Зона сумрака – НИСУ КОШАРЕ ЗА КЛОШАРЕ

Шта наша деца треба да уче о српској историји? И оној старијој, а посебно о овој новијој, историји у којој су учествовали и њихови очеви и мајке. Да ли је за „суочавање с прошлошћу“, на којем грађанисти толико инсистирају, довољно учити о српској кривици и геноцидности, или има места и за херојство и пожртвованост?

Постоји ли Американац који није чуо за Аламо? Постоји ли Грк неупућен у подвиг његових предака на Термопилима? Има ли Руса који не знају за „Павловљеву кућу“ у Стаљинграду? Можда и има, али требало би их потражити лупом. Такође, замислите какав би одијум у нашој јавности, пре свега грађанистичкој, изазвало евентуално одбијање неке институције да дозволи предавање о Требињцу Срђану Алексићу, пребијеном на смрт док је бранио свог комшију Муслимана. Зашто наши млади нараштаји не би одрастали знајући причу о човеку који је по цену живота желео да заштити ближњег свог, узимали га за пример како треба поступати у животу и какве одлуке доносити у тешким временима? Велики је гест Алексића који је бранио свог комшију од двојице-тројице људи који нису знали шта значи униформа коју носе и какве обавезе им она намеће. Колики је, онда, тек гест људи који су били свесни части и традиције чије високе стандарде треба да досегну носећи униформу Војске Југославије и који нису бранили једног човека, него читав народ и који се нису суочили само са песницама, него и са бомбама, гранатама мецима и ножевима агресора из двадесетак земаља? Неки, међутим, мисле да наша деца не треба о томе да знају, да не треба о томе да уче, да не треба на њих да се угледају. Међу њима је Маријана Стефановић, директорка београдске Основне школе „Бранислав Нушић“. Ова „просветна радница“ је сматрала да њени ученици не треба да чују сведочанство о вероватно најсветлијем тренутку наше новије историје када се шачица храбрих суочила са највећом силом у историји човечанства. Овај експерт за образовање и васпитање стручно је проценио да сада „није прави тренутак“ да деца чују причу оца двоје њихових школских другара Ненада Михаиловића, који је имао срећу да се жив врати из пакла који је однео многе животе и који, самим тим, има дужност и да се сећа својих палих другова, али и да свету каже да су били људи, хероји и мученици.
Да ли би овој жени пало на памет да каже и да „није прави тренутак“ да деца, на пример, чују сведочење преживелог логораша из Аушвица, или, не дај боже, из Јасеновца? Можда и би, с обзиром на то да је вајна директорка широј јавности постала позната и по томе што је пре неколико година проценила да је професор српског језика Владимир Милојевић изабрао „погрешан тренутак“ да из сна тргне ученицу која му је заспала на часу, па се дрзнуо да је пробуди. О томе какав је Милојевић професор и колико га његови ђаци воле и цене најбоље сведочи чињеница да су ученици 14. београдске гимназије, где је нашао ухлебљење по избацивању из „Нушића“, масовно изашли на улице пошто му је одузета лиценца захтевајући његов повратак за катедру. Колико су њене процене исправне говори нам и податак да је Милојевић победио на суду, а да Стефановићева није имала основа ни да се жали.
Сада, међутим, не желимо да се бавимо силним проблемима у нашем образовном систему, нити квалитетом кадрова који су ко зна којим способностима дошли у позицију да нам обликују децу. Овај случај много више говори о односу који не само директорка једне основне школе него читаво друштво имају према ветеранима, људима који су били спремни на највећу жртву за слободу и добробит овог народа (иако је и међу њима, наравно, било разног кукоља). Да је јавни час (што је иначе пракса у овој школи) деци хтео да одржи неки адвокат, хирург, грађевинац или лекар, чисто сумњамо да би га одбили. А мало је вероватно и да би такво одбијање изазвало истоветну патњу и бол као код људи који се због својих подвига ионако већ осећају одбаченим од друштва и константно се суочавају са неразумевањем (о чему ћемо детаљније тек писати). „Веома сам погођен таквом одлуком. Ми, хероји с Кошара, од ове земље немамо ништа, свако од преживелих могао је да побегне одавде, а ми смо остали“, рекао је Михаиловић за један београдски лист. Доиста, према релевантним истраживањима и студијама, ратни ветерани се у нашем друштву готово у сто одсто случајева осећају искљученим и стигматизованим, потенцијалним психопатама од којих стално прети опасност, људима који су пре злочинци, него хероји.
Али стварност је потпуно супротна. Као што су били неопходни у рату, ови људи су нашем друштву неопходни и у миру. И то из ког год угла да посматрамо, и „патриотског“ и „грађанског“. За суочавање с историјом и ратним чињеницама које увелико обликују и нашу данашњицу, али и будућност, као и да бисмо могли да разумемо и да припадамо својој нацији и друштву, морамо се упознати и са људима који су све то преживели и чути њихово искуство. То је део не само прошлости и идентитета ветерана него и свих нас за које су се они борили. Деца из „Нушића“ имала су прилику да то важно сведочанство чују, али им је оно ускраћено због нечије неинтелигенције.

2 коментара

  1. Драган

    “Mртва стража са Kошара

    (Стихови: Ненад Милкић;
    стихове рецитује: Миле Васиљевић)

    Лутајући светом земљом,
    где одавно нема мира,
    пратио сам уске стазе
    ловаца и пастира.

    Од људи сам склањао се,
    да зликовци ме не би чули,
    пут жеља доведе ме
    у ходочашће караули.

    Ал’ превари ме Божје време,
    мрак на путу ухвати ме,
    зграду свету ја угледах
    у сумраку, усред зиме.

    Љубим зидове рушевине,
    сузе не знам сада скрити,
    ја по мраку не смем назад,
    овде морам преноћити.

    Ватру палим од сувог лишћа,
    ту где беше спаваона,
    полусрушен зид заклања,
    не види се споља она.

    Покушавам да се згрејем,
    од студени док се склањам,
    ипак, не кајем се што сам дош’о,
    већ ноћима ја је сањам.

    Вук се зачу у даљини,
    и фијук ветра који дува,
    а ја сам у планини,
    не бојим се – Бог ме чува.

    Глуво доба, поноћ прође,
    тмина овде тајне крије,
    док цео свет спава, снива,
    тад се буде Проклетије.

    Оживе караула.
    Све утваре Бог да прости,
    на њима су униформе
    наше војске из прошлости.

    ,,Ко сте ви добри људи?,,
    гласом страх се мени ствара
    „Не бој се, ми смо стража,
    мртва стража са Кошара.“

    Тад угледах око себе
    свако својим путем иде,
    млади момци чедних лица
    као да ме и не виде.

    „Којим добром дође брате?“
    тргнух се на глас дечака,
    „овде ретко и дању сврате,
    а камоли усред мрака.“

    „Углавном су то шверцери
    што беже из Албаније,
    многи од њих што дођоше
    не напустише Проклетије.

    Али и њих је сад све ређе,
    због тога је овде тама,
    живи више не долазе,
    сад припада она нама.“

    „Видим наш си, нашег рода,
    како си стиг’о довде,
    Хајде реци сада нама,
    Што си дошао? Шта ћеш овде?“

    „Дошао сам“ – одговарам,
    а срце ми од страха бије,
    „да се Богу ја помолим
    на месту ваше погибије.“

    Тад утихну караула,
    у свом су послу стали,
    граничари тужних лица
    у мене су погледали.

    Уплаших се те тишине,
    уз кичму ми крену зима,
    као да сам и сам мртав,
    стрељан њиховим погледима.

    „Откуд знаш да смо мртви?“
    проговара тад утвара,
    па се смех заорио
    одјекујући са Кошара.
    Шалим се. Знаш да јесмо.

    Свако од нас у смрти спава,
    али дрхтимо сваке ноћи,
    бојимо се заборава.“

    ,,Ето ја сам имао мајку,
    што је мене срећом звала,
    на пут често гледала је,
    мене није дочекала.

    И имао сам трудну жену,
    са њом сам снове снио,
    родила је мени сина,
    син ме није запамтио.“

    „Видиш ли оног тамо,
    сви му помреше кад су чули
    да су му горе у планини
    вукови тело растргнули.

    А јауке које чујеш,
    тај нам се вратит’ жели,
    њега су још живога,
    у ланцима к’о пса одвели.“

    „Не жали нико од нас
    што је свој живот дао,
    ја бих се опет, кад бих мог’о,
    за Србију жртвовао.

    Али не желим ћутати више
    о неправди што нас дави,
    ми смо српству све предали
    а српство нас заборави.“

    „Гробови су расути нам
    њих пазити нико неће,
    кад нас наши забораве
    ко ће за нас палити свеће.

    Само другови што су живи
    присете се током разговора
    о данима заједничким.

    Него брате сад’ ће зора,“
    „Хајде крећи, брзо иди,
    нек’ ти пут прође у срећи,
    о нама пиши, причај,
    ал’ више се не окрећи.

    Не долази, не тражи нас,
    легенда се речју ствара,
    Србију поздрави нам
    од мртве страже са Кошара.“

    Пробудих се сав у зноју
    од ватре тек дим оста,
    присетих се прошле ноћи,
    нека им је земља проста.

    Палим свећу, Бога молим,
    сузно око наду тражи,
    ја вас нећу заборавити,
    завет дајем мртвој стражи.”

    Слава палим херојима Кошара!!!

    https://www.youtube.com/watch?v=CKnW5-eOtqk

    Драган Славнић

    10
  2. Петар Јакшић

    Славни Славнићу ,свака част што си заратио са заборавом у ова неславна времена.Нек твоју баладу о ј

    унацима са Кошара разнесе добар ветар по свим нашим занемелим крајевима у ишчекивњу решења велике светске једначине у којој Срби осташе ,још увек, она најзначајнија_непозната, и не заборави:_Србија је ,ма шта ко мислио,остала -Велика тајна!!!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *