане Брнабић, родно равноправног председника владе државе Србије. Она, која очито све зна, рекла је да „недвосмислено, директно и најоштрије осуђује понашање Шешеља“. Следећег дана се жалила што јој се председник владе „државе“ Хрватске не јавља на телефон и поновила: „Моја изјава не може бити јаснија. Ја директно, недвосмислено и најоштрије осуђујем понашање Војислава Шешеља.“ За њу, образовану на разним курсевима у Енглеској и Америци (тако пише у својеручно потписаној биографији), није важно што није проверила шта се у Парламенту стварно дешавало, већ је су складу са принципима евроунијатско-америчке политике, ако се нешто каже на телевизији, поготову којој она верује, онда је све истина. Слепо веровање. Сад се од нас очекује да и ми њој, кад убудуће говори о економији, поглављима, страним инвестицијама, стабилности, повећању плата, пензија (трт!) верујемо?! Зашто бисмо јој веровали кад су многи од нас читали стрип у коме, што би она рекла, недвосмислено пише: „Не веруј жени која лаже!“ На тему измишљања, лагарија, фантазија има и народних прича: Еро са онога света, Насрадин хоџа и других. Ваља само читати, јер у противном, без обзира на одслушане курсеве, особа која не чита наседне на причу образованијег од себе и испадне смешна.

 

КАКО РАЗМИШЉАЈУ ЕВРОУНИЈАТЕ У дневнику сам 26. априла 1999. године записао: Најлепше су вести о одлукама министара спољних послова Европске уније. Поред свега и свачега што се забрањује Југославији (нафта, кредити, технологија, помоћ итд) уводи се и категорија „сарадници режима“. Њима ће се одузимати новац који имају у страним банкама, јер су га зарадили сарађујући са режимом. Сарадницима режима ће се сматрати, тако су рекли, сви који се не буне против власти. Врло занимљиво. Значи сви ми који се не бунимо јесмо сарадници режима! Међу нама има и оних који немају новац у страним банкама. У ствари немају га уопште. Шта ће се њима одузимати? Да одлуку није донела озбиљна институција, бар судећи по њеном називу, било би комично. Овако није чак ни оригинално. Срби су институцију „сарадник режима“ прошли одмах по „ослобођењу“ 1945. године. Кад се овај рат-нерат заврши и дође ослобођење, Срби ће поново страдати као „сарадници режима“. Нисам знао да је у „демократској“ Европи сачуван комунизам с типично комунистичком терминологијом. Поново смо се ми Срби зезнули. Европа постала комунистичка заједница, а ми хоћемо да постанемо капиталистичка земља. Увек идемо мимо света.

Није на одмет знати како евроунијате размишљају пре него што се оде на састанак са комесарима у Софију.

Српски хероји Радован Караџић, Ратко Младић, капетан Драган чаме у евроунијатском затвору. Помозимо нашој браћи и сестрама који живе на Косову и Метохији. Њима је данас најтеже.

Лепо се проведите за Први мај.      

[/restrict]