Почетна / Свет / У раљама бриселске касте

У раљама бриселске касте

Постизборна Италија

Две недеље после саопштавања изборних резултата, судећи по најновијим вестима, на помолу је савез „широких споразума“ – односно могућа заједничка влада Ди Маја и Салвинија. А то је управо онај бумеранг од ког стрепи политички коректна номенклатура

За „Печат“ из Милана Марина Муштовић

Пре свега, за читаоце који нису упућени у динамику „италијанске изборне револуције“, 4. марта у Италији су одржани парламентарни избори и десило се оно што је и могло да се претпостави с обзиром на велико народно незадовољство због врло конкретних проблема као што су: незапосленост, ниске плате, високи трошкови живота и превисоки порези. Уз то, ту је и све већи страх и општа несигурност због пораста криминала услед неконтролисаног и свакодневног прилива нових миграната, али и детаљ да држава за око 630.000 већ пристиглих Африканаца и Азијата, углавном економских миграната који нису побегли од никаквих ратних ужаса, дневно троши 21 милион евра од новца пореских обвезника за њихово збрињавање – бесплатан стан, храну, претплату за мобилни телефон и џепарац. А то је прави прст у око за 30 одсто грађана који су екстремно сиромашни – углавном гладни и без сигурног крова над главом.

Дакле, свакој сувислој особи постаје јасно зашто је на овим изборима поражена политичка каста, како званичне леве, тако и десне провенијенције, која се на власти смењивала у протеклих 20-ак година и подједнако је заслужна за ову алармантну ситуацију. Једно је сигурно – „каста“ је дефинитивно успела да убеди и највећу наивчину да је глас за њу чисто губљење времена јер је сваки пут када би долазила на власт све бивало не само проклето исто већ, нажалост, све горе и горе. Наиме, после сваких избора уследила је иста стара прича о новом и неминовном стезању каиша, те све веће сиромашање за обесправљену већину и богаћење за привилеговану мањину.

ГЛАС ЗА ДРАСТИЧНЕ РЕЗОВЕ Овога пута око 60 процената италијанских бирача је из беса и ината гласало за непознату алтернативу, односно за оне који нуде драстичне резове, укључујући ту и ревизију споразума са Европском унијом, али и италијански опстанак у еврозони будући да многи алтернативни економисти сматрају да је евро омча око врата за италијанску економију, као и за опстанак социјалне државе и свега онога за што су се у протеклих сто година изборили италијански радници.

Одмах по пристизању првих изборних резултата било је јасно да нема никакве шансе за нову владу бриселског миљеника левичара Матеа Ренција, али ни за евентуалну коалицију са десничарем Силвијом Берлусконијем, који ипак представља мање зло од сумњивих елемената – „популиста“, „фашиста“ и „Путинових плаћеника“ из Покрета пет звездица и Лиге за Север. А за сваки случај, како ипак не би дошло до великих изборних изненађења, донесен је нови изборни закон који предвиђа постизборну политику „широких споразума“, односно могућност најапсурднијих коалиција, па тако и „љутих непријатеља“ – Ренција и Берлусконија. Међутим, иако испланиран до танчина, овај „бриселски пројекат“ не само што је неславно пропао већ се попут бумеранга окренуо против својих идејних твораца. Ренцијев ПД је доживео прави изборни дебакл са само108 места у парламенту и 53 у сенату, а ни Берлусконијева ФИ није прошла боље – свега 104 посланика и 57 сенатора, тако да је „каста“ врло далеко од неопходног минимума (316 посланика и 158 сенатора) за формирање заједничке владе.

Да ли је Брисел успео да га припитоми: Лидер Покрета пет звездица Луиђи ди Мајо

Покрет пет звездица (M5S) освојио је 221 посланичко место и 112 сенаторских места, а њихов 31-годишњи лидер Луиђи ди Мајо променио је мишљење и сада је спреман за владу са свима осим са Берлусконијем. Дакле, чак и са омраженим Салвинијем, чија је Лига за Север прерасла у праву Лигу национале освојивши три пута више гласова него на претходним изборима (124 посланичка места и 57 сенаторских места) и то први пут и на сиромашном Југу, где је, иако још не поседује никакву територијалну страначку организацију, успела да потуче Берлусконијеве и Ренцијеве кандидате. Лидер Лиге тријумфовао је чак и у Берлусконијевом феуду Калабрији, где је изабран за сенатора и пре два дана дочекан од стране хиљада грађана као нека врста свеца спаситеља.

БРИСЕЛСКЕ НОЋНЕ МОРЕ Две недеље после саопштавања изборних резултата, судећи по најновијим вестима, на помолу је савез „широких споразума“ – односно могућа заједничка влада Ди Маја и Салвинија. А то је управо онај бумеранг од ког стрепи политички коректна номенклатура.

Поред отвореног непријатељства према оваквој Европској унији коју је чак назвао „кавезом лудака“, додатно уље на ватру и разлог за новонасталу панику представља вест да се Салвини 6. марта у Москви састао с Путиновим блиским сарадником Сергејем Железњаком и потписао Уговор о кооперацији и колаборацији Лиге за Север и Јединствене Русије који подразумева консултације о актуелним темама из међународних односа, политике за младе и економског развоја.

Ништа мање главобоље није изазвала ни вест да је Салвини 13. марта у Стразбуру, на опроштајној конференцији за медије под провокативним називом „Победа Лиге на италијанским изборима – знак да се времена мењају“, објавио прави рат Европи изјавивши да ће приоритети његове политике бити искључиво италијански национални интерес, а самим тим и непоштовање ригидних европских правила која су Италију довела до просјачког штапа, са посебним акцентом на обавезу ограничења јавног дефицита од три процента: „Поштоваћу ваша правила само ако проценим да нису у супротности са интересима Италијана. Уколико поштовање плафона од три процента подразумева нову социјалну катастрофу, на такве уцене не пристајем.“ Такође, поновио је да има у плану да ревидира све европске споразуме и правила која се негативно одражавају на живот Италијана и том приликом упозорио: „Уколико не постигнемо никакав компромис, не искључујем ни остале могућности. Нагли излазак Италије из еврозоне није пожељан и ми то не желимо. Али уколико будемо приморани, имамо већ разрађен план Б. Сматрам да ако постоји интерес да Италија остане у Унији, треба ипак узети у обзир и италијанске интересе.“ Иначе, на почетку поменуте конференције дошло је до малог инцидента са неколицином присутних новинара када је 30-ак чланова посланичке групе ЕНФ-а (Европа нација и слобода) громогласним аплаузом поздравило Матеа Салвинија. Наиме, почело је звиждање и скандирање „Доле фашисти“ на шта је врло оштро реаговао Салвини: „Ако некоме смета аплауз, нека слободно изађе у хол! Да ли од вас тражим превише ако вас молим да будете васпитани? Ако вам сметају резултати италијанских избора, то је ваш проблем. Разумем вас; много је овде нервозних бирократа, тзв. левичара. Е, ако су ти левичари нервозни, ја сам онда срећан и задовољан.“

ИГРЕ ОКО ПРЕСТОЛА Сасвим је разумљиво да и сама помисао да би један Салвини могао да уђе у нову италијанску владу изазива страх од ремећења европске статус кво ситуације, тако да лагано попуштају све кочнице и не бирају се средства да се таква перверзија спречи. Наиме, прво се огласио двојац Меркел–Макрон који је, врло забринут због „италијанског изборног шока“, упутио апел италијанском председнику Матарели да „обузда екстремисте и створи услове за формирање једне стабилне владе“. А то ваљда значи да поручи грађанима, како то духовито каже колумниста дневника „Ђорнале“ Ђанпаоло Роси: „Срам вас било! Гласали сте за ’фашисту Салвинија’, уместо за банкарске плаћенике маскиране у радикал шик левичаре.“ И да како зна и уме приволи новоизабраног лидера ПД-а Мауриција Мартину на савез са Ди Мајом, који се у односу на почетни „револуционарни занос“ сада доста припитомио тако да све више постаје бриселски миљеник и идеални нови премијер, али под патронатом ПД-а . На ове покушаје директног мешања у италијанску политику одмах је реаговао Матео Салвини: „Не требају нама лекције из Брисела, а још мање из Берлина јер о Италији одлучују Италијани. Нека се Меркелова и Макрон брину о Немцима и Французима, а о Италији ће се бринути Италијани!“

Није се дуго чекало ни на плашење грчким сценаријом који прети Италији, те Ларс Фелд, саветник Ангеле Меркел, упозорава из Берлина да „Италија срља у катастрофу гору од оне грчке уколико на власт дође екстремна десница на челу са руским Тројанским коњем Салвинијем“. Било је логично да се у ову хистеричну кампању укључи и медијска послуга, па тако немачки недељник „Шпигл“, заборављајући на „политичку коректност“, са врло расистичким коментаром свог угледног колумнисте тврди: „Политичари које бирају грађани једне земље дају нам за право да судимо о менталној и емотивној зрелости тог народа. Одрасли гласају за озбиљне политичаре, а деца за неозбиљне циркузанте.“

Бивша Обамина амбасадорка у УН и чланица Већа за националну сигурност Саманта Пауер у тексту за шпански дневник „Паис“ пише да су резултати италијанских избора директна последица Путинових настојања да покори слободну Европу. Ова теза почива на брижљивој анализи друштвених мрежа од стране једне „независне агенције“ која поседује конкретне доказе да су руска агенција „Спутњик“ и на хиљаде руских тролова месецима опседали и тровали италијанске бираче у предизборним дебатама на друштвеним мрежама и на тај начин радикализовали многе проблеме, а поготово тзв. мигрантску кризу, којом су плашили Италијане измишљајући приче о некаквој планираној инвазији муслимана. Иначе, ово откриће долази од особе која баш не може да се похвали да је мирољубиви пацифиста јер је добро окрвавила руке жестоко навијајући за све америчке-НАТО „хуманитарне интервенције“: од Југославије и Ирака, па све до Либије и Сирије директно је одговорна за многе смрти, а поготово за претварање некада просперитетних земаља у рушевине из којих људи беже главом без обзира. Занимљиво је да је паралелно са овим „ауторским текстом“ букнула и афера „Кембриџ аналитикс“, названа по истоименој агенцији чији је бивши службеник, извесни 28-годишњи Кристофер Вајли признао да је бесрамно покрао око 50 милиона ФБ профила и на тај начин, под диригентском палицом бившег Трамповог саветника Стива Банона, а за којег је већ утврђено да је Путинов плаћеник, директно утицао на крајњи исход брегзита, америчких, али пре свега најновијих италијанских избора.

Можда аутор овога текста није довољно технолошки писмен да схвати мистерију помоћу какве се то хипнозе, телепатије или неког непознатог психооружја може утицати на неку домаћицу из Калабрије или пак на дрвосечу из Вајоминга да уместо за Матеа Ренција и Хилари Клинтон гласају за Матеа Салвинија и Доналда Трампа? Трагикомични су покушаји несрећног Вајлија који на страницама „Гардијана“ покушава да објасни цео поступак ове „руске манипулације“: „Уочио сам неке чудне подударности: на пример, они који на Фејсбуку лајкују пост ’Мрзим Израел’, аутоматски лајкују и постове за најк патике и чоколадице киткет.“ Ништа вам није јасно? Питате се сигурно какве су ово будалаштине? Ако већ нисте схватили, крајње је време да се осавремените: детаљи и истина одавно нису важни, а очигледно више нема ни стида ни срама. Једино што је код целе ове нове афере битно је „Гардијанов“ наслов у првом плану: „Ја сам створио оружје за психолошки рат Стива Банона.“ Односно, у питању је још један обрачун с Путином, његовом западном петом колоном и, с обзиром на врло заоштрену климу у Италији, ни нека нова обојена револуција није искључена јер су се „антифашистичке снаге“ већ доказале у уличним борбама са „фашистима“ у предизборној кампањи.          

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *