Почетна / Интервју / АЛЕКСАНДАР ПЕТРОВИЋ – ПЕДАГОГИЈА МОЋИ И ФАУСТОВА СМРТ

АЛЕКСАНДАР ПЕТРОВИЋ – ПЕДАГОГИЈА МОЋИ И ФАУСТОВА СМРТ

Како су марксистички аналитичари при комунистичким форумима Универзитета и истом таквом комитету града Београда били су згранути када су видели да Речник технологије– прву синтетичку антропологију и филозофију технологије у нас (објављен 1981, у првим тренуцима после Броза) заузима ставове о светим аксиомима просветитељства, пролетере зове дечацима, а функционере хијерархијским мајмунима, и какве везе тај сукоб има са нашим временом, за Печат тумачи један од аутора Речника

Професор Александар Петровић предаје културну антропологију, теорију цивилизације и историју науке на Универзитету у Београду. Поред ових „европских“ предмета предаје и Културну историју Индије где често држи предавања на тамошњим универзитетима. Овај разговор за Печат посвећен је ренесанси Речника технологије после два научна скупа посвећена овом несвакидашњем спису у Институту за филозофију и друштвену теорију и Институту за европске студије. Речник је професор Петровић, као један од аутора, објавио при крају својих студија на Универзитету у Београду када брани магистарску тезу Уметност и технологија. То између осталог показује да је наш најбољи универзитет био расадник слободне, критичке мисли и да је судећи по глобалним показатељима свој стваралачки капацитет упркос свему задржао и данас. Наравно, по објављивању Речника, професор је уз велику медијску помпу са својим сатрудницима био смењен, али у томе се огледа коб слободе и потврда да су постављена права питања на које тада, а добрим делом и сада, није било одговора.

Година 1981, први тренуци после Броза, који, наравно, никaд не умире. Појавио се, у часопису „Видици“, Речник технологије – прва синтетичка антропологија и филозофија технологије у нас. Калиграфски писан, изазов за читање, још више за мишљење, неочекиван и по свему судећи далеко од стварности, езотеран. Ипак, извесни у Савезу комуниста реагују бурно. Марксистички аналитичари који су се нашли при комунистичким форумима Универзитета и истом таквом комитету града Београда били су згранути када су видели да Речник технологије заузима ставове о светим аксиомима просветитељства, пролетере зове дечацима, а функционере хијерархијским мајмунима. Они, ученици просветитељства, осетили су да је то напад на саму срж њиховог наслеђа: јер Маркс и Енгелс су пророци, не мање него Мухамед, а наука је бог, осим кога нема другог. Зашто је напад био тако жесток?

Зато што је педагогија моћи увек иста, а оно што се догодило Речнику технологије у преломном часу Југославије и света у целини, њен је јавни час. Ви сте лепо навели све оне горионике моћи као што су Маркс, Броз, чак и Енгелс. Просветитељство настаје када се учинило да је Европа коначно довршила покоравање света (пад Русије изгледао је само као питање времена) и да после уништења мноштва народа може да почне некакву илузорну операцију спасавања онога што је остало сводећи културу на рационалност. Наравно и Буда и Платон виде да једини пут спасења води кроз знање, али не оно сведено на пуки разум без ума јер ни у енглеском ни у француском, протагонистима „цивилизовања“, нема речи за ум. Рационализовано, сведено знање наслеђе је протестантизма чији је просветитељство законити наследник. Маркс је протестант који је следећи Лутерових 95 теза заковао својих 11 теза о Фојербаху са сличним циљем да у име правде успостави нову педагогију моћи. Изоставили сте у вашем набрајању Лењина што је добро јер говори да је његова појава на сцени, иако мумификована, била ипак само епизода без већег значаја за главни ток приче. Реч је о једној од низа татарских најезди које су прохујале Русијом, у промењеној форми, али с истом суштином. О периферности те појаве говори чињеница да сада све знамо о Лењину, а скоро ништа о Брозу. Он је велика тајна, неупоредиво већа од Лењина чији наручени посао данас није никаква непознаница јер је познато и ко га је и колико платио. За разлику од њега, Броз није радио за новац већ само за педагогију моћи. Ту је он врло јасан и свом лекару Александру Матуновићу  неувијено саопштава, гледајућу га у очи, док овоме вероватно измиче тло испод ногу: „Ја сам Фауст…. ето, сада знате ко сам. Не онај Гетеов Фауст – него Фауст свих Фауста!“ Ако је тако, онда је сасвим јасно зашто је овај свет напустио у великом мефистофеловском спектаклу глобалне апотеозе смрти којим је почело раздобље рушења опште и сваке појединачне равнотеже. У том тренутку смо почели рад на Речнику технологије.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *