ЦАНКАР ПОНОВО НА ЦВЕТНОМ ТРГУ

Премда знатно дужа од већине представа које се данас код нас приказују, публика је на премијери са одобравањем поздравила извођење Краља Бетајнове

Била је веома прикладна идеја да седамдесетогодишњицу постојања Југословенско драмско позориште у Београду обележи поновним извођењем дела које је приказало као своју прву представу 3. априла 1948 – када је у преуређеној дворани негдашњег Мањежа, односно Сцене на Врачару Народног позоришта, како се дотад званично називала, публика могла да види драму Краљ Бетајнове Ивана Цанкара у преводу Роксанде Његуш. Редитељ и сценограф био је Бојан Ступица, Мира Глишић – костимограф, а главну улогу Јожефа Кантора тумачио је Миливоје Живановић.

[restrict]

Словеначког писца Ивана Цанкара (1876–1918) још од ране младости привлачила је драма, па је већ 1897. написао свој драмски првенац Романтичне душе, да би потом уследили комади: Јакоб Руда, За добро народа и 1902. Краљ Бетајнове. У тим делима беспоштедно је обрадио етичку кризу словеначког грађанства. У Краљу Бетајнове, на изразито драматичном примеру једног случаја из стварнога живота, приказао је настајање великог богатства криминалним и грабежљиво осионим поступцима главне личности драме Јожефа Кантора, фабриканта и бескрупулозног човека, који је, уверен у своје морално право, будући да је већ стекао велико имање, завладао Бетајновом, газећи преко свега што би му се испречило на путу ка освајању потпуне друштвене моћи и политичке власти. Историја настанка његовог „краљевства“ на Бетајнови обележена је насиљем и крвљу, уморством рођенога брата због наследства, упропашћавањем старога Крнеца и убиством противника Макса, иначе заљубљеног у његову кћер. У неочекивано наглом Канторовом успињању из мрака друштвене неугледности и ништавности до општег признања и моћи, људи из његове ближе околине, слични њему по позицијама, настојањима и оријентацији, виде привлачан путоказ и за властита лична животна стремљења. Само ће се једна личност отворено и енергично супротставити свемоћној сили Канторове владавине: то је Макс Крнец, немоћан млади идеалиста, студент боем, маштар и луталица, сав обузет утопијским идејама о лепшој будућности и могућном устројству бољег и праведнијега света – како је критика исправно уочила овде је реч о једној од бројних варијација несвесно извајаног Цанкаревог аутопортрета! – кога ће Кантор једним метком из ловачке пушке одстранити са свог победоносног пута. Када се драма заврши, Кантор остаје као победник и, мада Цанкар више ништа не наводи, сасвим поуздано знамо да краљу Бетајнове предстоји даље успињање ка још већем богатству, помпезнијој слави и знатнијем друштвеном угледу. Међутим, ипак није могућно закључити да је Краљ Бетајнове драма социјалног песимизма, будући да приказујући случај једне породице и почетак њене социјалне историје, Цанкар није инсистирао на психолошким особеностима главних лица и њиховим моралним својствима, јер он није овде дао драму индивидуалнога случаја. Судбина те породице приказана је у пресудним тренуцима за њен даљи успон и зато се не може рећи да је Краљ Бетајнове психолошка драма: пред нама се развија проблемска реалистичка драма читаве једне средине у одређеним тренуцима друштвено-историјских кретања.

Позоришни критичар Ели Финци својевремено је исправно уочио да је Јожеф Кантор, примитивни краљ што влада имањима и душама људи на своме подручју, синтетично оличење оне друштвене класе, која се крајем претпрошлога века јавила у Словенији, са приличним задоцњењем, као носилац богатства и његових нужности за потчињавањем у тзв. првобитној фази акумулације капитала. Порекло те класе је тамно као и Канторова прошлост, када се први пут јавља на позорници. Али њен наступ је силовит и продоран: око себе она све поробљује и гази, потчињава и искоришћује, без икаквих моралних обзира, не зазирући ни од злочина, као да је под магијском опчињеношћу неке невидљиве стихијске силе. Историјски гледано ова класа још увек нема зрелог и моћног непријатеља, јер је радништво још неразвијено и недовољно свесно, а поједини иступи и протести из интелектуалних или малограђанских редова – као у драми Максово прихватање борбе – нужно завршавају поразом, без обзира на социјалну и етичку лепоту њиховог става и њиховог геста. Како је истакао Ели Финци, у Краљу Бетајнове Цанкар је „у идејном сагледању обухваћеног драмског материјала, претпоставио једну ширу историјску истину једној плиткој моралној и етичкој целисходности“.

Сагледавајући Цанкарев драматуршки поступак у Краљу Бетајнове, анализирајући читаву драмску конструкцију дела, морамо указати на приметан утицај симболизма и симболистичке драме. Радња се развија у специфичној атмосфери, која није лишена елемената мистике – сва је у тамним слутњама, ишчекивањима и страховањима од евентуалних поступака главнога јунака, прожета је визијама усплахирене младе девојке Нине, иначе кћерке његовог брата кога је убио, што чини да се ова драма приближује ибзеновским ситуацијама, али и грубом натурализму Стриндберга и поетским визијама Метерленка. То ипак није засенило основну идеју Цанкара и његову намеру да прикаже суморну стварност своје савремености, посебно када је у питању словеначка друштвена средина.

Иако је редитељ Милан Нешковић, кога особито памтимо по неколико представа (Бела кафа Александра Поповића и Код вечите славине Момчила Настасијевића – у београдском Народном позоришту, 1915 Бранислава Нушића у Крушевчком позоришту, Мрешћење шарана у Атељеу 212), Цанкаревог Краља Бетајнове третирао првенствено као породичну драму, није могао мимоићи у њој присутну ширу социјалну проблематику. Главну пажњу посветио је тзв. тробојима, што ће рећи међусобним сукобима између три лица по принципу „ко ће кога“ пре нападом да осујети и онемогући, иначе честих у драмским ситуацијама и односима међу лицима ове драме. Ненад Јездић био је доследан и непоколебљив као Јожеф Кантор, што ће га у последњим призорима довести до нервнога слома. Упркос томе, успео је да на сцени прикаже једну самосвојну и енергичну личност. Војин Ћетковић био је више послован него достојанствен као Жупник, док је Никола Ракочевић у улози Макса деловао као наиван револуционарни побуњеник. Михаило Јанкетић пажљиво је изградио фигуру пропалога Крнеца, кога је ојадио Кантор, те се овај заглибио у алкохолизму. Небојша Миловановић испољио је приљежност и прецизност као Канторов Надзорник. Милена Живановић као Канторова кћер Францка, која његовом вољом треба да се уда за Франца Бернота, уверљиво је глумила емоционалну растрзаност с обзиром на то да је њен отац усмртио њену симпатију Макса. Премда знатно дужа од већине представа које се данас код нас приказују, публика је на премијери са одобравањем поздравила извођење Краља Бетајнове, које је приказало догађаје из ере првобитне акумулације капитала. Како се нешто слично у нашој средини поново догађа, Цанкарева верна слика понашања Јожефа Кантора изазвала нам је асоцијације на наше бројне Канторе, које називамо тајкунима.       

Иван Цанкар

КРАЉ БЕТАЈНОВЕ

ПОЗОРИШТЕ
Југословенско драмско позориште – Сцена „Љуба Тадић“

РЕЖИЈА Милан Нешковић

АДАПТАЦИЈА, ДРАМАТУРГИЈА

Маја Тодоровић

СЦЕНОГРАФИЈА

Весна Поповић

ДАТУМ ПРЕМИЈЕРЕ

  1. април 2018

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *