Почетна / БРОЈ 516 / Империјалне игре престижа од Сирије до Косова

Империјалне игре престижа од Сирије до Косова

Свет се мења, али не тако да „Империја“ нестане или добије свеобухватну алтернативу. Ипак, она полако слаби и тога је свесна. Ту се налази известан маневарски простор за заштиту наших интереса. Услов за то је да не подлегнемо дефетизму

Живимо у постмодерно „империјално“ доба. То је чињеница коју понекада заборавимо или помислимо да је свет већ постао у потпуности мултиполаран, али, нажалост, мало-мало па се догоди нешто што развеје наше илузије. Запад слаби, али је још далеко од тога да је његова моћ урушена. Поготово што је он много више од географске па и геополитичке одреднице. Ради се о свеобухватној глобалној мрежи моћи. Упоредо са класичном геополитичком полицентричношћу у настајању и даље постоји империјална мрежна униполарност. Отрежњујући „филм“ који говори о томе видели смо пре неки дан у вези са Сиријом. То је једна страна медаље. Друга је да нам се у контексту тамошњих дешавања – уверен сам у том случају већ неутемељено – поручује да смо могли да га гледамо (или да ствари буду горе, и даље постоји таква претња) на Косову. Дакле, треба да истински а не позерски тежимо реалистичком сагледавању ствари и у складу с тим адекватном деловању.

 МРЕЖНА КОМБИНАТОРИКА Како објашњавају М. Хард и А. Негри у свом, у много чему до данас актуелном делу „Империја“ (ИГАМ, Београд, 2005), она је својеврсна „мрежа структура моћи“, упрошћено речено, евроатлантских политичких и пословних елита, те њихових трансмисија утицаја и сарадње. Актуелна глобална „Империја“ није исто што и САД већ је та држава на својеврстан начин њен део и то као носећи војно-политички стуб шире структуре. А империјални конзорцијум чврсто је срастао и, без обзира на сва неслагања унутар њега и поједина искакања из корита његове политике, држи се заједно. Уз то је често и мост, односно глобални оквир, за деловање националних сила које нису његов део. Њихови интереси, чак и када између њих и „Империје“ постоје дубоки ровови – а то пре свих важи за Кину – у многим зонама се тесно преплићу са „империјалним“. И то додатно објашњава њену виталност и способност да засад релативно успешно компензује објективна слабљење на разним пољима.

Они који прижељкују слабљење централне империјалне силе пречесто се плаше брзог и неконтролисаног урушавања империјалног поретка, па посредно, на неки начин, доприносе његовом опстанку. Спрам поливалентне „Империје“ налазе се конкурентске регионалне и супер силе (Русија и Кина). Ипак, нити оне или бар неке од њих чине класичан хомогени блок, нити су у сржи алтернативне комплексне „мреже структура моћи“. Засад, још једном истичем, постоји само једна таква глобална мрежа, што не значи да је она свемоћна. Русија и Кина су и у таквим околностима све више у стању да заштите своја „дворишта“. Имају потенцијал да у некој мери помогну и удаљенијим партнерским државама. То, уз озбиљно померање клатна економске моћи ка Пацифику, чини свет асиметрично (али не и симетрично) полицентричним. Све у свему „Империја“ не доминира као раније, али је још увек без целовите конкуренције, што се одражава и на позицију њене носеће силе – САД.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *