Иван Стоилковић: Чија је Македонска православна црква?

Некада просрпски опредељени чинилац у Македонији данас ватрено заступа бугарофилску оријентацију. Исти ти људи поздрављају приближавање канонски непризнате Македонске православне цркве Бугарској православној цркви

Разговарала Наташа Јовановић

Богата црквеноисторијска и културна баштина Македоније прави је изазов за оне који немају ни своју традицију ни културу ни потврду у историјском трајању. Преко 30 манастира из доба Немањића прешло је у руке Македонске православне цркве чије свештенство тамо обитава. Оно, а међу њима у новије време и новоформирано албанско православно свештенство, инсистира на враћању коренима, а то значи повратак на односе какви су били успостављени пре 100 година када се на територији Македоније одвијала страшна борба између патријаршиста и егзархиста – каже у разговору за „Печат“ Иван Стоилковић, председник Демократске партије Срба и посланик македонског Собрања. 

Упркос упозорењу пет православних патријаршија да не сарађује са расколницима, Бугарска патријаршија је за Ускрс предала благодатни огањ из Јерусалима непризнатој Македонској православној цркви. Неки македонски политичари су поздравили овај чин. Какав је утицај пробугарске струје у Македонији?

 У политичком животу Македоније десио се класични коперникански обрт. Бивши комунисти, пројугословенске оријентације и они ко бајаги просрпске постали су преко ноћи највећи заговорници федерализације Македоније, као и прихватања бугарске интерпретације историје овог дела Балкана по којој су сва дешавања у Старој Србији на волшебан начин постала део бугарске историје. Некада пројугословенски маскирани чинилац данас ватрено заступа бугарофилску оријентацију. Исти ти људи су и активно укључени у приближавање канонски непризнате Македонске православне цркве Бугарској православној цркви. С друге стране, некадашња владајућа партија ВМРО-ДПМНЕ, која је важила за пробугарску, своју власт је завршила сасвим неистинитом етикетом просрпске. У анализи политичке сцене у Македонији ипак треба избећи замку приликом доношења закључака. Тамо ниједна струја није блиска са оном другом, али су већином у служби проамеричких идеја и планова за овај део Балкана, и сваки покушај вођења самосталне политике до сада осуђен је на пропаст и у коначном резултату прети брисању те опције са политичке сцене. Но ово што сада гледамо почело је много раније и велики допринос томе дали су бивши комунисти који су 1945. наложили да се сруше скоро сви српски споменици у Македонији како би се покидале везе са историјском прошлошћу народа који живи овде.

Да ли би СПЦ и МПЦ требало да покушају да нађу заједнички језик како би се спречила даља албанизација?

СПЦ и српска држава нису присутне ни у политичком, нити у културном и верском животу Македоније, бар не у мери која би била показатељ приближавања и стварања добрих веза. Партија која је покушала да оствари елементарно добре и блиске односе са Србијом доживела је трагичну судбину. Наравно, томе је претходила процена Американаца да то није у интересу Македоније. Без обзира на сигнале који долазе из Београда и који сведоче о доброј намери успостављања ближе сарадње, у овом тренутку то је немогуће. Македонија је прихватила да буде оно што је Мађарска била деведесетих година, полигон  и место где се спремају субверзивне активности намењене политичком животу Србије.

Знајући то, не могу да кажем да је овде реч о одлукама државе када су у питању сарадња са Србијом и све остало везано за унутарполитички и верски живот, већ о смерницама које стижу из појединих центара моћи, а који управљају овом земљом. Од свог осамостаљења Македонија је спремана да буде у потпуности антисрпска.

Да ли постоји утицај евроатлантиста из Грчке који желе да се питање Цркве затвори?

Македонска православна црква је државна творевина и њени поступци се не могу тумачити канонима већ и искључиво политичким интересима државне власти. Циљ и Грчке православне цркве и Грка и грчких политичара јесте брисање Македоније, а самим тим, подразумева се, и Цркве.

Који су главни политички процеси у Македонији у овом тренутку и каква је њихова судбина?

Албанизација је почела од тренутка осамостаљивања Македоније када је вештачки скројена етничка структура тако што је држављанство добило 150 хиљада Албанаца са Косова и из Албаније. Сада је Тиранска платформа практично постала Устав Македоније, јер и врховна власт, влада, почива на њој. Реч је веома болном процесу најпре за све грађане Македоније. Подела македонског друштва на две нације отишла је много даље од оквира предвиђеног Охридским споразумом. У овом тренутку имамо албанизацију која се на основу Тиранске платформе спроводи мимо Устава Македоније и изван оквира Охридског споразума, који је и договор за мир. Када поређамо све дате чињенице, намеће се питање – ако је Охридски споразум био увод у мир, у шта нас уводи Тиранска платформа?

Да ли великоалбански пројекат распарчавања постојећих балканских држава, пре свих Македоније и Србије, може бити повод за неки нови балкански рат?

Тренутно не постоји капацитет за сукобе већих размера на Балкану. Постоји можда на нивоу претње, а с циљем застрашивања народа који између политичких процеса што су у току и претпостављеног рата треба да се помири са овим првим. По мени је прича о могућем рату манипулативна, јер ако покушавате да се демократски борите за остваривање својих права, онда је демократски и да се борите за њихову одбрану. Ако вам одузимају право да се борите за своја права под образложењем некаквог могућег рата, онда овде није реч о реалној претњи ратом већ о манипулацији иза које стоји комплетна уставноправна реконструкција државе.

Да ли и на који начин опозиција може да утиче на заустављање процеса претварања Македоније из унитарне у двочлану македонско-албанску федерацију?

Охридски договор је пацификовао учешће власти свих народа у Македонији што значи да ако Албанаца по попису има 25 одсто, њихово учешће у влади треба да буде сразмерно тим процентима. Ако је квантификација Срба на основу пописа два одсто, онда је нама споразумом гарантовано учешће у власти два одсто. Међутим, Тиранска платформа омогућава да Албанци са 25 одсто становништва контролишу половину државних ресурса, односно да управљају Македонијом на равне части са конститутивним народом. Тиранска платформа је, дакле, увод у унутарполитичку нестабилност и коначни нестанак државе.

Да ли Македонија може бити своја само у мери у којој не дозволи бугарски и албански експанзионизам?

Када постоји покушај реконструкције једне државе на ентитет за који се не зна шта је, и на други, албански ентитет, онда је јасно да се овај први стваран 50 година мора довести у питање како би његови чланови постали грађани Македоније без идентитета, а ови други могли да буду Албанци. То јесте наоко контрадикторни процес, али с јасним циљем. Он се одвија под паролом „Македонија – друштво за све“, што значи да Албанци буду Албанци, а сви остали грађани Македоније, укључујући и нас Србе – без јасног идентитета и свести о свом пореклу.

Да ли су Македонци власни да одлуче ко су, те како се Срби боре са наметањем вештачког идентитета?

Македонска власт је само извршни део једне отуђене структуре која спроводи идеје противне свим утврђеним европским конвенцијама. ЕУ и Запад су порушили темељне принципе постојања македонске државе и ако се они уруше, тешко да можемо говорити о правима која Срби у Македонији треба да уживају, а она им се грубо крше.

Ми смо бар привремено успели да избегнемо замку која се крије иза слогана „Македонија – друштво за све“ тако што смо на велелепној Светосавској академији подсетили ко смо, који су наши корени, те да нисмо само грађани Македоније већ Срби који живе у Македонији и коју имају права прописана европским стандардима. 

Но када је посреди процес претварања мултиетничке заједнице у двонационалну, онда прво страдају мањи. У највећој мери забрињава понашање међународне заједнице која нас је мимо свих конвенција о мањинским правима избацила из скоро свих политичких процеса у Македонији како би установила Тиранску платформу као врховну власт.     

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *