Почетна / Култура / ДОСТОЈЕВСКИ, ЛИБЕРАЛИ И РАДИКАЛИ

ДОСТОЈЕВСКИ, ЛИБЕРАЛИ И РАДИКАЛИ

За Достојевског синтеза европејства и национализма у Русији није била могућа као што је била могућа на Западу. „Ми смо заборавили да су све велике нације изразиле своју снагу тиме што су биле ’поносне’ због свог самопоуздања и на тај начин су користиле свету“, каже он у својој поруци. Он је и те како имао на уму велику улогу која је Русији била намењена у будућности Европе. О томе је још у Идиоту надахнуто говорио насловни јунак, иначе колебљив и збуњен у друштву

Због чега су велики писци „златног доба“ руске класике наши савременици, и шта нам – када се вратимо век и по уназад – говоре њихова неслагања, „усијана“ у времену великих политичких превирања, узаврелих страсти и оштрих страначких супротстављености. У неколико наставака које објављујемо, „Печатови“ аутори откривају како су моћ и утицај либералне идеје и грађанске идеологије дубоко поделиле руске ствараоце – у прошлости једнако као и данас!

Приказујући, у писму Аполону Мајкову, свађу и раскид с Тургењевим, Достојевски се осврнуо и на један разговор који је тих дана водио са анонимним сународником, описаним као један од оних „младих напредњака“ који се „у иностранству претварају у некакве шпицеве, чангризаве и гадљиве“. Сусрет се десио такође у Немачкој, где је овај човек био стално настањен са породицом, а у Русију је одлазио једном годишње да покупи приход од имања. На пишчево питање зашто је напустио отаџбину, одговорио је „буквално и осионо“: „Овде је цивилизација, а код нас је варварство. Осим тога, овде не постоје народности; јуче сам путовао и у вагону се није могао разликовати Француз од Енглеза и Немца“. Иза просветитељске идеје универзалног људског братства још пре век и по се, дакле, наслућивао концепт мондијализма који је и међу Русима имао своје ватрене присталице. На примедбу Достојевског да је снага Енглеза и Француза управо у томе што знају ко су и што им је циљ да то и остану, саговорник се одлучно успротивио: „Цивилизација треба све да изједначи и ми ћемо тек онда бити срећни када заборавимо да смо Руси и кад сваки човек буде налик на друге“. Куриозитет је у томе што се ова расправа води у атмосфери опипљиве напетости и то не само на социјалном плану. Дешавало се то у предвечерје Француско-пруског рата и потоње Париске комуне.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *