Водич за путовање

Пише Љиљана Богдановић, главни и одговорни уредник

Заокупљени низом значајних догађаја који су обележили протекле дане, пре свих београдским изборима и тријумфалним резултатима једне, уз истовремено политичко потапање неколико других „стабилна политичка снага“ странака, као и противречним тврдњама изрицаним од стране труста мозгова на „Копаоник бизнис форуму“, где се ведрило и поигравало претпоставкама нашег економског, привредног и друштвеног живота, превидели смо можда и најснажнији и најбизарнији утисак ове недеље: јасно наговештен и у фокус шире европске пажње призван наслућени (блиски) земаљски крај српских манастира и других споменика на Косову! Ово, за светску културну баштину катастрофично предвиђање догодило се под кредибилним (медијским) окриљем, није било злонамерно већ је напротив било учињено са поштовањем и у репрезентативном избору земаљских драгоцености које ће, у не тако далекој будућности, бити само упамћена и у светску меморију класификована баштина! Под примамљивим насловом „15 дестинација које би требало да видите док не нестану заувек“, у уторак 6. марта британски дневни лист „Индепендент“ је наиме обзирно и зналачки своје читаоце опоменуо на земаљску пролазност која упозорава не само да у овом свету ништа, па ни оно што је планетарна цивилизацијска или природна драгоценост, не траје вечито већ и да није разумно пропустити шансу да се нека од јединствених светских „чуда“ виде у пуном сјају – док је то још могуће. Пажња специјализованих аутора овог дневника је дакле на одредницама „што пре“, „ускоро може бити касно“…

Као места која су угрожена толико да посета и сусрет са њиховим сјајем и лепотом не би требало да се одлаже, будући да се у времену и простору све на овде набројаним локалитетима мења у опсегу од блажег урушавања до потпуног нестајања, наведени су дакле и цркве, манастири и уопште средњовековни споменици на Косову и Метохији у Србији. Британски лист наглашава да манастири на Косову, Србија, представљају балканску уметност од 13. до 17. века и да је „потребно још доста урадити како би се они обновили након рата“, имајући у виду да су споменици „много претрпели током немира на Балкану деведесетих година“. На јединственом списку, од 15 места први је Стари град у Јерусалиму, ту је и Ливерпул (град коме „развој и пораст броја становника прете да трајно промене ту луку и униште оно што је она дуго била и значила за Британију“), затим историјски центар Беча (угрожен модернизацијом), Археолошка зона Чан Чан у Перуу (уништавају је екстремни временски услови), али и тропска кишна шума Суматре, Корални гребен Белизеа, Потоси у Боливији, Национални парк глечера у Монтани… У овом набрајању (део смо изоставили) уочава се занимљив моменат: за „изумирање“ и преображај свих локалитета са списка одговорне су или природа и њене познате епохалне промене, или пак спонтани, „стихијски“ отисак савремених цивилизацијских кретања. Манастири Косова су, видимо, изузетак! Није их угрозило, рецимо, климатско загревање, као ни „цивилизацијски развој“ – уколико овај појам не бисмо протумачили на сасвим циничан начин.

Шта нам јако место наше најзначајније историјске, верске и културне баштине на оваквом списку открива, и колико можемо бити спокојни, читајући напомену Британаца: „Због неизвесне будућности ових знаменитости, што пре кренете на пут, то имате више шанси да их видите у њиховом пуном сјају“? Ко или шта ће одлучити да се „сјај“ наших манастира замрачи или нестане?

Трагајући за одговором, подсетимо на један занимљив апел. Морамо бити свесни, морамо разумети шта смо, гласи упозорење које је недавно изрекао угледни овдашњи аутор.Он даље разложно тумачи – можемо бити свесни „шта смо“ ако размотримо „шта нам се догађа“. Туристички бедекер за британску средњу класу, али и друге радознале, путовањима и духовним пустоловинама склоне духове, може нам указати на важне моменте стварности у коју смо уроњени, али коју можда не разумемо у мери у којој смо, једнако, збуњени око питања шта смо! Јесу ли Срби свесни своје актуелне историјске драме, укупног трагичног контекста овог „туристичко-културолошког“ предлошка намењеног иначе онима који немају благе везе или представе и сазнања о величанственом наслеђу Косова и Метохије. Још мање, то јест – никако немају све дубоке историјске, духовне и емотивне повезаности са Дечанима, Пећком патријаршијом, Грачаницом, Богородицом Љевишком и свом силом анђела, предака, светаца и великана које смо, као своје, присне и породичне, усвојили – од рођења.

Необично, помало смушено делује објашњење за могућу катастрофичну будућност српских манастира на Косову. Наиме, ни помена, ни у полуреченици, да на месту ових капиталних творевина које ваља видети што пре једна етничка група не само рушилачки, уз ескалацију и претње још мрачнијим сценаријем прети историјском и културном наслеђу другог етноса. Не, није упутно у Британији објавити да Шиптари девастирају и уништавају српске манастире, а поготово не да то чине у самој Србији. Отуда је вероватно и приметна једна „мала промена“ – из оригиналне верзије водича „Conde Nast Traveler“ изгубљена је „у преводу“ до издања „Индепендента“ једна одредница, она која већ у наслову овог сегмента каже да је Косово, односно да су манастири на Косову и Метохији – у Србији!

Да ли овај необични британски водич за путовање открива да су и за српску јавност, посебно оне који чине њен утицајни део, данас неке важне (гео)политичке „нијансе“ изгубљене у преводу до мере да им је промењено значење? Да ли заиста не „капирамо“ шта то свет говори? У помало мистериозној атмосфери која је наш укупни, не само јавни и друштвени живот заситила нејасним слутњама о могућим губицима и националном страдању, свакако би лековито било уколико бисмо најпре разумели шта смо. Подразумевајући да то значи и да ћемо се сабрати и у свест снажније призвати податке о свему шта нам се догађа. И да ћемо чињенице сагледати трезвено, не пригушујући сазнања о очигледном, не поричући све оно што нам је јасно казано. Премда је познато да су Срби чешће били склони да поверење укажу политичарима, ређе пак својим песницима, можда је ово прилика и да се сетимо стихова највеће српске песникиње која нас је давно упозорила, можда чак парадоксално и на „Индепендентов“ каталог умирућих лепота. Певајући управо о једном од споменика које избирљиви путници са западне стране треба да виде док заувек не нестане, Десанка нас је у својој песми „Грачаница“ поодавно мудро и усмерила: … Да бар ниси толико дубоко / укопана у ту земљу и нас саме / да се нисмо привикли у тебе клети, / Грачанице, кад бар не би била од камена, / кад би се могла у висине узнети; // Грачанице, да си нам бар јабука, / да те можемо ставити у недра / и загрејати тако студену од старости, / да нам бар пољима око тебе нису / предака дивних расејане кости…

Песници не говоре дословно, али њихова упутства – када се протумаче без „шмире“ – бивају готов „акциони програм“. Имамо ли одговор на завет/питање које нам је Десанка задала: можемо ли, смемо ли се усудити да припремимо недра кадра да загреју древне и горде сведоке и тапије нашег историјског и сваког другог постојања! Макар покварили ову унеколико поетичну идеју о фатуму и пролазности лепоте и моћи, тако згодно пласирану у поменутом предлогу за путовања светом.               

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *