Зона сумрака / Ко Жарку Зрењанину пљује у лице

Иницијатива да се Зрењанину врати назив (или да се преименује, како год хоћете) Петровград изазвала је бурно реаговање у делу нашег друштва јер у томе виде (још један) доказ да је Србија дубоко огрезла у фашизам. Није овде питање треба ли, или не мењати име овоме граду. Нека народ сам одлучи о томе. Питање је какви су аргументи најватренијих противника промене

Директорка свачим тешко контаминираног Центра за културну деконтаминацију Борка Павићевић скренула нам је пажњу, с муком покушавајући да склопи иједну сувислу просто-проширену реченицу током гостовања на извесној телевизији, на успомене књижевника Ивана Ивањија из ратног Зрењанина. „Иван Ивањи који се присетио како је било у Зрењанину из којег је одведен у Аушвиц. Ако слушате њега, како можете бити за повратак тог имена?“, рекла је она говорећи о „анти-Петровград“ трибини одржаној у Зрењанину на којој су обоје учествовали. Ког имена? Да ли је госпођа Павићевић прихватајући позив за учешће на трибини уопште знала које име иницијатори промене желе да надену Зрењанину? Не, не залажу се они, контаминирани уме, за враћање имена Бечкерек, како се овај град звао у време нацистичке окупације Баната када је Ивањи депортован у логор. Они се залажу за враћање назива који је овај град носио од 1935. до 1941, имена које је добио по последњем краљу Србије и првом краљу државе из које ће настати Југославија у коју се управо ови људи куну. (Борка Павићевић у истој емисији: „Новонастале државе нијечу заједничку прошлост, зато што их она подсећа на могућност какви су били и заправо ради се о одрицању од онога што је најбоље“ – Југославије.)
Ова представница „анти-Петровград“ школе мишљења у својој аргументацији све време се позива на некакав антифашизам и као аксиом поставља тезу да напори за преименовање града у Петровград представљају фашизам. Да ли то значи да је краљ Петар био фашиста? Тај човек је умро 16. августа 1921, а фашистичка партија је основана два месеца касније 7. новембра. Срби су, рекло би се, увек били авангарда! Да ли је његов наследник Александар био фашиста? Да јесте, зашто би га фашисти убили у Марсељу? Ако је Петровград фашистичко име, зашто би га фашисти, односно нацисти мењали?

Да се не заваравамо, није овде у питању никакав антифашизам. Макар не када се ради о Борки Павићевић, Ивану Ивањију и осталим учесницима трибине међу којима су и уважени колега Теофил Панчић и историчар Миливој Бешлин. Овде је реч о чистом и глупом антисрпству и њима смета што Петровград звучи српскије него Зрењанин. Потпору за овај став (можда сасвим погрешан и надамо се демантију) налазимо у чињеници да се Иван Ивањи, који је, како госпођа Павићевић рече, испричао тужну причу о својој депортацији у Аушвиц, залаже да Зрењанин понесе име које је носио у време нацистичке власти – Бечкерек. „Књижевник Иван Ивањи, који је како је рекао ’антифашиста и титоиста’, али и за то да се Зрењанину врати име Бечкерек“, пише дословце у извештају са трибине који је објавио сајт „Аутономија“. Ивањијев „титоизам“ повлачи још једну дилему. Да ли ови људи који се декларативно залажу за слободу и демократију, инсистирају на референдуму о промени имена (што је, успут, сасвим разуман захтев), заиста говоре оно што мисле и да ли су конзистентни? Да ли се до имена Зрењанин дошло демократским процесом? Да ли је у Титово време уопште било демократских процеса? Да ли је, можда, име Петровград укинуто кроз демократски процес? Да ли недостатак демократског процеса при преименовању Бечкерека у Петровград 1935, с обзиром на све ово, може бити аргумент против тог имена и доказ његове „фашистоидности“? Тешко. Колико онда аргумент Миливоја Бешлина да је име Петровград прокажено због тога што је коришћено у време диктатуре краља Александра може имати било какву тежину и колико може ићи у корист имена Зрењанин, коришћеног у време диктатуре маршала Тита? А име Бечкерек има шестовековну демократску традицију?

Историчар Бешлин нам указује да „име Петровград симболизује једнонационалну – српску – превласт у Војводини“ и додаје да „код српског национализма постоји једна врло јасна интенција, а то су стални покушаји национализације и србизације Војводине“. Откада, запитали бисмо овог историчара. Конкретно када је западни (војвођански) Банат у питању, историја нам говори сасвим друго – да су Срби у њему вековима уназад били већина. Тако је према подацима из 1584, 1743. и 1753. Први историјски социолог у Србији Душан Ј. Поповић (1894–1965) у књизи „Срби у Војводини“ наводи да су „према таблицама банатских насеља, изведених по етничком принципу, из 1743. и 1753. године, крајњи источни окрузи Баната (Лугошки, Карансебешки, Оршавски) били чисто румунски, крајњи западни (Бечкеречки, Панчевачки, Кикиндски) чисто српски, док су централни окрузи (Вршачки, Липовски, Новопаланачки, Темишварски, Чаковски, Чанадски) имали мешовито српско-румунско становништво“. Према подацима из 1774. године, у читавом Банату (и српском и румунском делу) живело је 220.000 Румуна, 100.000 Срба, 53.000 Немаца и 2.400 Мађара и Бугара. На почетку 20. века Румуна је 592.049, Немаца 387.545, Срба 284.329 и Мађара 242.152. У српском делу Баната ситуација се није битније мењала од почетка века до данас (осим што је Немаца из свима познатих разлога знатно мање) и Срби су увек чинили знатну већину. О каквој се онда „србизацији Војводине“, макар када је Банат у питању, ради? Историчар Бешлин то види другачије: „То је континуитет српског национализма који постоји још од међуратног периода, кад су националистички идеолози правили озбиљне планове како ’национализовати северне крајеве’. Ти планови о етничким чишћењима и појачавању српског етничког елемента у Војводини су пропали због почетка Другог светског рата, али видимо да се данас спроводе другим средствима.“ Бешлин још каже да иницијатива за промену имена Зрењанина представља „насилну и нападну србизацију града“. Па како, побогу?

Колико је флексибилан однос према историји и аргументима ове групе грађана најбоље илуструје оцена Борке Павићевић: „Зашто ми у Зрењанину и уопште нијечемо да смо ми на страни сила победница и да је у Другом светском рату добијена победа? То је највећи тренутак када је ова земља била на Западу. Она је била на Западу. Са антифашистичким силама у Другом светском рату.“ И тако, по Борки, Американци ослободише Зрењанин, а вероватно је и сам Жарко био Американац који се гнушао Црвене армије и Русије. И ко му после пљује у лице?