ЗОНА СУМРАКА / Неостварена амбиција

Некада је звање професора захтевало некакав углед, а назив аналитичар извесно знање и могућност закључивања. Зоран Драгишић је живи доказ да ове две титуле више апсолутно ништа не значе

Када председника Србије Александра Вучића за разна непочинства оптужују Саша Јанковић, Вук Јеремић или Драган Шутановац, то је сасвим очекивано. Када га за издају криве Милош Јовановић или Бошко Обрадовић, то је разумљиво. Скроз је неочекивано, међутим, када га за овакве ствари оптужује посланик Српске напредне странке. „Политика коју води председник Вучић и политика коју води будући председник (Црне Горе Мило) Ђукановић су комплементарне, једна другој блиске“, рече аналитичар, професор безбедности и члан посланичке групе СНС у Скупштини Србије Зоран Драгишић. Овде је, надамо се, дошло до некаквог неспоразума, неразумевања. Надамо се да је Зоран Драгишић погрешно схватио Вучићев политички правац и да политика председника Србије никако не може бити комплементарна са политиком човека који признаје независност „терористичке државе“, како је приштинску администрацију у понедељак увече у говору окарактерисао Вучић. Надамо се да не постоји универзум у којем би Вучићева политика била комплементарна са политиком која подржава пријем „бандитске државе“, како је председник Србије у понедељак назвао групу разбојника који су отели јужну српску покрајину, у УНЕСКО. Надамо се и да не може бити комплементарности између политике безглавог учлањења у НАТО противног народној вољи и без референдума (што је Драгишић на себи својствен начин рационализовао и прогласио за добро) и политике војне неутралности коју би Београд требало да води. Надамо се да не може бити комплементарности између човека који стално подсећа на славну српску историју и особе која Мојковачку битку, на пример, сматра грешком, између онога ко се труди да очува српски идентитет и онога ко га на сваком кораку затире. И тако даље.

Не чуди да Драгишић, некадашњи председнички кандидат Покрета радника и сељака (нисмо сигурни коју од ове две функције обавља у тој странци), не може да разуме ове не тако мале разлике. Шта очекивати од аналитичара и професора безбедности који се почетком септембра 2015. исмевао на рачун руске помоћи Башару Асаду умно процењујући, у тренутку када је сиријска војска практично била на коленима, да је баш због тога тако „успешна“? Какав „аналитичар“ и „професор“ неко треба да буде па да не види какав преокрет може да донесе руска војна (и дипломатска) помоћ? Колико слеп (или непоштен) треба бити па превидети успех свесрдне америчке помоћи терористима у Алепу, Деир Езору, Источној Гути, па и у Арфину? Каква је разлика између онога (Драгишић) ко се радује томе што се украјинска (бандерашка) застава поново завијорила над Славјанском (некадашњим упориштем проруских устаника) и онога ко се радује подизању хрватске заставе над Книном? Да ли је поштено да човек који омаловажава Русију и Путина због позива својим грађанима да летују у својој земљи (април 2015) буде посланик странке чији је лидер урадио исто то неколико месеци касније, у јуну 2015? Од Драгишића, који се може сматрати примером општег моралног суноврата, све се ово да очекивати, али чуди зашто Вучић гаји човека оваквих ставова међу посланицима своје странке. На Вучићу је да се изјасни да ли он спада међу „ми“ у Драгишићевој оцени да црногорска опозиција често говори о вези са Русијом и Србијом „на начин који се нама не свиђа“. Да ли се и Вучићу више свиђа приступ ДПС-а? Ако не, чије то онда ставове заступа посланик који је био 28. на изборној листи СНС-а и ко су то „они“? Ово је реторичко питање пошто је свакоме јасно ко у данашњој Русији види „рестаљинизацију“ и ко се плаши „штетног руског утицаја на Балкану“. Код нас је то параполитичка каста оличена у Јелени Милић, Бошку Јакшићу, Соњи Бисерко и сличнима, а на Западу ратнохушкачки лоби оличен пре свега у америчкој „дубокој држави“.

Професор безбедности иде корак даље од оних који тврде да бомбардовање 1999. није било „агресија“ него „хуманитарна интервенција“ са циљем спречавања „српског геноцида“ над косовским Албанцима. Он тврди да „није било никаквог додира НАТО и наших снага током сукоба на Косову“ („Данас“, 29. децембар 2010). Нити су наши војници заробили оне залутале америчке несрећнике што их је Џеси Џексон ослобађао, нити смо им обарали авионе, а ни они нас нису додиривали од Алексинца до Кошара. Да ли је Вучић против војне неутралности наше земље која произлази из резолуције Скупштине Србије од 26. децембра 2007. и за коју је и сам гласао (добила је подршку 220 посланика, а против су били ЛДП, ЛСВ и Риза Халими) а коју Драгишић сматра „бесмислицом“ док су, по његовом мишљењу, они који су је подржали (укључујући и Вучића) „политиканти“ („Време“, 16. септембар 2010)? Јасно је нама шта ће посланички мандат СНС-а професору који је 2007. био против руског вета на резолуцију УН којом би се омогућило једнострано проглашење независности Косова („донела би нам много невоља, а никакву корист“, „Бета“, 20. април 2007) и који је 2013. категорички закључио да је Београд Милорада Додика „пустио низ воду“ („Анадолија“). Није нам јасно шта ће СНС-у такав посланик. Утолико пре што се од 2016, колико је нама познато, ниједном у Скупштини није јавио за реч. Од свих Драгишићевих изјава које смо нашли, можемо се сложити само с једном: „Треба само чути шта људи највише мрзе и знаћеш које су им неостварене амбиције.“ Драгишић би да је Рус.         

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *