Почетна / Интервју / ВАЛЕРИЈ КОРОВИН – Америка више није суперсила

ВАЛЕРИЈ КОРОВИН – Америка више није суперсила

Руски политиколог, геополитичар и новинар Валериј Коровин сматра да живимо у времену суштинских промена у геополитичкој равнотежи света. Америка више није светска суперсила. Она више није у стању да заштити не само своје „савезнике“ него ни саму себе. После Сирије, постало је јасно да је непобедивост Сједињених Држава само мит. Досадашњи међународни поредак почивао је на страху. Сада је најзад „уклоњен штап из једнополарне структуре света“

Валериј Коровин, рођен 1977. у Владивостоку, предводи Центар за геополитичке експертизе у Москви, саветодавно тело Државне Думе Руске Федерације за питања националне безбедности, заменик је директора Центра за конзервативна истраживања социолошког факултета МГУ, члан Изборског клуба, а уредник је и информативно-аналитичког портала „Евразија“ (evrazia.org)… Валериј Коровин је и аутор низа значајних књига међу којима су Русија на путу ка империји, Удар на Русију, Крај пројекта „Украјина“, Трећи светски мрежни рат.

Председник Русије Владимир Путин недавно је говорио о новој врсти руског стратешког оружја пред којим је америчка одбрана немоћна. За неке аналитичаре, реч је напросто о блефу или претњи Западу, изјави упућеној домаћем јавном мњењу, у функцији предизборне кампање. Ако је изјава тачна – а ми немамо разлога да у то сумњамо – шта то мења у глобалном систему безбедности? Да ли ће Америка убудуће бити способна да заштити своје савезнике и себе саму? Да ли је Америка и даље глобална суперсила?

Већ више од хиљаду година изложени сталним нападима, Руси су научили да добро ратују, иако то, очигледно, не воле да раде. Строго говорећи, једино Руси данас могу добро да ратују. Раније су то умели и Немци и Јапанци, Турци су у томе били прилично добри, али су и једни други и трећи сада под америчком окупацијом, у стању националног понижења и војнополитичке немоћи.

Али они који уопште не знају да ратују су садашње САД, које су изгубиле практично све своје војне кампање. Американци су стању да се добро носе само са незаштићеним цивилима, наношењем кукавичких удараца с безбедне удаљености, ван домашаја за одмазду. Због тога је њихово главно оружје подлост, лаж и непринципијелност. У том смислу, на сто епизода америчких лажи Русија одговара једанпут – истином, скромно, уздржано, али апсолутно убитачно и неопозиво.

Сада нас они узалудно провоцирају, исказујући гласно своје сумње и неверицу. Руси су већ били у Европи, у свим европским престоницама, у Паризу, три пута у Берлину. У Вашингтону још нису. Не бих им саветовао да проверавају истинитост речи руског председника. Увек говоримо мање него што стварно јесте. Због скромности, побожности и понизности. Таква је руска православна култура.

Све то из корена мења равнотежу снага и слику глобалне безбедности. Америка више није у стању да заштити не само своје савезнике, које, уосталом, никад није ни штитила већ ни саму себе.

Нема више смисла заклињати се на лојалност САД, жртвујући сопствени суверенитет, новац, стабилност, нудећи своју земљу као одскочну даску за америчке експерименте. Од сада Америка више није суперсила, што значи да њена улога у глобалној слици света постаје безначајна.

Зашто до упозорења Путина Западу (САД) долази управо у овом тренутку? Да ли постоји нека веза између тога и актуелних дешавања у Украјини или Сирији?

Сирија је постала прекретница за читав савремени свет. Управо ту је најпре заустављена, а затим се распала америчка машина за десуверенизацију. Било је довољно да се формулише и потом инсистира на другачијем становишту да би биле разоткривене све неправде, сав волунтаризам и безакоње америчких акција, и у арапском свету, и широм света.

С америчког крвавог, нацереног лица спала је маска „људских права“, „демократије“ и „слободе“. Америка је непријатељ човечанства, а данас све више земаља и народа доводи њихове тврдње у сумњу. Једино што је терало многе државе да се заклињу на верност Вашингтону био је страх. Данас је тај страх нестао. У Сирији је постало јасно да је „непобедивост САД“ само мит. Нема смисла да се плашимо онога на чијој страни више није не само истина него ни снага. У Сирији је начињен пресудни корак ка мултиполарном свету.

Са Украјином је другачија ситуација. Овде се откривају унутрашњи проблеми саме руске државе, њеног политичког и административног система, разоткривене су мане које под хитно морају бити елиминисане, у противном, систем може бити потпуно уништен и дезинтегрисан изнутра. Украјина је слаба тачка руске државе у њеном садашњем облику, али и целе руске цивилизације.

Рат у Донбасу могао је бити у потпуности избегнут понављањем кримског сценарија у Новорусији, увођењем руске мировне мисије у марту или априлу 2014. године, обезбеђивањем услова за одржавање референдума и присаједињењем оног дела бивше Украјине у коме живе Руси, они који су потпуно свесни себе и који су себе препознали као Русе.

Али тада је Путин био суочен са унутрашњом саботажом сопствених елита, са дволичношћу руске „шесте колоне“ – оних који себе само номинално називају „Путиновим пријатељима“ – иако су у ствари повезани са глобалним Западом и исповедају либералне вредности. Путин се суочио са отвореном уценом прозападних елита и са притиском без преседана који је долазио споља, због чега је оклевао и губио време. Као резултат тога, имамо рат са десетинама хиљада жртава на обе стране, срамоту, материјалне губитке и санкције, као и читав низ спољних притисака. Све то је открило озбиљне системске грешке које се морају радикално елиминисати.

Да ли је могуће обнављање рата у Украјини? Америка наставља да наоружава Кијев и реорганизује украјинску армију, очигледно зато како би се супротставила Русији.

За Украјину у овом тренутку не постоји војно решење. Украјинска страна није у стању да постигне споразум, она не управља војском, а посебно не казненим батаљонима; Кијев нема монопол на силу, што доводи у питање и саму украјинску државност. Бандеровски државни удар и није изведен како би се преговарало, а камоли да би био закључен некакав споразум с Русима. Главна намера планера и извршилаца „евромајдана“ било је управо довођење на власт антируских, русофобских снага како би припремили сукоб с Русијом и спровели геноцид над Русима у Украјини. У таквим условима узалудни су било какви преговори и покушаји закључивања одрживих споразума. Отуда и неуспех такозваних Минских споразума, бескорисност напора „Нормандијске групе“ и свих напора европских лидера који су наступали као гаранти Украјини. У садашњем облику Украјина једноставно није држава, она је пародија државе, отуда формулација „бивша Украјина“ или failed state (неуспела, пропала држава).

На месту некадашње Украјине видимо мноштво које не контролише Кијев, много различитих група које делују потпуно независно, дакле нелегалне наоружане терористичке групе или, једноставно речено – банде. Банде које пљачкају и тиранишу сопствени народ, како на територијама које су под њиховом контролом, тако и на територијама које саме не контролишу, имајући у виду стално бомбардовање Донбаса. Отуда закључак о немогућности мирног решења без потпуне промене садашњих власти, као и потпуног чишћења свих украјинских елита од бандеровских елемената, то јест потпуне денацификације бивше Украјине, са искорењивањем заразе „украјинства“ као таквог и потпуним преформатирањем читавог политичког система. А то, с обзиром на тренутну милитаризацију елита, које се ослањају на наоружане банде, није могуће извршити другачије него путем силе.

При томе, снаге којима располажу обе стране – бивша Украјина и Донбас – приближно су изједначене и ниједна од њих не може без туђе помоћи да изврши одлучујући војни преокрет. То подразумева две варијанте будућег развоја догађаја: Запад помаже Украјини да војно преузме Донбас, уз накнадно чишћење ове територије од Руса, односно спровођење геноцида уз немешање и пасивно посматрање од стране Русије; или ће се Донбас – садашња Доњецка Народна Република и Луганска Народна Република – уз подршку Русије ослободити од украјинских оружаних снага и казнених батаљона, а потом, уз подршку локалног становништва, продужити ка Кијеву, елиминишући бандеровску хунту. После тога могу бити расписани избори за Раду и председника, на којима ће грађани Украјине изабрати своју нову власт. Прва опција је мање вероватна, друга је сасвим могућа.

Могуће је, коначно, да и даље чекамо повољну ситуацију за мирно решење, бескрајно понављајући мантру да „Минск нема алтернативу“, али само уз услов да и убудуће жртвујемо људске животе, којима плаћамо сваки дан одлагања војног решења. Какав је однос између губитка живота којим плаћамо за такав „мир“ или губитака у рату, то је велико питање. У овом случају неопходно је зауставити све спекулације о томе како смо спасли Русе на Криму пуштајући да умиру Руси у Донбасу, заклињући се у некакав „Минск“. И што дуже одлажемо војно решење, уз непрекидно наоружавање украјинских терориста од стране САД, расплет ће бити крвавији. Рат је неизбежан. Русија ће опет морати да ослобађа Кијев, питање је само уз колико жртава, али сваки дан одлагања само погоршава ситуацију.

Италијански мислилац Клаудио Мути тврди да смо већ ушли у нову епоху биполаризма. С једне стране је атлантски блок, с друге евроазијски, који окупља силе попут Русије, Ирана, Кине… За француског мислиоца Бернар-Анрија Левија, светом сада кружи нови баук: „баук империја“. Да ли ми заиста улазимо у еру нових империја, у доба повратка империја?

Може се говорити о рестаурацији биполарног света, о повратку оном светском поретку који је владао у времену СССР-а. Ипак, Русија не жели, а морално још није ни спремна да постане други пол биполарног система. У великој мери управо због оних системских унутрашњих грешака које сам већ поменуо.

Власт у Русији је еродирана метастазама либерализма, западњаштва и глобалистичких ставова, отворено проамерички агенти раде у високом руководству земље, а то председнику Русије везује и руке и ноге. Немогуће је предузети одлучну акцију без суочавања с унутрашњом агресијом и без жестоког супротстављања томе. И то угрожава несметан рад целокупне државне машинерије. С таквим окружењем, Путин ризикује да добије повратни удар од најближих, у ствари оних који деле погледе апсолутно туђе руском свету.

Иако у таквим околностима не постоји могућност стварања другог пола у биполарном свету, ми ипак располажемо са свим могућностима за изградњу мултиполарног света. Света у коме не постоји један или два, већ неколико цивилизацијских полова, „великих простора“, империја (у теорији мултиполарног света говоримо о шест или седам полова), које ће на основу консензуса и равнотеже моћи одлучивати о судбини народа света и о сопственој судбини. Под надзором Русије. Имајући увек у виду главног агресора, светског преступника који нарушава мир и међународно право – САД.

Овде је неопходно објаснити сам појам империје, који треба разумети следећи највећег европског мислиоца Карла Шмита као технички термин што одређује стратешко јединство разноврсних облика – народа, етничких група, језика, култура – које коегзистирају унутар неког Великог простора. Империја је алтернатива једнообразности, унификацији и дехуманизацији, које данас намеће Запад као део његовог глобалистичког пројекта – јединственог melting pot-а, „лонца за претапање“, разарајући све облике колективног идентитета.

Очигледно, најважније је следеће: ни Европи, ни арапском свету, ни Азији више није потребно америчко старатељство. Сада су велики цивилизацијски простори довољно моћни да сами одређују своју судбину, образујући независне цивилизацијске блокове, велике просторе, царства. Век Америке је завршен. „Униполарни тренутак“ је прешао своју преломну тачку. Долази време нових империја.

Да ли је „либерални експеримент“ у Русији коначно завршен? Налази ли се Русија управо сада пред одлучном прекретницом?

Сама логика руске историје нас тера да радикално преиспитамо свој приступ формирању руских елита. Сада је неопходно темељно чишћење од остатака либералних кадрова који се још налазе у самом врху руске власти. Без тога је немогућ пројекат мобилизације, суштински преокрет у развоју и коначна обнова руског геополитичког субјективитета, великог евроазијског простора, евроазијске империје народа. Због тога ће се САД с посебним бесом борити за очување либерално-глобалистичке агентуре међу руским елитама.

Америка ће, схватајући бескорисност директне војне агресије против Русије, покушати да је уништи изнутра, уз помоћ својих агентура, као што се већ догађало. Остаје да се надамо да ће председник, поучен горким искуствима претходних пораза од пете и шесте колоне, смоћи храбрости и снаге да заврши с либералном заразом. Предстоји нам дуга историјска битка за Русију.

Године 2012. веома тачно сте предвидели будући развој догађаја. Кључ је у следећем: Русија улази у нову епоху отворене конфронтације са САД (Западом): „Путин се пуних дванаест година припремао за сукоб са САД.“ Кина је у томе руски природни савезник, ЕУ тек треба да се одлучи да ли је „суверен, независан геополитички субјекат“. Шта је у међувремену одлучила Европа? Може ли се она уопште „извући из америчког загрљаја“?

Супротстављање Русије и Запада је неизбежно, било у идеолошкој, било у геополитичкој форми. Наши уступци се увек тумаче као слабост и разлог за напад, што угрожава и Русију и читав свет, јер је у ситуацији кад смо ми слаби нарушена равнотежа глобалне безбедности. Запад у таквом тренутку започиње са безакоњем, и у томе га нико не може зауставити.

Ситуација се стабилизује само када је Русија довољно снажна да принуди Запад на мир, присиљавајући га да се придржава споразума, конвенција, међународног права, и уопште – да се понаша пристојно. Дакле, само снажна Русија представља залог и гаранта глобалне безбедности. Запад разуме само силу. Русија увек изнова прави исту грешку верујући Западу, поуздајући се сваки пут у његову мудрост и здрав разум, и сваки пут бива изнова разочарана.

Кина је савезник снажне Русије. У тренутку наше слабости, Кина се, а то је у принципу карактеристично за цивилизације зоне Римленда, окреће према Западу. Као, уосталом, и Европа, коју је неопходно поделити на атлантистичку и континенталну. Евроатлантизам је антипод Русије – он је раније почивао на Британији, а сада почива на САД. Евроконтинентализам, по правилу, исто тако бира снажнију страну. Њему је, такође, могуће да буде уз Русију, али само уколико је Русија довољно јака. Ако Русија слаби, евроконтинентализам изнова започиње своју игру, а затим прелази на страну евроатлантизма. Исто важи и за Источну Европу, која често заузима евроатлантистичку позицију.

Овакав увид нам даје могућност да предвидимо развој будућих догађаја у Европи. Усмеравање САД на своје проблеме и убрзано јачање улоге Русије у глобалним процесима даје могућност Европи да се отргне од америчког старатељства. Евроатлантисти, на челу с Британијом, могу наставити своју игру која ће, уз слабљење позиције САД, бити умерено антируска, заснована на споразумевању и узимању у обзир заједничких интереса. Евроконтиненталисти ће тако добити прилику за самосталне акције са изразитијом оријентацијом према Русији, уз обнављање економских и политичких контаката и закључивање споразума о безбедности.

У много непријатнијој ситуацији ће се наћи Источна Европа. Неке од источноевропских земаља су се толико поуздавале у моћ САД и пад Русије да су већ починиле много тога за шта ће морати да плате. Америци, која све више тоне у сопствене проблеме и противречности, Источна Европа ће бити све мање интересантна, али Русија је близу, и она је снажна и велика. Уопште, у Источној Европи ће све опет бити као и пре…

Долазак на власт Доналда Трампа, брегзит, најава или почетак царинског рата САД и ЕУ… Шта се заиста догађа на Западу? Стиче се утисак да он одавно није монолитан ни јединствен, да је његова дезинтеграција у току.

Трамп је отворио нову епоху, дајући свету шансу да обнови мултиполарност и успостави глобалну правду. У том смислу, Трамп је стварно значајна, историјска фигура. Без обзира на то како ће се завршити његов мандат, једна ствар је савршено јасна: после Трампа свет више неће бити исти. Униполарни тренутак је завршен. Америка ће поново бити велика. Али… не она Америка одраније.

И Русија ће поново бити велика! И Кина и читав Азијско-пацифички регион, који ће коначно постати независни цивилизацијски пол. Као и Индија и Иран. И Турска ће поново бити велика ако се коначно ослободи америчког старатељства и окова НАТО-а. Чак и стара, наизглед застрашујућа и трула Европа, има шансу да преживи уколико следи исти пут као и Турска. Као и Енглеска – ослобођена америчког ропства она више неће бити „амерички носач авиона“ и у све већој мери добијаће обележја државе која самостално одређује своју судбину.

Запад, као јединствена цивилизацијска основа, више није универзалан. Његове вредности су све мање привлачне пошто су и њега самог довеле до пропадања. На Западу је ишчезла људскост, а његово распадање више није пропагандна формула совјетске ере. Запад је почео да трули и заудара откако је кренуо путем дехуманизације.

Нови свет ће бити плуралан, мултиполаран и праведан, и у њему ће бити места и за Запад, ту периферију човечанства, мало полуострво на западном рубу Евроазије.

Балкан изнова постаје поприште сукоба Истока и Запада. Засада, ово надметање се води путем дипломатије, пропаганде, економије и још није прешло у своју „врелу фазу“. Који су интереси Русије на Балкану данас?

Русија се полако опоравља од колапса СССР-а и катастрофе 90-их. Уопште, ми не можемо да преиспитамо свој приступ међународној политици док не престанемо да заузимамо одбрамбени став, позицију објекта на коју се Русија навикла током последњих четврт века, и док не започнемо да делујемо као субјекат, активно спроводећи културну и геополитичку експанзију. То није само у интересу Русије већ у интересу човечанства. Јер у време свог успона Русија читавом свету обезбеђује стабилност, безбедност и правду.

Нажалост, Русија је и даље прилично пасивна на Балкану. Уместо да отворено прогласи Балкан за зону стратешких интереса Евроазијске уније, данашња руска власт пружа опрезну војну подршку Србији, очигледно услед несигурности, из бојазни да опет све не изгубимо.

Време је да престанемо да се обазиремо на Америку и Запад, и да почнемо да делујемо у интересу народа који су нам вековима доказивали своју оданост. На крају крајева, данас се поставља питање спасавања саме Европе – од америчке хегемоније, од пропадања и од дехуманизације, од брисања Европе као независне цивилизације. Једина сила која је и даље способна да спаси Европу је Русија, а ми се морамо усмерити ка Балкану, који је одувек био одскочна даска руског наступања у ослобађању Европе.

Данашња Србија изнурена је ратовима из 90-их, санкцијама, пљачкашком, либералном приватизацијом, деиндустријализацијом, свеопштим сиромаштвом… Како видите њен данашњи положај?

После варварског бомбардовања 1999. године и накнадне десуверенизације, Србија се налази у стању националног понижења и либералне окупације. Садашња ситуација је једна од најтежих у њеној историји. Чак и у време османске окупације није било тако тешко – непријатељ је био очигледан, циљеви су били јасни, а народноослободилачка борба мобилисала је Србе за акцију.

Данас непријатељ није тако очигледан, он је распршен, скривен у културној, медијској и информативној сфери, а оно што убија Србе – вредности Запада, либерализма, постмодерне – у свести самог друштва није тако јасно. У најбољем случају, то изазива забринутост и позиве на узбуну, а у најгорем случају – то се прихвата као позитиван феномен, као неизбежност глобализације, као судбина. Српско друштво је конзервативно, и то омогућава Србима да сачувају своју традицију. Али те исте конзервативне снаге Срба, као уосталом и код Руса, живе у оквиру либералне глобалистичке инерције, по навици доживљавајући Запад као неки ефемерни „развој“ и „прогрес“, који се тумачи у потпуно погрешном кључу и нема никакве везе са тренутном реалношћу.

Време је да схватимо да је Запад апсолутно зло и да је неопходно да се одрекнемо свега што долази отуда – свеједно да ли је то НАТО, ЕУ, масовна култура или политичка идеологија. Нама је неопходан наш, властити ум – руски ум, српски ум, сопствени систем вредности који је укорењен у нашој хиљадугодишњој историји, за разлику од арогантне и површне историје Запада, са његовом лукавом мудрошћу и изазовом Богу, а посебно САД – тог малог дела људске цивилизације, отпадничке државе с умом адолесцента. Потребна нам је руска конзервативна револуција, српска конзервативна револуција, која ће се ослањати на наше вредности и традиције. Само на тај начин ми ћемо бити спасени а спасићемо и друге народе у оквиру будућег, праведног, мултиполарног, плуралног света.    

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *