Почетна / Свет / ТЕЖАК А НЕЗАОБИЛАЗАН ПАРТНЕР

ТЕЖАК А НЕЗАОБИЛАЗАН ПАРТНЕР

Проблематичан однос запада према Русији као бумеранг: Немачки медији виде кључ (неспорног) изборног тријумфа Владимира Путина у његовој спољној политици – представио се бирачима као човек који се одлучно супротставља противничком (и непријатељском) окружењу, без узмицања и попуштања, а његови земљаци су ту чињеницу уважили и наградили

Иако се и у немачкој јавности очекивала сигурна победа Владимира Путина на председничким изборима, његов тријумф – досад најбољи изборни резултат од свих претходних гласања за шефа државе – као да је деловао збуњујуће: политичари и медији су, стиснутих зуба, признали (за њих неугодну) чињеницу да руски лидер ужива (готово) свеопшту подршку становништва. И да се хистерична русофобија, укључујући и Путинову сатанизацију, очигледно вратила Западу као бумеранг.

На ту чињеницу упозорава најутицајнији немачки политички магазин „Шпигл“, који је, у свом он-лајн издању, и првом реаговању (понедељак) констатовао да је кључ практично плебисцитарне подршке Путину у – спољној политици. Путин се, примећује овај недељник, представио бирачима као човек који се (одлучно) супротставља непријатељском окружењу, и свету, намрштена и уздигнута чела. Руси су то уважили и наградили.

 

НАЈВАЖНИЈИ ПРИОРИТЕТ Путинов најважнији приоритет, за шта је и добио мандат, примећује „Шпигл“, јесте учвршћивање и одбрана статуса његове земље као велике силе. Русија, наиме, жели да буде моћ против чијих се интереса не може одлучивати нигде и ни у једном питању. Радије ће Русија, у том контексту, остати у изолацији, него што ће правити уступке и попуштања. Једина Путинова дилема је како ускладити следећи раскорак: импресивну војну моћ (где је „џин“) са мање успешном економијом, која је и даље слабија („патуљак“) у поређењу са развијеним привредама западних (споменута је Италија) земаља.

Знак извесне збуњености поводом Путиновог тријумфа која очигледно није била последица изненађења и затечености, могао би бити и „одложено“ реаговање немачке канцеларке. Најпре је званично саопштено како је влада поновни избор Владимира Путина за председника Руске Федерације „примила к знању“, уз опаску да ће се Ангела Меркел огласити нешто касније. Та „кратка пауза“ и задршка могла се тумачити као тражење времена како би дипломатским „резбарењем“ текст канцеларкине поруке био „(про)читан“ (тако су га интерпретирали и неки овдашњи медији) као „честитка с опоменом“, иако заправо звучи – рутински.

Канцеларка је, честитајући Путину, упозорила како је данас важније него икад одржати дијалог и подстицати (добре) односе између две државе и два народа. И улагати, на тој основи, труд како би се успешно, и на конструктиван начин, решавала билатерална и интернационална питања и налазила одржива решења, у чему је, и при чему, немачка канцеларка руском председнику „пожелела успех“.

ПРЕУРАЊЕНО СВРСТАВАЊЕ Медији су канцеларкину поруку Путину пренели уз опаску да су односи између званичног Берлина и Москве у овом часу „напети“. Као теме у којима постоје политичка варничења и спорења, споменули су, посебно, „улогу Русије у сиријском рату“ и тровање бившег руског агента у Великој Британији (проблематичним) нервним гасом.

Ангела Меркел је, иначе, пожурила да се, у саопштењу сроченом заједно са француским и америчким председницима Емануелом Макроном и Доналдом Трампом, безрезервно сврста уз владу Велике Британије и њену (спорну) интерпретацију стварне позадине атентата у Лондону. Та преурањена изричитост, и једностраност, изостала је, међутим, у заједничком саопштењу које су потписали, после састанка у Бриселу, министри спољних послова Европске уније.

Главни „кривац“ за то је, према немачким изворима, била Грчка: њен шеф дипломатије није био спреман да прихвати, здраво за готово, и без поузданих доказа, оптужбе на рачун Русије и њеног председника. Министри су се (само) сагласили у оштрим осудама атентата и недопустивој употреби нервног гаса, први пут после Другог светског рата, на европском тлу. О тој теми ће се, како је најављено, изјашњавати и лидери ЕУ на самиту овог викенда, до када би, можда, могао да стигне и извештај експерата Агенције за забрану употребе хемијских отрова.

 

ОПТУЖБЕ БЕЗ ДОКАЗА И поједини немачки медији упозоравају да су преурањене оптужбе (на руски рачун) без ваљаних доказа. Можда британске, и друге, тајне службе знају више него што су саопштиле, али је неопходно да (британске) власти, уместо индиција, пруже јавности пуне доказе. А то важи и за немачке власти и немачку јавност.

Нови немачки министар спољних послова, наследник Зигмара Габријела, (социјалдемократа) Хајко Мас (о)стао је у овом питању тврдо на канцеларкиној позицији, формулисаној у оном заједничком саопштењу са председницима Француске и Сједињених Америчких Држава, у којем је солидарност са Великом Британијом превагнула над аргументима. Добио је, због тога, аплаузе у неким конзервативним медијима, који су се обрадовали што Мас није, ето, отишао трагом неких његових, „социјалдемократских сањара“, политичара који су се, упркос заглушујућој русофобији, залагали за дијалог и добре односе с Русијом.

Кад је реч о дијалогу са званичном Москвом, и Мас је изнуђено прагматичан и рационалан. Русија је (читај: Путин), каже, „тежак партнер“, али у исто време незаобилазан: не може се, признаје, ниједно важно међународно питање заиста решити без Москве и мимо ње. А списак тих важних питања, и искушења, пред којима се свет налази (а овде се у првом реду мисли на Запад) дугачак је: Украјина, Сирија, нуклеарни програми Ирана и Северне Кореје…

Мишљење шефа дипломатије дели и његова колегиница у влади, министарка одбране Урсула фон дер Лајен. Иако примећује да Путин одавно није партнер, она би избегла да га огласи противником и не би да му се „залупе врата“. Са двоје министара слаже се, у томе, и један од уредника (и издавача) утицајног дневника „Франкфуртер алгемајне цајтунгу“ Бертолд Колер, иначе критичан према Путину и поборник оштрог, непопустљивог става према Москви.

 

СОЦИЈАЛДЕМОКРАТСКИ „САЊАРИ“ И он, наиме, инсистира на дијалогу, упркос констатацији да је сада у Русији на делу „стара совјетска школа“ (још „увек успешна“), и да се Путинова политика (режим) неће, и не може мењати. Он саветује западне политичаре да треба да користе сваку могућност како би, дипломатски, окренули „курс Кремља“ од конфронтације ка кооперацији, од чега би и сама Русија имала користи. Све то уз услов да Запад остане чврст, непопустљив и јединствен, да не дозволи поделе и расколе, кад су, на пример, у питању санкције Русији „због рата у Украјини“. И он се радује што нови шеф немачке дипломатије (који је „оштро осудио“ напад у Лондону) не припада „струји сањара у сопственој партији“.

А међу најистакнутије „социјалдемократске сањаре“ („русофиле у Берлину“) медији су убрајали и истакнуте политичке личности као што су некадашњи шеф дипломатије, сада председник Франк Валтер Штајнмајер, (повремено) његов наследник Зигмар Габријел, промишљени, мудри (и почивши) Хелмут Шмит, а најпре, и највише (такође бивши канцелар) Герхард Шредер.

 

ШРЕДЕР БЕЗ САНКЦИЈА Овај последњи је и сада изложен медијском, у неким круговима и политичком анатемисању, због нескривеног (личног) пријатељства са руским председником, а посебно споразума о изградњи „Северног тока“ и пословног (финансијски уносног) ангажмана у руским нафтним концернима „Газпрому“ (2005) и „Росњефту“(од 2017), где је председник надзорног одбора.

Због споразума са Русима (Путином) о изградњи „Северног тока“, којим руски гас директно стиже, дном Балтичког мора, у Немачку (и на запад), навукао је гнев политичара у балтичким земљама и Пољској (овде је тај споразум упоређиван чак са фамозним пактом између Стаљина и Хитлера!), а посебно у Украјини: она је највише профитирала, и профитира, од транзита руског гаса маршрутом која затвара славину наредне године.

Украјински министар спољних послова Павло Климкин управо је ових дана изричито тражио од Немачке, и Европске уније, да се и Герхард Шредер, као „највећи Путинов лобиста на свету“, подвргне санкцијама. Немачка влада је то промптно одбила, а канцеларкин представник за штампу Зајберт је (у понедељак) кратко саопштио да за тако нешто, по мишљену владе, и (нагласио је) саме Меркелове (да се не би створио утисак да су само њени коалициони партнери, социјалдемократе, бранили „свог човека“ Шредера) нема никаквог разлога.

 

ШМИТОВА И КИСИНЏЕРОВА (УЗАЛУДНА) УПОЗОРЕЊА На нишану званичног Кијева, да је само жив (умро је 2015, у деведесет шестој години) нашао би се и Хелмут Шмит. Он је, наиме, јавно изражавао разумевање за припајање Крима Русији. На опаску да је у питању кршење међународног права, Шмит је узвратио да се „оно често крши“, али да је у овом случају „далеко важнија историја од позивања на међународно право“. А и што се права тиче, велико је питање какве су заиста правне последице (самовољне) Хрушовљеве одлуке да 1954. поклони Крим Украјини.

Наглашавајући да у том, историјском, контексту „потпуно разуме Путина“, и одбијајући мишљења да руског председника, у случају Крима, „води мегаломанија“ („он није Иван Грозни“), Шмит је упозоравао да историја Другог светског рата налаже немачкој спољној политици наглашени опрез, посебно према Русији. Увек понављам, рекао је Шмит, да је немачки народ „свестан велике среће што је нестала мржња према Русима и што због страха од њих нећемо изгубити разум“. А реч је о човеку који је, по увреженом мишљењу, политички био више окренут ка Америци него Русији.

Са Шмитом се, кад је реч о Украјини, саглашавао и најугледнији амерички дипломата Хенри Кисинџер. Он је, реагујући на медијску и политичку сатанизацију Владимира Путина у Америци (Хилари Клинтон је, у јеку председничке кампање, лидера земље која је поднела највеће жртве у борби против нацизма, бездушно упоредила са Хитлером!) упозорио да се Путин „не сме „хитлеризовати“, и да се са Русијом мора тражити заједнички језик, а не претити санкцијама. Уз констатацију да је Украјина веома, посебно историјски и стратешки важна за Москву, што би Запад морао поштовати. Нису га (много) слушали.

 

ПЛЕБИСЦИТАРНА ПОДРШКА НА КРИМУ Немачки медији су, иначе, запазили да су становници Крима, као посебне изборне јединице, плебисцитарно (деведесет два одсто освојених гласова) гласали за Владимира Путина, али и да је руски председник у самој Немачкој, од 33.799 руских држављана који су изашли на биралишта у Берлину, Минхену, Хамбургу, Бону, Лајпцигу и Франкфурту на Мајни, „узео“ веома висок проценат – 82,84 одсто.

У часу Путиновог изборног тријумфа, плануле су одмах и спекулације шта ће руски председник урадити кад му истекне мандат који тек начиње. И као да се сви у једном слажу: без обзира што, очигледно, неће тражити промену устава, како би се још једном кандидовао, Владимир Путин, тада са навршеном седамдесет и једном годином, неће отићи у политичку пензију…

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

error: Садржај је заштићен !!