Почетна / Уводник / Видимо се под шљивом

Видимо се под шљивом

Пише Љиљана Богдановић, главни и одговорни уредник

Пророчанство да ће сви Срби стати под једну шљиву измислили су наши непријатељи, али су се грдно преварили јер ће Србија ипак опстати упркос свим недаћама“, објашњавао је 2012. године Јован Тарабић, последњи потомак (преминуо 2014) чувених пророка Милоша и Митра Тарабића, твораца „Креманског пророчанства“. Премда легенда овим творцима саге о будућности света и српских нараштаја у њему приписује да су изговорили како ће „доћи вријеме кад ће Срба остати за под једну шљиву“, Тарабић са којим се угасила лоза златиборских јасновидаца био је, рекосмо, категоричан у негирању злослутног пророчанства о нестајању народа. Сами Срби, са својственим карактерном опуштеношћу, помало и бахатошћу, ово упозорење – наводно део креманских порука за будућност – прихватали су као чињеницу свог фолклора, безмало као један од митова који говори о изузетности и усуду одабраних, али који се – разуме се – неће и дословно остварити. И управо када се чинило да су равнодушност или подсмех једини умесан одговор који рационални дух савременика може исказати према метафоричким порукама предања, мит о шљиви почео је да „ради“.

„Показатељи говоре да у једном тренутку нас неће бити и нећемо имати довољно грађана да опстанемо као држава.“ Ову наизглед тарабићку тврдњу није изговорио савремени профет већ је то прошле недеље рекао Зоран Ђорђевић, српски министар за рад и социјалну заштиту. Тема опстанка, тема изузетно тешке демографске ситуације, заправо нестајања српског народа, постала је тако протеклих дана, целисходно колико и неочекивано, једна од најактуелнијих и најважнијих тема у политичком и друштвеном животу земље. „Чињенице су“, како каже министар, „упалиле црвено светло.“ Аларм који упозорава да као народ лагано – нестајемо, активирао је и председник Србије, предочавајући, у ванредном обраћању нацији,  мрачну демографску слику савремене Србије, о којој сведоче поразне бројке међу којима је и то да  сваког дана ,,губимо“ 107 људи, да становништво губимо већ 67 година, а да за 27 последњих година имамо негативни природни прираштај!

Реч је о токовима живота који траје деценијама, ми смо као народ унеколико и били свесни шта се догађа, али – превиђали смо то или запостављали, све до овог тренутка, када нам је у лице сасуто: Срба је све мање!

Шта се током протеклих деценија минулог и овог века догађало са српским народом, и како разумети разлоге за његову драматично силазну демографску путању? Шта одређује и ствара ову ситуацију националног трагизма, запањујућег одсуства воље и биолошке снаге какво ранијим генерацијама Срба није било својствено? Сналажење у овим питањима вероватно је подухват који превазилази снаге и моћи било које политичке и управљачке гарнитуре, али прави договори на речена питања, те разумевање комплексних разлога који воде према метафоричној „шљиви Тарабића“, одредиће и меру успеха програма и акција које у овом тренутку најављује и предузима српска влада и тим на чије чело је стао председник земље. Да ли је довољна снажна финансијска подршка коју је најавио Александар Вучић, обећавши, између осталог, да ће мајка која роди треће и четврто дете имати 30.000 динара месечно од државе у периоду од 10 година? Несумњиво да услови тешког сиромаштва којем је изложен велики део српског народа одлучујуће утичу на избор и вољу за стварање потомства, али искуство, животни примери и поређења ситуација у различитим срединама и народима, чак и у различитим околностима у којима живи српски народ, говоре пак да и материјални моменат не мора бити одлучујући! Отуда убеђење и упозорење да „цело друштво, а не само српска Влада“ мора бити у служби идеје о поправљању наталитета и демографске будућности земље.

Да ли је једно од питања о којем би требало да размисли „цело друштво“, а пре свих државни стратези који усмеравају ову – наталитетску и друге политике и правце, требало да буде и вредносни систем друштва које се у Србији данас ствара и које ће се градити убудуће? Може ли неолиберализам, као систем коме идеолошки и политички стремимо и за који смо се наводно својевољно и према слободним убеђењима определили, дакле може ли такво друштво српски народ усмерити према развоју у којем ће бити вољног опредељивања за стварања бројне и снажне породице? Сетимо се, неолиберална друштва и њихови назори као највишу вредност славе индивидуалне слободе и права појединца! Ова атомизована друштва циљано стварају услове који теже разбијању породице! У њима, упоредо са формирањем новог морала, тече и заснивање филозофије трансхуманизма, у којој се заснивање породице и рађање деце и не доживљава на начин примерен традиционалном поимању моралне заједнице и њених назора које (иако нарушене) Србија још увек уважава. Ко јавно сме да се супротстави „мистерији“ неолибералног учења о самодовољности егоистичне јединке (којој деца нису баш свети циљ), уколико не жели да буде сврстан у ретроградне и заостале духове које је време прегазило!

Србија, наводно без резерве, без упитаности или оклевања, тежи Западу, па самим тим и његовим – западним вредностима. Колико је на том путу заглављена и на много начина  усмеравана у „директивама“ противречним њеном бићу, традицији, историји и култури, рекло би се противречним животу самом? Разматрајући своју трагичну ситуацију, суочена са очигледним чињеницама веома забрињавајуће демографске силазне путање (о чему у овом броју „Печата“ посебно пишу Драгомир Анђелковић и Филип Родић), Србија мора да преиспита и своја тако неупитна проевропска, односно прозападна опредељења.

У том смислу упутили бисмо на један користан пример. Славни српски уметник Милош Шобајић у разговору са новинарем „Спутњика“ ових дана анализира однос западњака према Србији: „Амбасадор Србије у Паризу Душан Батаковић ми је давно рекао да су му у НАТО-у својевремено говорили да Србију виде као један велики Београд – чак Београд и Нови Сад заједно. Четири милиона становника, један супер град, пун радњи, продајних простора, робних кућа, шопинга. Град у коме би могли, кад год зажеле, да затворе воду, струју, намирнице. То је жеља запада према Србији.“

Невезано са Шобајићевим открићем, у поменутом обраћању јавности српски министар рада Ђорђевић рекао је и ово: „Ми ћемо имати, показују подаци, 3,5 или 5,5 милиона становника, неко ће мислити па има нас довољно, али структура грађана у овом тренутку говори о томе да у једном тренутку нећемо моћи да као држава опстанемо.“

Шта рећи, осим да се чињенице понекад запањујуће и „школски“ складно поређају! Још само да почнемо да се понашамо у складу с њима, уместо да се усклађујемо с наметнутим западним „вредностима“. 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *