ШТА РУСИЈА ОЧЕКУЈЕ ОД ВАТИКАНА

Да би се схватила нова „Источна политика Ватикана“ потребно је време, али се одређене смернице назиру. Прво, јасно је да се у Ватикану „источној политици“ прилази као „великом послу“, посебно јер је актуелни папа Франциско у својој енциклици „Lumen Fidei“ себе назвао следбеником идеја Бенедикта XVI, који је опет био следбеник политике Јована Павла II

Русија од Ватикана не може да очекује да ће одступити од циља обнове Свете Римске империје, јер се ништа није променило у политичкој филозофији Свете столице. Но Путинова Русија није Јељцинова Русија. Отуда Москва очекује трансформацију политике Свете столице „од традиције arcane imperii према традицији raison d’etat…“, тј. одустајање од реализације интереса насилним, неморалним средствима и прелаз на „дозвољена средства и методе, прихватљиве актуелној моћи Русије и помоћи коју Москва у овом трену пружа римокатолицима на Блиском истоку“. То не значи да ће доћи до значајнијег продора у односима Ватикана и Руске православне цркве. Посебно неће бити уније, нити било каквог јединства. Узроци су различити: од супротстављених догматика, схватања цркве и различитог схватања спасења.

Тринаестог марта навршило се пет година како су у Ватикану објавили да је нови папа постао аргентински кардинал Хорхе Марио Бергољо, језуита и први папа са именом Франциско (у част светог Франциска Асишког). Нови папа се није одрекао геополитике и сада, како његова језуитска сабраћа пишу, „има утицај на сву светску политику и геополитичке процесе“. Управо у овом контексту језуити напомињу да је руски председник Владимир Путин два пута примљен у Ватикану, „јер је било разлога – отаџбина хришћанства је на Блиском истоку, а оно данас преживљава тешке дане“. Интересантно је и да Антонио Спадаро, главни уредник језуитског листа Ћивита католика, наводи да данас „војне снаге Русије и руски војници проливају крв да библијска Црква сачува своје постојање“. Осим, дакле, Русије и Ватикана нико се више у свету не брине за блискоисточне хришћане, што је био „разлог за активни дијалог, не само са Москвом него и Руском православном црквом“. Све ово је довело до договора „о раду на заједничкој обнови Цркве у Сирији“.

ВИШЕСЛОЈНИ ОДНОСИ Поред терориста и њихових покровитеља у Сирији „постоје и друге снаге којима не прија религија“. Проблем је што Римокатоличка црква представља део Запада и он на њу утиче, што рађа другачији поглед (у односу на Русе) на догађања у Сирији. Другим речима, ватиканско-руски односи су вишеслојни: постоји државни ниво где је сарадња добра, постоји Римокатоличка црква која води дијалог са Руском православном црквом, али постоји и политика Римокатоличке цркве према Русији и Русима која би да се шири у свим руским земљама, а не само да делује у четири постојеће бискупије. Постоји и постсовјетски простор који Русија сматра својом зоном утицаја, али то исто мисли и Ватикан. На том простору односи Русије и Ватикана већ нису добри. Папа је боравио у Јерменији, Азербејџану и Грузији, а следеће године намерава да посети Литванију, Летонију и Естонију, управо у време прославе стогодишњице „независности“ ових држава од Русије. Другим речима, када папа походи ове државе (које Москва не прихвата као њен одрезани део), јасно је да Ватикан према њима има одређене намере, тј. да спроводи своју концепцију противно интересима Русије. Какви су антируски планови Ватикана биће јасно већ у следећих пет година: док се о Блиском истоку, Закавказју и Прибалтику разговара „хладне главе“, дотле је тема Украјине и Белорусије „крајње деликатна“. Али крај није ту. Пошто Ватикан води преговоре о обнови дипломатских односа са Кином и признања Римокатоличке цркве у овој земљи, са изгледима на успех, центар римокатоличке мисије пребациће се на Средњу Азију, а од те помисли многе у Москви боли глава, јер политика Ватикана не зависи од тога ко је папа.

Управо је то разлог да се у Русији, не само у Министарству спољних послова, обнавља интерес за „Источну политику Ватикана“. Циљ је да се схвати шта овај центар моћи жели од Русије. Руски „ватиканолози“ наглашавају да је „Источна политика Ватикана“ формирана много раније и није везана за личност папе. Уважавајући историчност питања, јасно је да Ватикан жели да разруши традиционални руски идентитет (и верски и национални, по моделу како је то учинио са Србима у Влашкој, Ердељу/Трансилванији, Молдавији и Хрватској) и на његовим рушевинама створи нови, чију основу ће чинити римокатолицизам и његова друштвено-политичка доктрина и интереси, наводи се у часопису Министарства спољних послова Руске Федерације Међународнаја жизњ. До сада су се сви покушаји Ватикана да остваре овај план завршавали трагедијама, како за извршиоце, тако и за становнике Русије. Кад Руси о овоме пишу, јасно је да мисле на мисију језуите Антонија Посевина за време царевања Ивана Грозног која се састојала у тежњи да се у Русији закључи унија са Римом (признавање папе за поглавара цркве, а задржавање византијске литургије и одежде). Када је руски цар то чуо, хтео је да убије Посевина. То је један од разлога због чега је Света столица (заједно са енглеским агентима) преко својих агената сејала интриге и сумњу у законитост династије руских царева, а сматра се и кумом надимка цара Ивана „Грозни“. Ватикан је и после тога спроводио исту политику, а значајне успехе је постигао у Белорусији и Малорусији (данашњој Украјини) убедивши тамошње Русе да прихвате унију (Брестска унија 1595. године, а њено поништавање трајало је од августа 1794. до1839. године). Са унијом дошла је и денационализација, па су нови римокатолици или постајали Пољаци или су прелазили у нови народ назван Украјинци (Крајишници), тако да последице Брестске уније нису никада у потпуности отклоњене, нарочито у Украјини. Поунијаћени Руси ни тада, а ни сада не могу да остану Руси и то је разлог због чега се говори у Москви да Ватикан жели да у потпуности уништи Русе као народ и нацију. Очигледно с правом.

 

ОБНОВА СВЕТОГ РИМСКОГ ЦАРСТВА Од краја XIX и цели XX век Ватикан је на Истоку водио политику која се може поделити на више етапа, схваћених као „прилагођавање источне политике“. У првој етапи водио је борбу против социјализма/комунизма. Друга етапа је укључивала спречавање Русије да заузме Константинопољ, те борбу за сузбијање њеног утицаја на Балкану. Октобарску револуцију Ватикан је видео као шансу за себе, јер је уништен царски режим, који је био непремостива препрека ширењу римокатолицизма. Револуција у Русији довела је до стварања у Ватикану Конгрегације за послове са источним црквама. Задатак Конгрегације је био да потчини све цркве на Блиском истоку, Балкану, у Африци и Русији – Ватикану. За припрему кадрова основан је папски Институт источних истраживања, који је требало и да развија концепцију источне политике. Пред Други светски рат, пошто није дошло до успостављања званичних дипломатских односа Ватикана и СССР-а, папа Пије XI улог ставља на фашизам, одобравајући планове фашиста у Етиопији и Шпанији. У том периоду Ватикан је СССР представљао „као опасност за цели свет“, а политика унијаћења (преверавања) православних добила је још снажнију подршку Ватикана, док је Немачка постала централна држава око које је и Света столица окупљала савезнике, од Црног мора до Прибалтика, ради борбе са СССР-ом. Папа, 1941. године, успехе нацистичке Немачке на Источном фронту није осудио, напротив, иза нацистичких јединица ишли су римокатолички мисионари да преверавају православне. За овај нечасни посао били су задужени свештеници који су завршили Римски институт за припрему мисионара за словенски свет. Мотиви Ватикана да подржава нацисте крио се у њиховом плану да после рата формира свет у коме би постојала обновљена Света Римска империја на челу са немачким народом и династијом Хабзбурга.

 

ХЛАДНОРАТОВСКА ЕТАПА Крај Другог светског рата довео је и до краха „Источне политике Ватикана“: унија у СССР се није примила, није створена нова Римска империја, а неке државе планиране да у уђу у њен састав (Мађарска, Чехословачка, Румунија и Пољска) нашле су се у сасвим другом блоку.

Са Хладним ратом почела је нова етапа „Источне политике Ватикана“ која се огледала у позивима папе Пија XII на нови „крсташки поход“ против комунизма. САД су у овом периоду подржале Ватикан, чак и новчано. Ватикан је одобрио формирање НАТО-а и његово присуство на челу са САД у Западној Европи, а почетком 1950-их година папа Пије XII је објавио посланицу народима Русије са позивом да „се одрекну комунизма и приме католичку веру“. Због свега што је радио у сфери политике овај папа добио је надимак „атлантистички“ или „НАТО папа“.

Кубанска криза довела је до нових иницијатива Ватикана и папе Јована XXIII, који је постао посредник између САД и СССР-а, са циљем да спречи нуклеарни рат. Тада су се Ватикан и Москва помирили. Знак измирења био је поступак Хрушчова, који је честитао 80. рођендан папи. После честитке Хрушчовљев зет А. Аџубеј је примљен у марту 1963. године у Ватикану. Наравно, није требало дуго чекати и видети плодове: Римокатоличка црква је добила одобрење да у неким државама обнови делатност, на пример у Мађарској и Пољској. То је довело до јачања Ватикана у државама СССР-а. Но крајем шездесетих донета је одлука да се „односи са Ватиканом ставе под лед“, јер је постало јасно да „Источна политика Ватикана“ ради на уједињењу две Немачке и разбијању СССР-а.

Следећи период „Источне политике Ватикана“ се поклапа са крајем „Хладног рата и распада СССР-а“. Папа Јован Павле II, који је на чело Ватикана дошао 1978. године, директно је утицао на односе са СССР-ом. Папа је имао велику улогу у формирању пољског синдиката „Солидарност“, чији је лидер Лех Валенса постао председник Пољске. Валенса је успео да обнови изгубљене позиције Римокатоличке цркве у држави, што је представљало погодак тачно у центар, пошто је становништво било незадовољно антирелигиозном политиком СССР-а. Тако се показало да је Ватикан био активни учесник тзв. перестројке у Источној Европи, реализујући своје интересе уз помоћ нових метода религиозне геополитике и отворене подршке експанзији Европске уније и НАТО-а на Исток. Почетком 1990-их у Украјини, Белорусији и Русији први пут после 1930. године дошло је до погрома православних и заузимања православних парохија и цркава од стране унијата и римокатолика. Ватикан је у овом периоду, између осталог, чак подваљивао римокатоличке свештенике као православне (облачили су се и понашали као православни) како би преверио верски раслабљене Русе. Сукоб, посебно у Украјини, траје и данас, а да Ватикан није никад заштитио православне, иако од почетка рата у Сирији тражи помоћ Москве да заштити хришћане на Блиском истоку. То је реални Ватикан. Ватикан се слично понашао и у Белроусији, третирајући је као личну својину приликом успостављања економских веза са Западом, при чему истрајава у обнови унијатске цркве.

Следеће прилагођавање „Источне политике“ урађено је на крају XX и почетком XXI века, тачније током разбијања СФР Југославије, када је Ватикан пружио безрезервну подршку Словенији и Хрватској, а против православних Срба. Ватикан је издејствовао брзо признавање ове две југословенске републике од држава данашње Европске уније (некадашње Европске економске заједнице) и улазак у њен састав, као и у НАТО. Ватикан је подржао и НАТО агресију на СР Југославију и одвајање Космета од Србије, што је уз прибрајање Алојзија Степинца „блаженима“ (иако није осудио усташки геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима) 1998. године, био поступак који је означавао суштину „Источне политике Ватикана“. Управо у ово време Ватикан саопштава да је заговорник глобализације, што је нашло одраз у концепцији „јединствене римокатоличке Европе, од Атлантика до Урала“. Папа Бенедикт XVI у енциклици „Caritas in Veritate“ прогласио је приоритет глобализма у данашњици над свим осталим идеологијама и пројектима. У том контексту је интересантно да је крајем 2006. године саветник папе Бенедикта XVI постао Хенри Кисинџер, који се као изасланик папе у Москви у јануару 2012. срео са Владимиром Путином. После тога догађају се нова прилагођавања „Источне политике Ватикана“. У ком смеру иде најбоље „слика“ Изабел Ласер у чланку „Русија и Ватикан – стратешка алијанса?“ за француски Фигаро у коме указује на заједничко деловање Москве и Свете столице у међународним институцијама и организацијама, када се ради о традиционалним вредностима и хришћанима на Блиском истоку. На другој страни бројни су руски аналитичари који су сумњичави и постављају питање „Шта може Русија да очекује од Ватикана када је увек био против ње?“. Ипак, агресивни напади ЛГБТ заједнице на породицу и морал довели су до сарадње Москве и Ватикана о питању „заштите традиционалних хришћанских вредности“. Међутим, ту није крај. Русија тражи од Ватикана да се активније укључи у борбу против европског атеизма (како је то некада радио против совјетског), затим против „ненормалног и неодговорног начина живота“ (истополни бракови) и заштити хришћана на Блиском истоку. Ватикан пак није осудио повратак Крима у састав Русије и одвајање Доњецке Народне Републике и Луганске Народне Републике – ограничио се на изјаву саучешћа поводом „рата међу хришћанима“. Поменута Изабел Ласер, не без горчине, констатује „да оваква политика Москве помаже Владимиру Путину да заједно са патријархом Кирилом обнови Свету Русију и самим тим и статус суперсиле“, а то није интерес ни Ватикана ни Запада. Но читаоце је навела на погрешан закључак, јер није поставила питање ко је приморао Ватикан да тражи помоћ од Русије.          

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *