Почетна / Документи / Учитавање могућег смисла – МОЋ НАДЕ

Учитавање могућег смисла – МОЋ НАДЕ

Нека се сто пута изјалови, нада не одустаје од свога. Ниједан њен пораз није коначан. На то ме је, први пут, опоменула песма „Моћ наде“ Пола Елијара. Све га је надиграло и изиграло, идеологија у коју је веровао је пропала, али његова реч и у празнини светли, и данас, кад га, изгледа, нико не чита

Из књига се доста научи о животу и свету, али, богме, понешто и о себи. На то ме је, са живом јасноћом, подсетило недавно ишчитавање „Евгенија Оњегина“.

Са Пушкиновим делом сам се први пут срео као гимназијалац, пре шездесетак година. Овога пута сам тај полетни „роман в стихах“ прочитао на руском. Изворна језичка структура, поред дубљег уживања, оживела је и један неспоразум са радњом који сам, својевремено, и у преведеној верзији осетио. И поред познавања садржаја, и овога пута ми се десило „искакање из шина“. Поновио ми се жилав отпор према епизоди у којој Ленски бива убијен. Жеља да се избегне трагедија пореметила је и успорила читалачко уживање. Ако сам, у младости, нерадо наслућивао расплет сукоба, ношен надом да се он може неутралисати, сада сам већ добро знао шта се спрема, а луда нада, да до зла не мора доћи, у мени је и даље тињала. Фикција је фикција, сваки је исход могућ, сваки обрт дозвољен; у организовању догађаја читалац је, такорећи, равноправан са писцем… Док се приближавао кобни сусрет ја сам, против свих знања и сећања, плео допуну сценарија, удешавао околности, крчио путеве којима би се Ленски могао извући. Желео сам да сачува голи живот и сада, када сам знао да му је судбина запечаћена. Имао сам више решења, она ни писцу нису била непозната. Оњегин је требало да преспава уречени сат; могао је пуцати у ваздух, или промашити; или, још једноставније, одбацити револвер у траву. Смрт несрећног и растрзаног песника, који је од комарца направио магарца, чинила ми се глупа и сувишна. Таква ће, пет-шест година након настанка дела, бити и Пушкинова. Њему нисам могао помоћи, датум се налази у свим енциклопедијама. Остало ми је једино целоживотно гнушање према његовом убици, извесном Дантесу.

Жалостан крај Ленског је, по мом осећању ствари, болна бесмислица. Постоје, међутим, мерила овоземаљског Зла: постоји Сатанино законодавство. Његово је начело рушилаштво зарад рушилаштва, и то је оно са чиме се наивна свест најтеже мири. Кажу да не треба сметати с ума конструктивну улогу зла у историјским кретањима; простоумна свест то не схвата. Убиство Ленског је један од успутних Сатаниних подвига. Иако изазван на двобој, Оњегин није имао доброг разлога за злочин. Наступио је као безвољни извршилац предсвесне, дивље идиотије. Зар је чудно што ће остатак земаљских дана провести у усамљеништву и посртању? Љубав која га је чекала остаће као пусти промашај.

У свему овоме најчудније је моје упорно покушавање да помогнем Ленском. Ако се у првом читању то могло разумети и правдати, рецидив указује на симптом једног психолошког оптерећења, да не речем обољења. Сада сам добро знао шта ће се догодити, а и даље сам желео да до тога не дође. Нека буде што бити не може! Како се, с таквом психологијом, с таквим погледом на појаве и људе у данашњем, рационалном и срачунатом свету уопште може опстати? Ово је наше свакодневно питање. Ћифтинска рачуница и западњачки рационализам су, уосталом, у етимолошком сродству. (Наша реч рачун је изведеница из акузатива латинског ratio.) Од нас се, годинама, захтева мирење са немилосрдним рачунима светских моћника. Реалност нема милости према најдубљем осећању ствари, према сновима и олако презреним митовима, према ономе по чему се човек разликује од механичке направе. Аргументи стварности су, на први поглед, необориви. Остаје нам ослонац на онај други, унутрашњи поглед, и борба за потврђивање његових права. Шта смо, као појединци и као заједница, без столећима нагомилаваних осећајних искустава, и без географије која храни памћење? Помирење са слепом реалношћу је мирење са смрћу. Она јесте извесна, а човек живи и ствара упркос њеној извесности.

То је смисао немирења са оним облицима стварности који искључују перспективу наде, у распону од малог и личног, до општег и свељудског, подједнако у свакидашњици и у фикцији. Ту, ето, спада и моје немирење са пресудом једном измишљеном књижевном лику. Заклети реалисти ће приметити да оваква лудорија приличи каквој сентименталној девојчици која би сновима да умилостиви непожељан ток збивања. Такво, преосетљиво, за туђу муку пријемчиво биће живи у многима од нас, независно од наше воље, знања и претрпљених разочарања. Кад треба, и ако се мора, умем да покажем зубе, али се ни тада не одричем сажаљивости према невољницима.

Спасење је у сваком случају изван онога што нам се силом, са стране намеће. Изван и изнад свих нужности, увек ћу навијати да се осуђеник извуче из клопке. Истина таквог избора не поштује стварност свршеног чина. Видимо, али одбијамо да прихватимо то што видимо. Нека се сто пута изјалови, нада не одустаје од свога. Ниједан њен пораз није коначан. На то ме је, први пут, опоменула песма „Моћ наде“ Пола Елијара (1895–1952). Све га је надиграло и изиграло, идеологија у коју је веровао је пропала, али његова реч и у празнини светли, и данас, кад га, изгледа, нико не чита.

Детињарија? Да, свакако, али и један од топлотних извора душевности. То је, данас, мутна и спорна категорија. Нико не зна где је седиште душе, она је предмет надмоћног изругивања и ниподаштавања, а без ње смо глуве телесине, нико и ништа. Отпор према злој судбини Ленског подсетио ме је да сам још жив, упутио ме на суочавање са једном карактерном цртом свога, и не само свога бића. Реч је о непоправљиво добронамерном односу према стварима, појавама и људским животима. За ту врлину (или ману?) нисам нарочито заслужан. Таквог ме је Вишњи, посредством мајке Вишње, на свет дао. Горке чињенице примам као нужно зло које тражи дуго и напорно истраживање, а да притом од свога не одустајем. И кад је надмоћна, несрећа ме не увлачи у ред својих поборника. У ружном нереду, који данас влада свуда око нас, привлаче ме једино светли изузеци. Један једини слободан и просветљен ум јачи је од сто хиљада поробљених послушника. Његов поглед сеже с оне стране датог и видљивог.

Остаје ми весело-тужна констатација да сам век провео као заробљеник добре воље и заклетник људске наде. Што, наравно, не значи да треба седети скрштених руку и чекати да се чворови сами расплету. Гесло активног поверења у наду оставио је Франсоа де Малерб (1555–1628):

 

Лепото, моја лепа бриго, што у бићу

Узбуркаваш плиме, са осекама затим,

Разреши ми невољу, помози, или ћу

Сам олакшати души и престати да патим.

 

Посматрам, са гадљивом досадом, дивљање ругобе и зла на свим странама и тешим се мишљу да то даје убрзање животним токовима. Моје процене стварности су најчешће погрешне, бар са становишта праксе: не правим разлику између пожељног и нужног. У пролеће 1999, до последњег часа нисам веровао да ће нас бомбардовати. Свет јесте апсурдан и бесудан, па ипак, постоје неке границе. Тек кад су пале прве бомбе у околини Београда, срушиле су се и моје илузије о самородним вредностима западноевропске цивилизације. Одонда настојим да одржим веру у духовна и културна достигнућа Запада, у оно што је остварено у прошлости, док је садашњост, најчешће, обесхрабрујућа.

Нисам веровао ни да ће се Југославија онако бедно распасти, и поред примитивне мржње коју су гајили неки огранци њеног људства. Веровао сам – желео сам да верујем – да до новог клања после свега што се десило од 1941. до 1945, не може доћи. И нисам био у праву. Не стидим се своје погрешке. Нада ми служи на понос а њима, њихова стварност, на срамоту.          

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *