Почетна / Друштво / Како је Гулен посвађао Анкару и Приштину

Како је Гулен посвађао Анкару и Приштину

Осокољена снажним економским растом у последњих петнаестак година, Турска више не жели да игра улогу државе другог реда и озбиљна је у намери да своју политику спрам окружења, укључујући ту и питање Косова и Метохије, самерава искључиво сопственим интересима, а не жељама великог брата с друге стране океана

Пише Немања Старовић

Jавност у Србији су концем прошле седмице прилично изненадиле оштре поруке турског председника Реџепа Тајипа Ердогана упућене председнику тзв. Владе Косова Рамушу Харадинају. Навикнути на снажну и континуирану подршку Турске Приштини, као и албанском фактору у целини, Срби су са неверицом читали како „султан са Босфора“ Харадинаја назива марионетом чије конце повлачи неко други и говори о скором крају његове каријере, позивајући при томе грађане на Косову да се против таквог премијера побуне.

СЛУЧАЈ УГУРА ТОКСОЈА Повод за овако бруталну реторику првог човека Турске се, на нашу жалост, не налази у дивљачком третману Марка Ђурића и осталих у Косовској Митровици 26. марта, али као што ћемо мало касније видети, није баш ни без икакве везе с тим догађајима. Разлог је реакција Рамуша Харадинаја на акцију коју је турска тајна служба МИТ спровела на Косову и Метохији 29. марта, када је ухапсила шест турских држављана, припадника „Терористичке организације фетулахџија – ФЕТО“ и експресно их пребацила у Турску. Непосредно након тога Харадинај је изјавио да о поменутој операцији није обавештен и најавио смену министра полиције Фламура Сефаја и шефа обавештајне агенције Дритана Гашија.

Фетулах Гулен

Но да бисмо на прави начин разумели шта се то заправо десило у Приштини 29. марта и анализирали могуће консеквенце, морамо се вратити неколико месеци уназад. Наиме, важно је присетити се случаја такође турског држављанина оптуженог за припадност ФЕТО-у и учешће у покушају војног пуча 15. јула 2016. Угура Токсоја, који је по налогу Турске приведен од стране косовских власти крајем октобра прошле године. Њему је одређен притвор од 40 дана, након чега је отпочела компликована процедура, у којој је испрва донет налог за његово изручење Анкари, да би касније само тужилаштво одустало од захтева за екстрадицију. Имајући у виду читав контекст обрачуна турских власти са ФЕТО-ом, као и то ко заправо штити Фетулаха Гулена и његове следбенике, оправдано је претпоставити да су приштинске власти од изручења Токсоја одустале под притиском Сједињених Америчких Држава.

ПРОМЕНЕ У ПОЛИТИЦИ АНКАРЕ Са таквим искуством у блиском сећању, Анкара се 29. марта одлучила за сасвим другачији приступ и мање-више самостално спровела операцију хапшења шесторице својих одбеглих држављана на територији Косова и Метохије, а којима су приштинске власти претходно одобриле легалан боравак до 2022. године. Приведене Чихана Озкана, Карамана Демиреза, Хасана Хусеина Гунакана, Мустафу Ердема, Османа Каракаја и Јусуфа Карабина турски органи терете за организовање бега чланова ФЕТО-а из Турске у САД и земље Европске уније, прикупљање и слање новца вођама ФЕТО-а у Пенсилванији, као и врбовање нових припадника покрета. Иако су у операцији хапшења сасвим сигурно до одређене мере учествовале и приштинске службе, чињеница да о њој није обавештен председник владе, као и то да је шесторка у Турску пребачена без икаквог судског поступка, довољно јасно говори о поштовању које је Анкара приказала према „суверенитету“ тзв. Косова, са чиме ни у ком случају не можемо бити незадовољни.

Све ово наравно не значи да ће Турска одустати од подршке независности Косова, али на добар начин осликава крупне промене у спољној политици Анкаре до којих је дошло у последњим годинама. На конкретном примеру наше јужне покрајине та промена се огледа и у две изјаве самог Ердогана, дате са четири године размака. Сви се, вероватно, добро сећају његових поклича „Турска је Косово, Косово је Турска!“ из Призрена у октобру 2013. године, али пажљивом пратиоцу не би смела промаћи ни битно другачија порука из јуна прошле године, када је јасно нагласио да је формирање „Велике Албаније“ у било каквој форми неприхватљиво за Турску.

Осокољена снажним економским растом и фактичким триплирањем своје привреде у последњих петнаестак година, што кореспондира са периодом владавине Ердоганове Партије правде и развоја (АК партије), Турска не жели више да игра улогу државе другог реда и озбиљна је у намери да своју политику спрам окружења, укључујући ту и питање Косова и Метохије, самерава искључиво сопственим интересима, а не жељама великог брата са друге стране океана. У овоме и лежи невоља већине наших добрих познавалаца Турске чија би сагледавања прилика на Босфору била у потпуности тачна, само да нема тог фазног помака у перспективи која је остала закључана на почетку ове деценије. Демисионирањем премијера Ахмета Давутоглуа у мају 2016. године, Ердоган се ослободио вишка идеологије, посветивши се државном разлогу као искључивом мерилу вредности у вођењу спољне политике. А како се на то гледа са Запада, најбоље дефинише констатација изврсног дописника сарајевског „Става“ из Турске Бојана Будимца: „Нажалост, визија праве независности и економског напретка Турске није благонаклоно посматрана са Запада. Пре него што се САД и ЕУ помире с чињеницом да Турска (више) није њихов клијент, а то (још) није на видику, тензије неће престати.“

Реџеп Тајип Ердоган

РАЗЛАЗ ЕРДОГАНА И ГУЛЕНА Многи су склони да промене у турској спољној политици тумаче неуспелим војним пучем из јула 2016, међутим, таква симплификација је све само не корисна. Суштинске промене се назиру барем неколико година раније и датирају из 2013, када Ердоганова АК партија улази у отворен сукоб са ФЕТО-ом и покушава да од свог страначког организма, а последично и из државних структура, одвоји паразитску мрежу Фетулаха Гулена. У том смислу се крвави покушај пуча у којем је живот изгубило више од 300 људи мора посматрати пре као последица промена у Турској, неголи њихов узрок. Било како било, након 15. јула 2016. обрачун турске државе са ФЕТО-ом постаје отворен и немилосрдан, а његов исход ће у доброј мери одредити правце будућег развоја највеће државе Балкана. Стога нас не сме чудити што хапшење гулениста за Анкару представља приоритет који претпоставља практично свим другим интересима, укључујући и онима које поседује у нашем региону.

Иако је о томе у „Печату“ већ писано, вреди се на овом месту подсетити ко је заправо Фетулах Гулен и каква је природа његове организације. Харизматични имам са свега четири разреда основне школе је од краја седамдесетих година прошлог века до данас развио импресивну мрежу компанија, банака, образовних установа и медијских кућа, по објективним проценама вредну преко 20 милијарди долара, а којом руководи из своје резиденције у Пенсилванији. Иако се медији на Западу упињу да га представе као промотора умереног ислама, екуменисту или чак „исламског калвинисту“, све више сведочења људи који су његов покрет напустили откривају сасвим другачију природу организације коју води. О циљевима Гуленовог покрета који неки називају и Хизмет (Служба) или Џемат (Друштво) најбоље говори његово обраћање кругу присталица снимљено још деведесетих које је процурило у јавност током прве правосудне истраге покренуте 1999. године: „Морате ући у артерије система, а да нико не примети ваше постојање док не стигнете до центара моћи… Морате чекати време када сте ви спремни, а услови зрели, док будемо способни упртити читав свет да га понесемо… Морате чекати време када сва моћ државе буде ваша, док на вашој страни не буду све моћи уставних институција у Турској… Сада сам изразио своја осећања свима вама у поверењу…“

АМЕРИЧКА ВЕЗА Од отварања поменуте истраге 1999. која ће се уз утицај припадника његове мреже у правосуђу неславно завршити 2006, Гулен се налази у Сједињеним Америчким Државама, на једном луксузном имању у Пенсилванији. Унутар мреже коју контролише, иако званично на свом имену нема ни долара имовине, функционише око 2.600 образовних и других институција у 160 држава света. Мада не може бити говора о томе да је сваки ученик Гуленове школе уједно и припадник тајновите организације фетулахџија, евидентно је да образовне институције представљају регрутну базу из које се у веома младом добу издвајају појединци, који ће потом уз коруптивну подршку ФЕТО-а бити инсталирани у кључне институције система попут војске, полиције или правосуђа. Успостављање Гуленових школа на постсовјетском простору централне Азије током деведесетих је посебно погодовало обавештајно-безбедносном сектору у САД, па не треба да чуде извештаји по којима су многи предавачи у тим школама били носиоци америчких дипломатских пасоша. Знаковита је у сваком случају и одлука Руске Федерације донета 2008. да забрани рад свим Гуленовим школама на својој територији, као и то што су у процесу за добијање америчке зелене карте у Гуленову корист сведочили утицајни дипломата Мортон Абрамовиц, као и бивши оперативци ЦИА Џорџ Фидас и Грејем Фалер.

Имајући све то у виду, постаје јасно због чега Вашингтон одбија упорне и континуиране захтеве Анкаре да изручи Фетулаха Гулена, као оптуженог за организацију пуча од пре безмало две године. Придодајмо томе и прилично добро утемељене оптужбе Турске по којима је пилот који је оборио руски авион изнад Сирије у новембру 2015. припадник ФЕТО-а (пенетрација фетулахџија је иначе најизраженија управо у турским ваздушним снагама), као и то да су подигнуте оптужнице против Гулена и читавог низа припадника његовог покрета за организацију атентата на руског амбасадора Андреја Карлова у Анкари децембра 2016, па се геополитички оквир у којем ФЕТО делује сам оцртава.

Рамуш Харадинај и Хашим Тачи

МУКЕ КОСОВСКИХ ВЛАСТИ Но вратимо се на Косово и Метохију. Време у којем су интереси Сједињених Америчких Држава, Велике Британије, Немачке и Турске на Балкану били у потпуном сагласју, неповратно је прошло и званичницима у Приштини ће бити све теже да балансирају између сила које су својим деловањем створиле симулацију независности у којој Албанци на Косову и Метохији тренутно обитавају. У овом моменту, кад Анкара са „Газпромом“ гради гасовод „Турски ток“, са „Росатомом“ своју прву нуклеарну централу, а од Москве набавља ПВО систем С-400, тешко би било замислити да као 2010. тендер за изградњу косовског ауто-пута вредног близу милијарду и по долара добије конзорцијум турске компаније „Енка“ и америчког „Бехтела“ (код којег је, узгред, своју пензију обезбедио бивши амерички проконзул у Приштини Кристофер Дел).

При томе, обећање о пуном међународном признању верификованом у виду столице на Ист Риверу данас, деценију после једностраног проглашења независности, делује мање оствариво него ли пре годину или две дана, а о некаквој европској перспективи за Приштину након дешавања у Каталонији нема ни говора. Очекивани почетак рада специјалног суда за злочине тзв. ОВК уноси озбиљну неспокојност међу лидере странака владајуће „ратне коалиције“, несигурне у то колико су неки кругови на Западу заиста озбиљни у намери да тим путем преформатирају политичку сцену Космета и у историју пошаљу „шумске политичаре“, како танак грађански слој у Приштини колективно назива актуелне властодршце.

Када смо већ код пристојних људи у Приштини, несумњиво је многима од њих било непријатно да гледају како се претходних дана политички лидери утркују у осуди акције турске МИТ од 29. марта, исказујући тиме неподељену лојалност стварном господару свих политичких процеса – америчком амбасадору Грегу Делавију, који пак не пропушта прилику да на сваком кораку отворено и недипломатски потенцира ту своју улогу. Управо на тај начин треба тумачити одлуку Рамуша Харадинаја да иницира смену министра полиције и шефа тајне службе, као и горљиве изјаве утицајног председника парламента Кадрија Весељија, те низа мање битних албанских политичара. Позиција Хашима Тачија је кудикамо компликованија, с обзиром на то да је његов „дуг“ према Ердогану нешто већи. Наиме, Тачијев син Ендрит је похађао једну од четири гуленистичке школе на Космету, а Ердоган је приликом дуго припреманог сусрета са Тачијем у децембру 2016. од њега затражио затварање свих образовних институција под контролом Фетулаха Гулена.

У моменту када закључујемо овај број „Печата“, влада у Приштини још увек није пала, али би било крајње нетачно тврдити и да је опстала. Повлачење Српске листе након киднаповања Марка Ђурића и повређивања 32 Србина у Косовској Митровици оставило је владајућу коалицију на не више од 53 скупштинска гласа, од потребних 61 за већину. Хапшење гулениста и Харадинајева најава смене министра полиције који долази из странке Беџета Пацолија додатно је уздрмала владајућу коалицију, којој ионако приликом мукотрпног формирања прошле године нико није давао шансу да догура ни до половине четворогодишњег мандата.

Овакав развој догађаја омогућава политичким лидерима у Приштини да избегну пи-ар катастрофу, што би пад владе услед повлачења Српске листе за њих неумитно представљао, те да пропаст ове, паду веома склоне владе припишу кризи коју је изазвао обрачун са Ердоганом. Било како било, пад владе ће довести до нових избора и сасвим вероватно још једног дугог и не превише извесног процеса постизборних трвења у Приштини. Посматрано из угла наших интереса, то ни у ком случају не може бити лоше, јер ће тиме барем на неко време попустити изузетно снажни притисци којима смо изложени последњих неколико месеци, бриселски процес ће отићи на дужу паузу, а лопта ће остати у дворишту Приштине.

Иако потези Анкаре, као што смо видели, нису били мотивисани посебном жељом да помогну нашој ствари, хаос на политичкој сцени тзв. Косова који је уследио свакако ће допринети урушавању позиција Приштине. Ако нервозне реакције албанске штампе, која је већ почела да пребројава турске фабрике по централној Србији и кука над присним односима Александра Вучића и Реџепа Тајипа Ердогана, произведу адекватне контрамере у Турској, корист би могла бити још и већа. Па нека читаоци у Истанбулу и Анкари коначно сазнају нешто и о томе колико је Турака напустило Космет након 1999. године, за колико је смањен број турских одељења у призренским школама, каквим су методама асимилације изложени њихови сународници…            

  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *